У суботу, 25. јуна 2022. године, на дан молитвеног помена преподобних Петра Атонског и Онуфрија Великог, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Литургију у храму Светог великомученика Георгија у селу Чибутковица надомак Лазаревца, Архијерејско намесништво колубарско-посавско.
Епископу је саслуживао наречени викарни Епископ липљањски г. Доситеј (Радивојевић), протојереј ставрофор Златко Димитријевић, протојереј ставрофор Ненад Вучићевић, парох латковачки (Епархија ваљевска), протојереј Милан Матић, протођакон Никола Урошевић и јерођакон Василије (Старовлах).
Након прочитаног јеванђељског зачала, Епископ Јован се свештеницима и сабраном народу обратио беседом: „У име Оца и Сина и Светога Духа, помаже вам Бог, браћо и сестре! Одељак из данашњег Јеванђеља веома је поучан из више разлога, а нарочито што из њега чусмо како је сам Господ наш Исус Христос рекао: „Све је мени предао Отац мој, и нико не зна Сина до Отац, нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити“ (Матеј 11, 27). Предивне и поучне су ово речи. Из овог одељка видимо да, са једне стране, Бог Отац открива тајну спасења, а са друге стране, Син открива Оца. Заиста, браћо и сестре, Господ наш Исус Христос, Бог Син, хоће свакоме човеку да открије свог Оца, то јест тајну спасења. Само је потребно да човек себе припреми за то откривење. Човекова припрема се састоји у бризи за своје срце, тј. колико човек очисти своје срце, да би се у њега уселио Бог. Господ Исус Христос је толико милостив, добар и има највећу љубав према нама људима, без обзира какви смо. Љубав Божија покрива све наше грехове – толико је она велика и силна! Као што љубав оца и мајке покрива недостатке своје деце, и просто види љубав уместо недостатака код своје деце.
Кроз данашње Јеванђеље, Господ нам исто каже: „Дођите сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас одморити“ (Матеј 11, 28). Зар то није блага реч Очева, пуна љубави? Човек бива уморан од физичког посла и свакодневних обавеза, али ништа човека не може уморити као његов грех и његова слаба вера. Човек се највише умара кад изгуби жељу за спасењем. Бог је узео наше грехе и приковао их на крст. Узео је Бог наше невоље и патње само ако знамо да му то предамо на прави начин. Ако имамо смирења и потребе у себи, онда ћемо Господу предати своје грехе. Другим речима, „Господе, не умем да владам својим мислима и речима. Препуштам ти се“. То ће рећи човек вере и смирења. Човек који нема смирења, истицаће да су његове речи исправне и праве. Такви људи ће се стално трудити да поучавају другога, али да поуче себе неће никако. Дакле, браћо и сестре, када Господ каже да ће скинути Бог наша бремена, то значи да ће олакшати нашу душу од маловерја, злобе, пакости, мржње, оговарања... То све притиска не само нашу душу, већ и наше срце. Зато Христос каже да ће нас одморити – Он Богочовек, који на себе узима грехе света. Но, важно је признати грех. Није страшно пасти и погрешити, већ је страшно не увидети свој пад и не осетити грешку. Ако човек не осети свој пад, неће покушати да устане. Неће, јер му нису отворене духовне очи да сагледа себе изнутра.
Зато нам је, браћо и сестре, важно да је Отац предао себе за све. Не можемо ништа примити ако претходно не дајемо. Примамо оно што дајемо. Како се ми налазимо у овом петровском посту, свети пост нас учи и васпитава да сами себе, једни друге и сав живот свој Христу Богу предамо. То чујемо на сваком богослужењу. То ћемо учинити ако Господу предамо своје срце. Зашто Господ тражи наше срце? Зато што је срце центар и телесног и духовног живота човековог. Човеку нема ни телесног ни духовног здравља без чистог срца. Зато Господ у Јеванђељу каже: „Благо онима који су чистог срца, они ће Бога видети“. Онај који чисто срце има, он ће у сваком човеку тражити добро и неће осудити другога. Основни призив човека јесте да преда Богу своје срце, а тако предаје себе и своју душу и своје тело. Зато цар Давид каже: „Срце чисто саздај у мени Боже, и дух прав обнови у утроби мојој“. Тако је говорио цар Давид када је пао и погрешио. Но, доживео је покајање. То није говорио само цар Давид, него и сви старозаветни пророци. Они су се својом молитвом и подвигом трудили да очисте своје срце. Дакле, браћо и сестре, од срца зависи шта се догађа у човеку. Од њега зависи људско делање.
