У уторак 7. јуна 2022. године, када наша Црква слави треће Обретење главе, часног и славног пророка и претече Крститеља Господњег Јована, Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету Архијерејску литургију у храму Светог Пантелејмона у крагујевачком насељу Станово.
Овом приликом Преосвећеном Владики су саслуживали: протојереј- ставрофор Синиша Марковић, протојереј Горан Ђерковић, протојереј Сретко Петковић и ђакон Недељко Дикић.
За певницом су појали: протојереј Драгослав Милован и г. Душан Баловић.
Чтецирали су: г. Марко Гаљак, г. Симеон Петковић и г. Василије Савковић.
У беседи после прочитаног Јеванђеља Владика је рекао: “Данас славимо браћо и сестре, Обретење часне главе, часног и славног пророка и претече Крститеља Господњег Јована. Обретење значи проналажење. Три пута непријатељи Христови и Јованови су главу његову скривали, мислећи да ће тако сакрити од људи, и да се људи више неће моћи позивати на Светог Јована Крститеља.
А Свети Јован Крститељ, као што знамо браћо и сестре, за кога је Сам Господ Христос рекао, “ да је он, један од највећих који је рођен од жене”. Бог је послао Светог Јована, у овај свет пред долазак, пред појавом Господа нашега Исуса Христа у овом свету, да припреми народ за долазак Господа нашега Исуса Христа. Да, како се тамо каже, да поравња брда и долове, да поравња пут којим Господ треба да иде. Чудесно је рођење самога Јована Претече. Чудесно је и његово узрастање, оставши рано без оца, кога није ни запамтио, а ни мајку, јер Му је умрла кад је имао четрдесет дана такорећи.
Живео је у пустињи, пазите, живи у пустињи, а у пустињи су звери. Пустињи је све оно што напада човека, али Бог је послао анђела, и анђео је чувао Светог Јована. Зато се и каже за Њега, да је Он Анђео Господњи. Као што је Господ наш Исус Христос, браћо и сестре, имао своје ученике, тако је и Свети Јован Крститељ, имао своје ученике. И ти Јованови ученици су, са једним великим интересовањем, а често и са завишћу пратили чудесну делатност Господа нашега Исуса Христа. Поготову, то њихово интересовање ученика Јованових је било, од онда када је Господ васкрсао сина оне наинске удовице, и просто ученици Његови, нису могли да схвате Јованови ученици, да може неко да буде већи од Јована. Па кад су чули да народ иде за Христом, да Христос чини чуда, болесне оздрављује, мртве васкрсава, и они су се питали, па ко је тај Христос? Питали су Јована. Он није хтео да им каже ко је Христос, и није хтео боље речено да их разуверава своје ученике у то, ко је Христос, већ их шаље Христу, и да они питају Христа, ко је Он?
Јован им је рекао, питајте га, је ли Он тај који треба да дође или другога да чекамо?
Сад видите, Господ Христос, није хтео ученицима Јовановим да каже, ја сам Христос, ја сам тај Месија. Ја сам тај кога људи, толико хиљада година очекују, него им је рекао: “Идите и кажите Јовану, мртви устају, болесни се исцељују”, и друго немате потребу шта да кажете. И заиста браћо и сестре, Свети Јован, шаље ученике да питају они ко је Христос? А Јован, браћо и сестре, Он је тај који је говорио за Христа Месију, ја нисам достојан да одрешим пертле на Његовим ципелама! Пазите, ја нисам достојан да одрешим пертле, и пита онај који је крстећи Господа Исуса Христа у реци Јордану, који је видео како Дух Свети силази на Господа Христа. Пита опет онај који је стално говорио, ово је јагње Божије који узе грехе света. Пита опет онај, који је казао, да Христос треба да се уздиже, а ја да се умањујем. Браћо и сестре, ту треба да видимо, смиреност Светог Јована Крститеља, али браћо и сестре, Христос као што рекох, не каже да је Он Христос, да тиме не би саблазнио питаче, напротив, Христос својим питачима оставља да се они сами увере из дела Христових, да је Он Христос. Да је Он спаситељ света. Дакле, и нама се даје та прилика, да кроз Цркву и Њено учење, кроз Цркву и Њену историју из дела Христових уверимо да једино име, под којим се ми можемо спасавати, то је име Господа нашега Исуса Христа. Нема другога имена којим би се ми могли спасти браћо и сестре. А тамо где је Спаситељ, тамо је спасење. Јесмо ли уз Спаситеља? Живимо ли по речима Спаситеља Господа нашега Исуса Христа?
