Рођендан потоњем цетињском Мохиканцу и помен на светом острошком гробљу
И ове године, 9 јуна, као и претходне три, одслужен је помен потоњем цетињском Мохиканцу, проф. Предрагу Вукићу. На овом светом мјесту , гдје је благословом светог оца Василија, и проф. Вукић напустио свој земни живот, на којем су и камен и вјетар и свака стопа молитва, светог Василија, његовог пострадалог ђакона, светог Исаије од Оногошта, светог мученика Станка и осталих непознатих светитеља који су се подвизавали на овом мјесту, свој вјечни спокој је нашла и ова Христољубива душа и гдје ће, у близини некадашње цркве С. Георгија и сачекати опште Васкрсење и долазак онога којег је љубио упркос свим својим тјелесним патњама и болима душе које су му наносили и ближњи и они мало даљи, а он је осјећао све ране свога рода Српског, и носио и састрадавао са њима, говорећи често: „ моја плућа не могу више да поднесу оволико страдање и неправду“.
Помен овој дивној и страдалној души, на дан његовог земаљског рођења,оригиналном човјеку, који је из заборава извукао многе историјске личности и догађаје, служили су: архимандрит Сергије, игуман острошке обитељи и протојереј Предраг Шћепановић, уз присуство једног дијела пријатеља: проф. Александра Вујовића, Александра Јеловца, Вере Вукић, Смиље Влаовић. Осим молитве за покој душе пријатељу и брату Предрагу, евоцирале су се и успомене на њега и гребало се по најудаљенијим дијеловима сјећања, покушавајући да се извуче још нешто од онога што је Пеђа некад говорио, дјелујући нама ограниченима као сурово и мрачно, а тек сада када наше душе доживљавају оно што је Пеђина толико пута осјетила, схватамо да је све била истина, сурова и реална, али отрежњујућа и љековита, коју ћемо морати да прихватимо ако мислимо да спасимо свој национални и људски опстанак, а спасимо душе и свијетлог образа изађемо пред претке који су нам у наслеђе оставили и светиње и образац под којем се живи и умире.
Опрости нам, потоњи Мохиканче, што нијесмо имали довољно љубави и мудрости, да те прихватимо и озбиљно саслушамо кад си окрвављене душе и располућеног срца, долазио за мрвице пажње и топлине. Што те нијесмо озбиљно схватили кад си кроз своје корачнице говорио о суровости која нам се ближи и да не стављамо проблеме под тепих. Надамо се да сад слободан од „ окова физических“ и даље уживаш у псалмима Давидовим, водиш свој Небески љетопис и молиш се за нас мале и неразумне, да нам Господ подари топлије срце, пламенију вјеру и искренији однос према себи и својим ближњима.
Хвала ти за за нелицемјерни и људски однос и бригу, разумијевање и труд, од акције“ сви по евро за Храм“ до скупљања прилога за недостајућа звона широм наше земље.
Вјечан ти спомен, брате и пријатељу!
хаџи Смиља Влаовић
