Светом литургијом, благосиљањем славских приноса и духовном академијом, данас на Тројичиндан, 12. јуна, манастир Свете Тројице – Стањевићи код Будве, прославио је своју храмовну славу.
Тим поводом Свету архијерејску литургију служио је Његово високопреосвештенство Митрополит црногорско приморски г. Јоаникије, уз саслужење свештенства, свештеномонаштва и молитвено учешће вјерног народа.
Након одслужене Литургије и причешћа вјерника, Владика Јоаникије је освештао и преломио славски колач и честитао свима празник, а игуману Јефрему и братству ове древне светиње у подножју Ловћена храмовну славу.
Говорећи о Педесетници – Силаску Светог Духа на апостоле– педесети дан по Васкрсењу и десети дан по Вазнесењу, када се излила обилата благодат Светог Духа на ученике Христове, и напунила их снагом да Христов закон на земљи утврде, Високопреосвећени је нагласио значај тог догађаја, када су сишли огњени језици на Свете апостоле и дали силу њиховим људским језицима, јер их је Господ обукао у силу истине, силу Божје благодати, љубави и храбрости:
“И од тада су почели да проповједају Јеванђеље свим народима. А она проповијед коју је говорио Свети апостол Петар, била је свима разумљива иако су се скупили били народи са разних крајева земље тога дана у Јерусалиму. И сви су проповјед Св. апостола Петра разумијели на своме језику, а то је могао да устроји једино Дух Свети и то је значило заправо да ће се Јеванђеље Христово проповиједати на свим језицима и свим народима. И да ће се тај пламен са Сиона проширити на све народе, да ће обухватити цијелу васељену.”
Како је казао и народ Божји данас је на овој Светој служби примио по један пламичак огња Духа Светога, “јер овај догађај нашега данашњег сабрања није само да се сјетимо него да доживимо:
“Јер оно што је Господ једном учинио има вјечно дејство. Иако се то давно догодило, то није остало у прошлости него је то вјечна савременост и Божија благодат грије и наша срца данас овдје који смо се сабрали. И ако отворимо своја срца и своје мисли, своје душе, да примимо Божију благодат и истину, правду и љубав Божију, сигурно ћемо је и примити по мјери наше отворености, по мјери чистоте нашега срца и наше вјере.”
Осврнувши се на значај манастира Стањевићи, за који су били нарочито везани митрополити из породице Петровића, истакао је да је ово мјесто, које је толико било значајно у прошлости, доживјело своје распеће и понижење. Прво су га заузели Аустроугари, окупатори, а послије је остало пусто:
“Ово је био зид нашега плача! Језиво је било видјети ове рушевине докле није почела њихова обнова, а ту обнову започео је и до краја изнио на своја плећа блаженопочивши Митрополит Амфилохије, који је својим дјелом стао у ред са Св. Петром Цетињским и Св. Петром Другим Ловћенским Тајновидцем”, бесједио је Високопреосвећени Митрополит Јоаникије, додавши да блаженопочивши није био сам, јер Бог своје угоднике не оставља самима, и подсјетио на о. Димитрија који је себе узидао у обнову ове светиње, као и на о. Јефрема, садашњег игумана, који је завршио обнову манастира.
Послије распећа ове светиње, она је заблистала новим сјајем, живи нови живот, јер је таква наша вјера, она увијек обнавља.
“Прво се ми духовно обнављамо. Обнављамо своје душе, своја срца, своје мисли, живимо новим животом, а онда и градимо, и стварамо, и обнављамо”, поручио је Митрополит црногорско приморски г. Јоаникије, истакавши да је велики број светиња обновљен у овим временима, која нису била нимало лака, и да је то чудо Божије због којег треба Богу узнијети хвалу на његовим даровима те да је свака Света служба велико охрабрење, обновљење и обнављење и утврђивање нашега заједништва.
Послије Свете службе Божије служено је вечерње са читањем кољенопреклоних молитава, а вјерни народ по древном обичају је правио вијенце од траве и цвијећа.