Живимо ли другим речима, по Јеванђељу? Па ми ћемо бити спасени. Јел имамо Спаситеља у себи. Али, Спаситеља треба задобити, а Он се задобија кроз веру. Кроз Свете тајне и врлине. Бог се задобија, браћо и сестре, хришћанским животом. Бог се задобија Јеванђелским животом. И зато, имати Христа у себи, значи имати сва блага, не само овога света, него и онога. Он је то наше благо. Немамо ли тога блага, сва блага која имамо у овом животу, неће нам значити ништа. Може нам значити тренутно, али она блага бивају и прођу и нестају, овоземаљска, али имати то благо, то зрно горушичино, имати то благо које је сакривено, како Јеванђеље нам каже, у пољу и задобити то благо. И шта каже тамо, онај човек који задобије благо у пољу, он шта ради? Продаје све што има да би Христа задобио. То је оно што Свети Јустин ћелијски каже: “Све можемо дати за све сва, али Христа не смемо дати ни за шта”. Он је наш Спаситељ, Он је наше спасење. Браћо и сестре, Бог је Јована послао у своје време, да припреми пут за долазак Христа. Е' сваки крштени хришћанин је послан од Бога. И Бог нас је послао браћо и сестре, у ово време у коме ми сад живимо. Да својим животом, хришћанским животом, Јеванђелским животом, да посведочимо и да оправдамо своје послање. Јер смо ми хришћани одговорни за ово време у коме живимо. Нас нико није питао ни кад ћемо да се родимо, ни где ћемо да се родимо, али промисао Божија зна кад и кога и где, кад треба да пројави. Промисао Божија каже да треба у овом времену да живимо. А наши преци су живели у прошлом времену, наши потомци ће бити у будућим временима. Али сви смо ми призвани, да будемо судеоници Божији. Да будемо градитељи свога спасења, браћо и сестре.
Дакле сваки човек долази у овај свет у своје време, и Бог шаље човека у његово време да изврши оне задатке које пред нама даје Бог. Ко не изврши свој задатак, он не може да положи испит. Ако је мој задатак да живим хришћански, онда тај задатак треба да испуним. А не морамо, нико од нас не мора браћо и сестре. Али шта добијамо са тиме кад не испуњавамо, а шта добијамо кад испуњавамо оно што нам је Бог рекао да чинимо? Ако не испуњавамо знамо шта добијамо, али ако испуњавамо знамо и осећамо шта добијамо, а то је наше спасење. Ако испунимо, тада ћемо добити, ако не испунимо, нећемо добити браћо и сестре.
Неко ће рећи, па не могу ја да испуним Јеванђеље, не могу да испуним све што Христос тражи од мене. Можеш, можеш само ако имаш веру, ако имаш поверења, ако имаш љубави и ако желиш, имаш вољу да испуниш. А онда ће Бог дати снаге. Лењивом човеку неће Бог дати снаге, што ће му? Лењ човек мисли не треба ми више ништа, завршио сам неке школе, не треба ми више ништа. Е' то што си све снадбео без Бога, ништа ти то неће помоћи за своје спасење. Дакле, браћо и сестре, испуњавајући те задатке ми испуњавамо вољу Божију. Зато ми и у “Оче нашу” и кажемо, да се врши воља Божија у нама. Не наша воља, људска воља је превртљива, она је похлепна, хоће ово, хоће оно, а само не узима оно што му је за спасење. Дакле браћо и сестре, Бог нас је послао, опет понављам у наше време, или ћемо живети супротно од тог времена, и не смемо да се изговарамо “јој тешка су времена. “ Зар мислите да су нашим прецима била лака времена? Свакоме је тешко на свој начин. Па човек је сам себи тежак кад не живи по вери и по Јеванђељу. Он је сам себи тежак и сам себи тесан. Зато таком човеку све смета, зато што мисли, “е' ја сам бољи од других, ја сам поштенији, ја сам девственији, ја сам чистији. “ Све док тако мислимо да сам ја бољи од другога је уствари да несвесно тиме говоримо да нисмо бољи од другога. Нећемо да признамо а зато хоћемо да осуђујемо другога. Да за другога кажемо он је такав и такав. Човече стани испред себе као испред огледала па себи реци какав си. Себи признај, кад себи признаш и видиш себе, у правом смислу неће ти пасти напамет да осуђујеш другога. Јер ћеш онда видети у каквој прљавштини човек живи без Христа и без Бога браћо и сестре. Дакле, или ћемо живети по оном шта нам Јеванђеље говори, или ћемо живети супротно Јеванђеља. От тога зависи да ли ћемо бити људи или нељуди, како је то говорио блажене успомене Патријарх Павле. Није сваки човек- човек, који хода земљом. Човек је само прави човек који има Бога у себи и носи Бога у себи. То је Богоносац, тај је Христоносац. А онај који нема Бога у себи, или мисли “ја имам Бога али знам да нема други. “ Откуд ти знаш човече? Откуд ти и Ја знамо шта је у другом осим духа који живи у њему како каже Свето Писмо. И онда откуд нам та смелост, дрскост, да потцењујем друге осуђујем друге, а себе никако. А зашто човек осуђује друге? Боји се да други не почну њега да осуђују. Или по оној народној, “напад је најбоља одбрана. “ Дакле, браћо и сестре, Свети Јован Крститељ, чије треће Обретење данас славимо, он је своју проповед почео, “покајте се јер се приближи Царство небеско. “ Тако је Господ Христос своју проповед почео, покајте се. Без покајања нема нам спасења. А шта је покајање? Промена целог бића, промена ума, промена мисли, промена речи, промена дела, промена поступака грешних. То је покајање, и зато кад човек дође и осети то покајање, такав је човек у великој радости. Покајање, стално говорим, равно Васкрсењу. А то значи да од грешника постао си праведник, ако си се искрено покајао. Покајања нема без смирења. А нема ни без велике вере. Е зато наш народ је говорио, а говори и данас, “покајање је радовање”. Да, да Бог, да се ми покајемо, а нама покајање треба. А све док осуђујемо другога, ми смо далеко од покајања. Па нек је и тај човек најбољи”, рекао је Владика у беседи.
Извор: Епархија шумадијска
