Учитељу, шта ми треба чинити да наслиједим живот вјечни? (25)
Јеванђељском приповијешћу о милостивом Самарјанину Господ разрешава веома важно питање за сваког човјека: како задобити живот вјечни? Законик јудејски ово питање постави Исусу и доби одговор да треба испуњавати Божије заповијести: Љуби Господа Бога својега свим срцем својим, и свом душом својом, и свом снагом својом, и свим умом својим; и ближњега свога као самога себе (27). Ко то чини живјеће вјечно. Пошто је законик био образовани Јевреј кушао је Господа тражећи му да одговори ко је тај ближњи. Чим не зна ко је ближњи Исус увиђа да није испунио заповијест о љубави – зато му је и понавља – упознајући га са милостивим Самарјанином – огледним примјером новине коју доноси благодатна љубав према ближњем.
Како мало тражи Господ од човјека да би му даровао живот вјечни и како мало људи обраћају пажњу на свеспасоносне Божије заповијести. Како само Господ цијени човјека кад од њега очекује да Га љуби и поштује као Творца – чистом и непомућеном љубављу, али и опомиње да воли ближњега као самог себе. Зар је тешко вољети Оца? Зар је толико тешко вољети брата? Ни то човјек не може испунити!? Гдје је коријен тог човјековог настројења? Зашто хладна срца посматрамо чак и Оног који нас прво заволи? (1. Јн. 4, 19), и никад не престаје да нас воли и благодаћу Својом кријепи и храни. Сјетимо се само светих Апостола које ништа није могло раздвојити од љубави према Богу (Рм. 8, 35–39), – а нас и пролазни свијет са својим тричаријама одваја не само од Бога него и од самих себе, одводећи нас у тамно вашариште овосвјетског живљења... Због чега не можемо чак ни ближње вољети – одговор треба тражити у човјековом маловјерју, које води самољубљу и осталим страстима. Гдје је јака вјера, ту страстима понестаје даха и мањка простора.
На апостолском трагу можемо срести запитаност: како човјек може да воли Бога кога не види, а не воли човјека кога види?! (1. Јн. 4, 20). А ко не љуби ни Бога ни ближње – њега не занима живот у вјечности. Затворен је у љуштуру сопствене егоистичке ништавности и недовршености. Вјечно му нешто фали, јер носи смрт на плећима. А вјечни живот – Царство Небеско – то је царство љубави свевјечне и свесилне. Нема веће казне за човјека од његовог удаљавања од Лица Божијег – зато Христос заповиједа: Љубите једни друге! – да би човјек наслиједио вјечни живот, јер је љубав хришћанска, несебична, чиста као тајна, неопходан услов за улазак у Царство Божије. Тамо гдје непрестано царују љубав и мир, хармонија и јединство... тамо се једино може тражити излаз из живота преплављеног агонијом и везаног оковима смрти.
Иди, па и ти чини тако (37)
Свака јеванђељска прича, узета сама за себе, слика је неког догађаја општег карактера и тиче се човјека и његовог положаја у свијету. Одјељак о милостивом Самарјанину у кратким потезима обухвата цјелокупну историју рода људског. Силазак неког човјека из Јерусалима у Јерихон – пут/пад је првог човјека Адама из раја у свијет. Јерусалим је Град над градовима. Град коме сви тежимо и коме се враћамо.
Сви путеви воде ка Њему, а само један из Њега. Пут нечовјека... Није смисао изласка из Јерусалима закључен напуштањем његових „зидина“ – Јерусалим пуноћу свог смисла задобија повратком у њега. Ко је једном доживио Јерусалим, тај га се увијек сјећа. Јерихон символизује „долину плача“, стуб срама... Зато у њему пустоше разбојници, који безмало на смрт рањавају човјека. То су у ствари демонске силе, које користе „сјенку предвечерја“ насталу уласком смрти у свијет, да што више науде човјеку, раздирући његову душу. Демони су најљући разбојници, кријумчари душевни, који без икаквих обзира плијене човјеково највеће богатство – скривницу душевну, то стјециште свељудских вриједности, које човјека чине изабраником Божијим.