Срце човеково је једино место где Бог може себи да нађе покоја на земљи. Зато Бог каже у Јеванђељу да стоји крај врата срца наших и куца; ако отворимо онда ће се Он настанити у нама. Погледајте колико је смирење Божије. Бог стоји, куца и чека. Он највише воли човека и жели да се сви људи спасу и дођу до познања истине. Но, човек је заглувео од своје гордости, сујете и ега, па не чује то Божије куцање. Дакле, браћо и сестре, цар Соломон је записао речи где каже: „Чедо моје, дај ми срце своје“. Када човек некоме даје срце, онда му даје и душу. Када човек преда срце своје Господу, онда му предаје и душу своју и тело своје. Зато се и молимо да Господ не допусти да срце наше скрене ван пута спасења и да не залута на зле мисли, зле речи; да наше срце не измишља изговоре за своје грехе. Ми стално оправдавамо свој грех. На тај начин не осећамо да је грех у нама. Треба да се молимо Господу да не бисмо залутали тамо где не треба. Ако човеку укажемо на неку грешку, ми за тог пријатеља постајемо непријатељи, јер разоткривамо своју грешку. Таквом човеку самољубље не дозвољава да сагледа себе. Такав човек не гледа у своје срце, али жели да гледа у туђе.
Браћо и сестре, од огромног значаја је да своје срце преиспитамо, да видимо коме срце служи и коме га предајемо. Црква нас учи да је Бог љубав. Срце је призвано да буде обиталиште те вечне и непролазне љубави, а не оне сентименталне. Таква љубав може у тренутку да пламти, али и да се угаси, чак да се претвори и у мржњу. Љубав Божија је непролазна и вечна. Ми смо призвани на ту љубав Божију. Не дозволимо срцу своме да скреће на зле помисли и измишља изговоре за грехе.
Ми данас прослављамо једног великог угодника Божијег – Светог Онуфрија Великог. То је човек који је шездесет година провео у пустињи. Када га је један други светитељ пронашао у пустињи, посведочио је да је сав био обрастао. Од хладноће му је и тело обрасло у длаку. Често ћемо у манастирима видети Светог Онуфрија са брадом и косом до земље. Кроз такав његов опис видимо да Бог мисли о човеку. Свети Онуфрије Велики није имао одеће, али Бог му је дао длаку за одећу. Овиме желим да подсетим на речи из псалма: „Не видех праведника остављеног, ни деце његове да просе хлеба“ (Псалам 37, 25). Драги моји, Бог нас неће оставити ако га ми не оставимо. Да би Бог био са нама и у нама, потребно је да чистимо себе – своје срце, које је простор где Бог обитава. Може ли чисто да борави у прљавом? Не може. Прљаво нагиње ка прљавоме, и супротно. Када човек има чисто срце, онда у њега може сместити целу васељену. То чисто срце човека чува од саможивости, од себичности. Докле год мислимо и говоримо „ја“ па „ја“, онда нећемо далеко стићи. Да бисмо се ослободили свог ега, треба да служимо другима. Ако не служимо Богу, хоће ли нам Бог послужити? Неће! Потребно је да се трудимо да срце своје предамо Богу. Подсетићу на једну дивну мисао Владике Николаја, када је он размишљао о спасењу роду људског и спасењу житеља своје епархије, па је рекао: „Господе, ако ћеш само мене да спасеш, а нећеш овај народ који си ми поверио, немој ни мене. Да сам успео себе да спасем, спасао бих и њих“. Ето колика је наша одговорност за друге људе.
Нека нам Господ и Литургија помогну да се спасемо. Мало касније ћемо се причестити и тако унети Бога у себе. Пазите, причешће није никакав обичај нити нешто за шта народ каже да се ваља. Причешће је истинито тело и истинита Крв и Тело Божије. Зато, нека нам свето причешће буде на спасење, помоћ и на чишћење наше душе и тела. Бог вас благословио!“.
Извор: Епархија шумадијска