У част празника и спомен 100 година од обнове Пећке патријаршије, у наставку сабрања одржана је дДуховна академија на којој је свечану бесједу, на тему “Допринос архијереја из Црне Горе обнављању јединства СПЦ 1918 – 1920”, произнио Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије.
Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије је казао да овај празник – Духовдан – доноси велику радост Цркви Божијој, а посебно овдје у обновљеном манастиру Стањевићи, који је посвећен овоме празнику, чија обнова је знак Васкрења Христовога.
“Јер ко памти како је некада изгледао овај порушени манастир, а како сада изгледа види образ и слику Васкрења Христовога. Ове године су јубиларне године, славимо у наставку јубилеја осамстогодишњицу СПЦ од њеног оснивања, када је Свети Сава добио аутокефалност од цариградског патријарха, али славимо исто тако велики догађај, стогодишњицу од обнављања наше Патријаршије, која је силом окупаторске турске власти укинута 1766. године”, рекао је Митрополит.
Мишљења је да када говоримо о обнови Српске православне цркве и Српске патријаршије, треба да се подсјетимо тог страшног момента и распећа наше Цркве и цијелог српског народа те 1766. године, јер је укидање Патријаршије од стране Стамбола, Високе порте, чему је дала допринос и Васељенска патријаршија, један страшни потрес у нашој историји – трагичан.
“Одлуку, која је дошла са највеће инстанце власти и са највеће црквене инстанце, нијесу признали црногорски митрополити. Све епархије испод Саве и Дунава су тог момента прешле под јурисдикцију Васељенске патријаршије, а Митрополија црногорско-приморска, она се тада звала Зетска, Цетињска, Црногорска и брдска, било је више тих назив, је остала као једини слободни дио Пећке патријаршије, чувајући не само памћење него и њен континуитет”, казао је Митрополит у свом излагању и појаснио да су се све друге епархије насилно потчињене Цариградској патријаршији.
Подсјетивши да ни херцеговачки Митрополит Стефан није признао ту одлуку због чега је био свргнут, Владика је истакао да су митрополити црногорски, уз помоћ Русије и Руске православне цркве, издржали тај притисак:
“Не само да су издржали него је Митрополит Сава Петровић осам година послије укидања Пећке патријаршије покренуо иницијативу преко Руске православне цркве, којој су се придружили и свргнути архијереји наши, да се обнови Пећка патријаршија. Нажалост није у томе успио, али је веома значајно напоменути ту његову иницијативу, нарочито у свјетлости обнављања Пећке патријаршије.”
Иако је наша Црква под Аустроугарском монархијом, у Карловачкој митрополији, већ била од раније аутономна и наставила да живи својим пуним животом и била на неки начин ослонац свима па и цетињским митрополитима, посебну част су уживали управо цетињски митрополити због тога што су наставили као једини слободни дио Пећке патријаршије њен континуитет, што је исто, како је оцијенио, што и чување Косовског завјета, који је завјет жртве и слободе:
“Косовска идеја обједињује цио српски народ и наравно то је ослонац за јединствену Српску државу и за јединствену Српску православну цркву, али изнад тога то је ослонац за јединство духа у свим српским земљама.Ту идеју су његовали, унапређивали црногорски митрополити и није случајно што је баш један од црногорских митрополита обновитељ Косовског завјета – Петар Други Петровић Његош”, бесједио је Митрополит.
Подсјетивши да је Свети кнез Лазар са својим витезовима принио жртву на Косову, сјединио се, а преко њега и цио о српски народ, са распећем Христовим, указао је на чињеницу да је то требало да уђе у смисао жртве и страдања нашег народа те да је Петар Други Петровић Његош најдубље ушао у смисао свештене историје српског рода, а ту мисао су наставили сви црногорски митрополити, посебно Митрофан Бан.
