”Грешни смо и пали, нисмо достојни гледати у Лице Божије, али Бог нас непрестано удостојава, непрестано нас позива да осетимо благодат и љубав Божију. Бог нас позива да учествујемо на богослужењу, да примамо Тело и Крв Господњу као залог вечности. То је велика љубав Божија, драга браћо и сестре” - рекао је Епископ Херувим.
На други дан Духова, 13. јуна 2022. године, Светом архијерејском Литургијом у храму Силаска Светога Духа у Маркушици началствовао је Његово Преосвештенство Епископ осечкопољски и барањски г. Херувим.
Епископу Херувиму саслуживали су протојереј-ставорофор Добривоје Филиповић, парох у пензији, протонамесник Драгослав Шалајић, парох маркушички и ђакон Војислав Николић, ђакон придворне капеле Светог првомученика и архиђакона Стефана у Даљу.
По одслуженој Литургији Епископ Херувим проузнео је следећу беседу:
-У име Оца и Сина и Светога Духа!
Часни оци, драги народе, нека свима буде на здравље и на спасење данашња Света Литургија овде у Маркушици, где смо се сабрали да прославимо име Божије, на првом месту, и да прославимо славу вашег села – Силазак Светога Духа на Апостоле. Силазак Светог Духа на Апостоле је велики Празник, јер је то рођендан Цркве. Црква се родила тим догађајем и почела је да живи животом по благодати Духа Светога. Велика је улога Светог Духа у животу Цркве, али и у животу свакога од нас појединачно. Примамо залог благодати Духа Светога приликом Свете Тајне крштења када се по благодаћу Светога Духа облачимо у одећу Христову. Облачимо се тако у одећу непропадљивости и сведочимо свету светлост Истине. Светлост Истине која се родила и овлаплотила, која се ради нас разапела, васкрсла, вазнела на небо и послала Духа Утешитеља. Показујући тиме да је љубав Божија неограничена, да се љубав Божија не може сместити у оквире овога света и времена. Божија љубав надилази време и овај свет. Божија љубав увек тражи човека, жели да човек осети љубав Божију, да осети загрљај своје Свете Цркве. Свети Дух дише у Цркви Божијој, позива народ Божији да учествује у Светој Литургији како би били заједничари у вечности кроз Свету Тајну Причешћа. Свето Причешће је темељ, основа и залог благодати Духа Светога. Ми призивамо благодат Духа Светога да сиђе, да претвори хлеб и вино у Тело и Крв Господњу. Сваке Литургије и свакога сабрања. То је велико дело сваког свештенослужитеља који служи службу Божију и сведочи име Христово. Претварајући дарове ми их делимо верноме народу као залог вечности, као залог благодати Духа Светога, јер Бог дише где хоће и твори оно што хоће. Бог твори увек само добра дела за човека. Светитељи су прави пример тих и таквих догађаја. Светитељи су сведочили свету светлост Христовога Васкрсења, непрестано су се разапињали за овај свет молећи се за њега. За грешног и палог човека, за целокупну васељену, да је Господ прими као Творац у своје наручје и да јој врати првобитну хармонију коју је имала приликом стварања. Човек је, нажалост, све то уништио и отишао у супротноме правцу од онога што је Бог њему одредио. Бог је човеку одредио да чини само добра дела. Зло је међутим у том тренутку победило, преко наших прародитеља Адама и Еве. Човек је ту доживео прво васпитање које га је водило ка Христу. Нажалост ту се десио пад и човек је изгубио заједницу са Богом. Али, Бог не оставља човека и у томе тренутку размишља својим благим промислом. Било је потребно човеку да се обнови заједница са Богом, кроз догађаје из Старога Завета, па кроз Рођење Господа Бога и Спаситеља нашега Исуса Христа. Кроз Његову спасоносну мисију на земљи, а онда тако и сведочење после тога, издајства, страдања и свих догађаја које смо прошли кроз ових педесет дана од Васкрсења. Кроз Часни пост смо путовали Тајном покајања која води искрености човека са Богом, а да бисмо могли да осетимо Тајну љубави Божије. Морамо непрестано да се молимо, да се молимо једни за друге јер тиме потврђујемо љубав. Уколико немамо молитве и уколико се не молимо једни за друге и једни друге не волимо Тајном љубави онда немамо ни Бога у себи, а немамо ни љубави. Молитва је израз љубави, љубави према Богу на првом месту, а онда израз љубави према ближњем. Молити се за своје непријатеље – томе нас учи Црква Божија, а свакако на првом месту и молити се за драге људе. То је онда израз праве љубави, Божанске љубави којом Бог љуби и милује овај свет. Бог непрестано даје човеку ту могућност, могућност молитве. Црква Божија има богат богосложбени поредак. Нажалост, нисмо сви у могућности да испратимо тај богослужбени круг ради свих обавеза, и парохијских и свих других обавеза које свештеници имају. Знамо какав је поредак у манастирима. Знамо да све креће са јутарњим богослужењем, затим иде полуноћница па целокупни богослужбени круг. Тако да се целога дана одвија богослужење да бисмо се могли молити и приносити Богу. То је дар онога залога којег смо примили Светом Тајном Крштења када смо се обукли у одећу Христову и одлучили се да будемо христоносци и богоносци, тајновидци љубави Божије који носе Крст Христов који им је дат.
Сви смо ми људи различити, свако са својим манама, са својим врлинама, али оно што нас треба увек изнова рађати и обнављати то је љубав Божија, да се угледамо на њу, да нам она буде пример и узор у односу са другим. Грешни смо и пали, нисмо достојни гледати у Лице Божије, али Бог нас непрестано удостојава, непрестано нас позива да осетимо благодат и љубав Божију. Бог нас позива да учествујемо на богослужењу, да примамо Тело и Крв Господњу као залог вечности. То је велика љубав Божија, драга браћо и сестре. Нема веће љубави и нема већег прашталног тренутка од тога. Исто тако, Бог нас позива и васпитава да не спроводимо своју самовољу, да не спроводимо свој егоизам, у пуном смислу те речи. Бог нас позива да егоизам сузбијемо и да се боримо против тога. Позвани смо да будемо браћа у Христу и да сви једни друге разумемо. Лепо је кад браћа живе заједно, када постоји хармонија, када постоји јединство Цркве, школе, општине. То је онда заиста јединство саборности и одраз онога што као народ треба да живимо и творимо. То је оно што нас је красило кроз историју, а красиле су нас искључиво љубав, слобода и мир. Уједно је то била круна и Немањићке Србије, па тако треба бити пример и залог свима нама, да градимо јединство, слогу, да градимо разумевање и праштање, али свакако и уважавање. Да једни друге уважавамо у том односу, не да буде ниподаштавања, један је већи други је мањи или не знам ни ја како, него су сви једнаки. Свако треба да има право рећи оно што мисли, да размишља, јер нас томе учи и сам Господ Бог.
Стога, нека је благословен данашњи дан, наше сабрање овде у Маркушици и да нас Господ благослови благодаћу Дух Светога. Живели, срећни и балгословени били. Амин!