Неки човјек је сваки човјек – то је Човјек као боголико биће (1. Мој. 1, 27). Свечовјек. Није случајно свештеника и левита пут нанио цестама Јерихона. Свештеник одговара Старом Завјету, а левит, насљедно свештенство, царско, јудејско, изабрано крвљу предака – одраз је Књига пророчких. Прошли су га они који су позвани да служе Богу и своме роду, у оно вријеме, али и за сва времена... Као што се они не окренуше на рањеника, човјека обрањеног тајном смрти – исто тако ни Стари Завјет ни Пророци, немају лијека за неизљечиву бољку рањеника, који тражи свитање које никако да дође. Зато предстоји милостивом Самарјанину – у ствари – свељубљеном Господу Исусу Христу – да својим рукама, уљем и вином, символима небеске хране, извида ране невољнику. Самарјанин није јеврејског рода, што додатно наглашава улогу и природу милосрђа и љубави према ближњем, гдје није пресудно поријекло ни статус човјека – важна је вјера у Господа и срце отворено за сусрет са Њим.
Ништа људе не веже чвршће од помоћи у недаћама. Ближњи се (пре)познаје у сваком ко пати, страда, кога боле ране које живот доноси. Када Самарјанин – Христос – доводи човјека гостионичару [а гостионичар је символ Пастира доброг (Јн. 10, 11)], плаћа његов боравак и утјеху..., Он тиме испуњава милосрђе до краја. А кад обећава да ће доћи да га обиђе – шта је то него Његово подсјећање да ће Другог доласка бити и да неће ни најмањег од Његових заборавити!? То обећање је плод Свељубави Божије, којој нема равне ни на овом ни у свим могућим свјетовима. Милосрђе, као да се стиди, тајанствено прелази у љубав. Божанску свеврлину. Префињена је нит која чини границу између милосрђа и љубави, таква да је ни најистанчаније духовно око не може уочити. То је одсјај свебожанствене вјечности, коју Христос својом жртвом на Крсту, подноси да би свијет вјечно живио (Јн. 6, 51).
Како задобити живот вјечни у овоме греховима оптерећеном животу? То је питање над питањима! Питање свих питања! Потребна је Љубав – Свецарица – према Богу и ближњем. Није више довољна само вјера, - испуњење заповијести долази након исповиједања вјере. Нарочито треба имати на памети да ближњи „зависи“ од твоје љубави онда кад је у немоћи – кад му је потребна баш твоја помоћ. Тада човјек који Бога љуби свим срцем – ближњег као себе сама – постаје сасуд Божије доброте и милосрђа које врхуни у љубави – а љубављу коју пружа ближњему ништа не губи од своје личности. Напротив. Добија испуњење, усврховљује овај живот овјенчан пролазношћу, утирући пут ка Царству Небеском, обећаном и жуђеном. Циљу над свим циљевима. Циљу који те чека откад си рођен у Духу. То је само твој циљ. И само једним путем можеш стићи до њега – путем љубави према Богу и ближњем. И ти си некоме ближњи – ближњи си као прво самом себи. Оном рањенику што чека на утјеху и помиловање. Нема човјека кога не нападају зли дуси, јерихонски разбојници, мешетари прозаични. Пружи руку себи, оној божанској искри у твом срцу дај простора да се развије, процвјета и миомирисом испуни и ваздух и земљу, обрадује сунце и мјесец... Нема нигдје срца тако истински преданог као што је срце испуњено и облагодаћено љубављу према Богу и Човјеку.
Нема и не смије бити мјеста за гријех у човјековом срцу испуњеном љубављу. Ако и постоји нека празнина, онда је не треба испуњавати лошим мислима, узалудним сјећањима, беспоговорним осудама – ни на трен!? Како је пребогат човјек чије срце плива у океану љубави! Како је слободан човјек „заробљен“ у љубави према Богу и ближњем! Нема веће слободе него живјети за другога и Вјечног Другога. Ко једном, макар и за час, осјети мелемну жаоку Христове саможртвене љубави – проткан је благодатном силом и ништа не може замијенити тај осјећај који га чини свјетлијим од Сунца и тајновитијим од Мјесеца. У очима носи призрак оне Свјетлости, којом је обасјан Град над градовима – наш Небески Јерусалим – кога Господ да нас удостоји заједно са свим рањеним, болесним, исцијељеним, љубљеним – удовима Његове Пресвете Невјесте – Цркве Божије – Једине истинске вјечне Заједнице Љубави. Амин.
Протопрезвитер Никола Маројевић
*Објављено у "Свевиђу", бр. 108, стр. 6-8.