“Он је његујући ту мисао, као већ осамдесетогодишњи старац, дао и последњи атом своје снаге за обнову Пећке патријаршије. Наша Црква је била расцјепкана, у духу је била једна, али организационо је била расцјепкана: Карловачка митрополија. Београдска митрополија. Црногорска митрополија, Православна црква у Босни и Херцеговини…”, нагласио је Владика и додао да сви су дјелови Српске православне цркве чезнули за обновом, и за потпуним јединством, која је почела одмах послије ослобођења и уједињења.
Свети синод Српске православне цркве у Црној Гори 16. децембра 1918. године доноси одлуку о уједињењу православне цркве у Црној Гори са православном црквом у Краљевини Србији. Исту такву одлуку је донела и Карловачка митрополија и остале покрајинске цркве нашег народа и коначно је уједињење проглашено на Сабор српских светитеља, септембра мјесеца, 1920. године. Велику улогу у припреми уједињења имао је Митрополит Митрофан Бан, који је био изабран за предсједника Средишњег архијерејског сабора Српске православне цркве, који је припремао њено уједињење и обнову Патријаршије. Дакле није то било само нешто ново него, како је казао, обнова онога што смо већ раније имали, што је веома значајно, јер видимо колико су водили рачуна о наслеђу и историји, колико је било дубоко њихово памћење.
У име Црне Горе на свечаном чину обнове Српске цркве, пошто је Митрополит Митрофан Бан већ био оболио, 1920. године, били су присутни Митрополит Гаврило Дожић и Епископ захумско-рашки Кирило Митровић.
“Није било апсолутно никаквог затезања, никакве недоумице, никаквих неспоразума, све је већ било припремљено, јер је наш народ преко 200 година чувао идеју ослобођења и уједињења Српске православне цркве”, казао је Митрополит Јоаникије и истакао велики допринос Митрополита Гаврила Дожића. Он је дао немјерљив допринос одлуци Подгоричке скупштине о уједињењу и спријечио младе људе који су били кренули да потру неке странице наше историје, јер се накупио велики гњев због одласка краља Николе у иностранству у току рата па су неки предлагали да се не само свргне краљ него и осуди династија Петровић.
Обнављање Српске православне цркве је велики благодатни догађај, духовски догађај који је наишао на подршку свих, јер је очигледно Божја милост, молитве Светога Саве и српских светитеља, подејствовала на цио наш народ да изврши то велико дијело:
“Ни једнога знака противљења, посебно у Црној Гори, од цијелога свештенства, не само од њених епископа, Митрополита Митрофана Бана, који се упокојио одмах послије уједињења, Митрополита Гаврила Дожића и Епископа Кирила Митровића. Цијело свештенство и народ, и краљ Никола из иностранства, поздравили су одлуку обнављање Пећке патријаршије”, рекао је Владика и посебно нагласио да се краљ Никола обрадовао уједињењу Српске православне цркве, јер је цио свој живот радио на идеји ослобођења и уједињења цијелога српства и Српске православне цркве.
Као посебно важно, Митрополит је истакао јединство духа које смо тада постигли и свеопшту радост која је преплавила цио наш народ послије обнављања Пећке патријаршије, односно уједињења Српске православне цркве.
“Тиме је залијечена дубока рана коју смо задобили укидањем Пећке патријаршије 1766. године. Овдје треба напоменути огромну улогу Митрополије црногорско-приморске у очувању континуитета Пећке патријаршије, о томе се говори и у званичним актима Црне Горе из доба Краљевине, и њен огромни допринос у обнављању Српске православне цркве, посебно старца Митрополита Митрофана, као и Митрополита Гаврила Дожића”, закључио је Митрополит црногорско-приморски г. Јоаникије у бесједи на тему “Допринос архијереја из Црне Горе обнављању јединства СПЦ 1918 – 1920”.
Потом је у наставку свечаности у манастиру Стањевићи приређен културно-умјетнички програм и славска трпеза хришћанске љубави.
