Дана 27. јула ове године, Његово Преосвештенство епископ шумадијски Господин Јован служио је Свету архијерејску Литургију у храму Светог Јоаникија Девичког у крагујевачком насељу Бресница на празник Светог апостола Акиле и преподобног Никодима Светогорца. Његовом Преосвештенству саслуживали су јереј Милош Ћурић и ђакон Немања Стојковић, док је за певницом појао протојереј Драгослав Милован.
Његово Преосвештенство Епископ шумадијски Господин Јован обратио се верном народу надахнутом беседом:
“У име Оца и Сина и Светога Духа,
Браћо и сестре, одељак из данашњег Јеванђеља које смо чули говори нам како је народ, када је чуо да је Господ истерао демоне из Генисаретских мученика, похрлио да доводи ка Њему своје болеснике: “...и мољаху га да се само дотакну скута од његове хаљине и који би се дотакли они би били оздрављени”.
Зашто људи хрле да приђу Христу? Првенствено да слушају његову реч, јер се његовом речју исцељиваху. Народ је хрлио ка Христу јер се дубоко уверио да је Господ Исус Христос једини Спаситељ рода људскога а у исто време једини исцелитељ од свих душевних и телесних болести. Богочежњива људска душа тражи свога Спаситеља и Избавитеља. Она се храни слушањем и творењем (испуњавањем) речи Божије. Људи са тако чежњивом и боголиком душом хрле за Христом и желе да га се дотакну да би се преко силе која је излазила из Христа исцељивали од својих душевних и телесних болести. Сама Спаситељева личност привлачи људе иако код пророка Исаије видимо како каже – Не беше обличја на њему, нити какве разлике, али раном његовом ми се исцелисмо. Док је био међу људима Господ се није разликовао од људи по својој спољашњости, зато да би схватили да је он и Бог и човек. Али богочежњива и боголика душа познаје тог чудесног исцелитеља. Она осећа да треба да се приближи Богу. Човек често зазиђује своју душу у себе и толико је зазида да она која је богочежњива не може да чезне за Богом.
Људи доводе Господу своје болеснике да их он исцели јер знају да је он човекољубив, да он воли човека. Знају за његово неисказано човекољубље. Људи осећају да их Господ неће одбацити. Они знају да Господ узима на себе наше болести и наше грехе по великој вери људи који му прилазе и они од њега само једно моле, а то је да га се само дотакну и да оздраве.
Оно што је Господ најчешће питао кад је оздрављао болеснике је – Хоћеш ли да будеш здрав? Кад би болесник пристао Господ би питао – Да ли верујеш да ја тебе могу исцелити? И кад би болесник исповедио своју веру он је оздрављао. То нам говори и пример када је Господ исцелио човеку сина који му је рекао – Господе, помози моме неверју.
У свакоме од нас има вере, али у свакоме од нас има и неверја. Зато треба да проверавамо своју веру. Каква је та вера? Веру треба да покажемо делима. Вера без дела је мртва, као што су и дела без вере мртва.
Вера болесника из данашњег Јеванђеља је била велика и они су се само дотакли Христове одеће и бивали исцељени по вери њиховој. А нама се на Светој Литургији не даје ни делић хаљине Христове, не даје нам се ни део Христа, него нам се кроз причешће даје цео Христос. Даје нам се Христос Бог кога не могу да сместе ни небеса, ни земља, ни цела васељена. Он ради свог смирења, а ради нашег спасења се толико смирава да дозвољава да га ми, несместивог Бога, сместимо у наша мала уста (непца). И зато причешће није никакво делимично сједињење са Христом. Причешће је апсолутно сједињење са Христом. Христа примамо у себе, а ко Христа прима он је испуњен Христом. Он је испуњен Богом и он само о Богу мисли, о Богу размишља, Богу се моли, жели да има само Бога у себи. Јер кад човек има Бога у себи он има и све оно што је божанско у себи. А то је на првом месту вечни живот. Зато нам и апостол Павле, како смо чули из данашњег прочитаног апостола каже – Сваки нека остане у ономе звању у коме је призван.
Сви ми крштени људи, смо призвани, јер смо крштени у име Христово. У Христа смо се обукли. У његово име смо се обукли, па смо тако и позвани да останемо у том звању у коме смо призвани, ако хоћемо да и нас Господ исцели и оздрави духовно и телесно, као овај народ из данашњег Јеванђеља.
Али, основ за наше оздрављење телесно и духовно јесте вера и смирење. Да се смиримо у себи пред Господом, а не да се представљамо смиреним пред другима. Да се и ми молимо као она крвоточива жена која је говорила – Само да се дотакнем ресе хаљине његове. Дотакнимо се Господа правом вером, не маловерјем, не сујеверјем, него вером јеванђелском која и горе може да премешта. Вера је та која усељава Бога у нама. Зато Господ и каже – Све је могуће ономе који има вере.
Нека нам Господ помогне да у нама ојача вера, да ојача молитва, да ојача пост, да ојача бдење, да ојачају све хришћанске врлине, а на првом месту смирење. Јер не може човек ни једну врлину остварити ако нема смирења. Онај човек који има смирења ће да буде благодаран ономе који му укаже на његову грешку, а који нема, можда неће ни казати ништа, али ће у себи “пуцати”. Зато нека нам Господ помогне да стекнемо ту основну врлину смирења, а преко ње стећи ћемо и све друге врлине.
Бог Вас Благословио!”
Извор: Епархија шумадијска
.png)
