Бога нико није видео никад; Јединородни Син који је у наручју Оца, он га објави. (Јн 1, 18)
Богословље или (грчки) теологија, је реч, казивање, прича о Богу. Од свих прича, богословље је најстарија. Прича о боговима стара је колико и човек. Богови су били део света. Древни митови нису говорили само о космогенезама већ и о генези богова. Све је, по тим древним митовим, потицало из исте природе, из једног хаотичног праокеана. Из њега су прво постали богови, па онда редом остала бића, међу њима и човек. Отуда су разлике међу бићима биле само у квалитету. На најнижем ступњу била су бића без словесности и бесмртности – биљке и животиње. На другом је био човек – словесан и смртан. На трећем, највишем ступњу били су богови – словесни и бесмртни. Зато су људи могли да „показују“ и „доказују“ своје богове кроз слике и статуе. Бивајући у истој стварности и у истом свету са човеком, богови су били описиви појмовима света. Тако, личили су на животиње, једну или комбинацију више њих. Кадкад су личили и на човека, некада самог, некада смешаног са животињом.
Библијски Бог представљао је заиста нешто ново. Не, Јахве није био само још један међу боговима, који се од осталих разликовао по неком облику или својству. Библијски Бог и библијска вера у Бога била је сасвим јединствена, другачија од свих до тада познатих. Вера старог Израиља није била само специфична због тога што је била монотеистичка. Трагове некаквог монотеизма налазимо и код једног фараона из XIV века пре нове ере. Фараон се звао Ехнатон, а обожао је једног бога, Атона, кога је поистоветио са сунчевим кругом. Поред тога, и сам старозаветни монотеизам прошао је једну своју еволутивну фазу – од монолатрије до монотеизма. Монолатрија је обожавање једнога Бога, али без спорења да постоје и други, „туђи“ богови. Монотеизам, пак, подразумева чврсту веру да постоји само један Бог.
Дакле, старозаветна вера није била нешто ново само у смислу монотеизма наспрам општераширеног политеизма. Сам Бог старог Израиља је, у односу на плејаду блискоисточних божанстава, био заиста нешто ново. Тај Бог није припадао истој стварности којој припада човек. Јахве је потпуно други у односу на свет. Он је трансцедентан свету. Између Њега и света постоји бићевна, онтолошка разлика, а не само кавалитативна разлика, једне и исте стварности, као код богова других, блискоисточних народа. Зато је Јахве изван свакога појма, изван сваке мисли и речи, неизрецив, неописив и неизобразив. Зато је и назван „Светац“ Израиљев (хебр. Qadoš), јер је потпуно други, неприступачан и несазнатљив (као што су сазнатљиве ствари нашега света). Јахве се управо као такав и открива: „Ја сам Бог, а не човек, Светац усред вас.“ (Ос 11, 9). Овде реч „Светац“ треба разумети као „потпуно други и другачији“, у односу на људе и створени свет, а не као пуку квалитативну разлику између Бога и света. Отуда је Израиљцима најстроже забрањено изображавање Бога, било кроз слике или кипове: „Не гради себи лика резана нити какве слике...“ (Изл 20, 4). Јер, свако изображавање подразумева наше, људске појмове, појмове створеног света. Будући да се тим појмовима не може изобразити неизобразиви Бог, Светац, потпуно други и другачији од своје творевине, свако сликање, или вајање, или клесање Бога у камену или дрвету представљало би лажног бога и идола.
Јахве није Бог о коме се може говорити и који се може описивити, како су то чинили други народи са својим божанствима. „Не узимај узалуд имена Господа Бога својега; јер неће пред Господом бити прав ко узме име његово узалуд.“ (Изл 20, 7), једна је од Божојих Заповести датих Мојсију. Јахвеу приличи хвала и слава. Хвала и слава су једини човеков одговор на Божије откривање. Пророци Божији пророковаху „уз гусле и псалтире и кимвале“ (1Днев 25, 1). „Хвалите га према сили његовој, хвалите га према високом величанству његовом.“ (Пс 150, 2), кличе псалмопојац. Како Бога хвалити, како о њему богословствовати? „Уз глас трубни“, „уз псалтир и гусле“, „с бубњем и весељем“, „уз кимвале громовне“ (Пс 150, 3-5).
Реч о истинитом Богу, богословље древног Израиља, значило је сусрет са живим Богом, Богом који се слободно открио човеку. Отуда и истинито богословље увек почиње од Бога. Бог је први Богослов и учитељ богословља. Човек богослов јесте онај који је живи учесник тог великог часа богословља, сведок сусрета са живим Богом. Бог древног израиља је Бог сусрета. Тако се и представљао својим изабраницима, својим богословима: „Ја сам Бог оца твојега, Бог Аврамов, Бог Исаков и Бог Јаковљев.“ (Изл 3, 6). Јахве се препознавао кроз сами живот његовог изабраног народа, кроз историјско искуство. Он нити је био описив као „Бог по себи“, нити су древни Израиљци имали свест са таквим питањем о Богу.
Тај „Бог по себи“ је предмет богословља јелинског ума. То је Бог философа. Бог Платонов и Аристотелов и Бог Декартов. Бог философа није ништа друго до једна обична али нужна „чврга“ која је покренула свет. Против те философско-божанске чврге писао је Паскал: „Не могу да опростим Декарту; њему би било веома мило, у целој његовој философији, да се могао проћи Бога; али се није могао уздржати да му не припише да је он дао почетну чвргу, да би се свет ставио у покрет; после тога њему Бог више не треба.“ Тако и богословље, које остави Откровење, које остави сусрет и бивање са Богом и претвори се у спекулацију и људску философију, постаје чвргање. Празнословље које звечи таман као и чврга по празној тикви.
И богови других блискоисточних народа, међу којима су Израиљци живели, били су некакви „богови по себи“. То су мртви објекти, идоли описиви сами собом, својим облицима и особинама. Богослови тих богова су клесари и вајари мртвих предмета. Иако су замишљани као мноштво, као пантеони, ти богови су били самци, описиви сами собом. Богословље њихових богослова било је богословље црта и облика. То богословље давало је богопознање као познање предмета. А предмет се увек познаје „по себи“. Познање предмета чине јасне линије које га одвајају од свега што је друго. Зато су предмети мртви. Зато су и предметни богови мртви, јер се њихово познање не темељи на живом односу, на сусрету.
Бог Израиљев јесте Бог сусрета, Бог Откривења. Откривење и подразумева сусрет, подразумева двоје: онога који се открива и онога коме се открива. Зато је и истинско богословље сусрет. Бога са човеком и човека са Богом. Сусрет две слободе. Богопознање није предметно. Богопознање је Бога-са-нама-бивање. Емануил, или „Са нама је Бог“ (Ис 7, 17). Богословље је, дакле, прича о Емануилу.
Ту причу о Емануилу, богопознање као Бога-са-нама-бивање, древни Израиљ живео је као чежњу и ишчекивање. Тај сусрет и бивање са Богом био је попут слутње и „страха и мрака великог“ (Пост 15, 12) који обузимају човека, Аврама, који је чезнуо за датим му обећањем. Мојсије прилази „к мраку у којем беше Бог“ (Изл 20, 21). Силазак Господа „у огњу“ пред Мојсија (Изл 19, 18), било је обећање и утеха чежњи за светлом. Обећање да ће доћи „светлост која светли у тами“ (Јн 1, 5). Емануил или „Са нам је Бог“. Богословље је прича о њему, о Емануилу.
