Борба са страдањима, које се снажно намећу читавом свету, као и вика очајања, која одасвуд допире, дадоше нам разлог и повод да напишемо оно што се у овој књизи налази.
Та страдања, у која људи неизбежно хрле, настају због погрешне употребе мишљења. Овоме следује погрешна употреба стварности коју представља практични живот човека. Према Светом Писму: „што човек посеје, оно ће и пожњети“ (Гал. 6, 7). Природна је нужност, да свако наше делање има своју последицу. Али, свако наше делање може нас, нашом слободном вољом и наклоношћу, довести у ропство за које богоносни Петар објављује: „од кога је ко побеђен томе и робује“ ( 2 Пет. 2, 19).
Ово откровење Петрово нас извештава о овој тајни погибли која је задесила све људе. Људи, пак, трагају за смислом несреће, која им је тако снажно наметнута. Испитујући корен ове „побеђености“ (1 Кор. 6, 7) и ропства које јој последује, налазимо да је то природна последица осуде, којој смо након пада подвргнути.
Писмо нам објашњава, да се последице ово болести, током садашњег живота, јављају у нама као стална рана. „И рече Господ Бог у срцу своме, нећу више клети земље, јер су мисли срца човечјега зле од младости његове“ ( Пост. 8, 21). Након пада, наметнула нам се малодушност и склоност ка „лукавости“ у којој се и налази сав бесмисао.
Ову нашу пропаст оплакује Павле, са горчином описујући нашу осуду: „Ја јадни човек! Ко ће ме избавити од тела смрти ове? “ (Рим. 7, 24). И заиста – заједно са телесном смрћу која је следила паду, задобили смо и тело смрти.
Колико, дакле, расту страдања, која су последица погибли која се наслеђем преноси, толико истовремено нараста и осећај неопходности да ова несрећа буде побеђена. Међутим, иако наша личност изгледа озлеђена и упропаштена падом, није изгубљен средишњи ( = главни) знак наше снаге, а то је воља. Стога воља човекова, има главну улогу у његовој осуди. Ето због чега Апостол Павле подвлачи да „ми је све дозвољено, али ми све не користи“ (1 Кор. 6, 12). Слободном вољом изабирамо оно што нам разум налаже, а то није друго до незаобилазна обавеза која произилази из нашег призива. Речи „али ми све не користи“, уверавају нас да треба да ходимо у складу са циљем који желимо да постигнемо.
Али, тело смрти, које смо након пада понели, такозвани „стари човек“ (Рим. 6, 6; Еф. 4, 22; Кол. 3, 9), снажно се опире, а слаб и немоћан човек свагда се поклизава. У седмој глави Посланице Римљанима Апостола Павла, ова несрећа човекова тачно се описује: „Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним… налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно“ (Рим. 7, 19, 21). Овде видимо закон изопачења ( = погибли), који нас, уколико му се не супротставимо, као друга природа принуђава да му следујемо. Али, друга страна овог закона изопачености, који непрекидно опстоји, јесте присуство Сатане, бескрупулозног и неуморног непријатеља човека. „Он као лав риче. гледајући кога ће да прождере“ ( 1 Пет. 5, 8). Сада, „ко је мудар, да ово сачува, схватиће милости Господње“ (Пс. 106, 43)*. Браћо моја, да би смо се снажно супротставили у овој борби, „да би живот прогутао оно што је смртно“ ( 2 Кор. 5, 4) потребан је свеобухватни подвиг.
Овде, „у долини плача“ ( Пс. 83, 7), где смо непрекидно прогоњени, постоји насилно потискивање ( = заборављање) свеопште погибли. Човек зато свагда треба да се чува. То значе речи „Држи срце своје у свакој обазривости“. „Срце је чувар, у коме се износе помисли и у коме се сведочи“ ( уп. Мат. 15, 18 – 19). Потребна је, дакле, стална и неуморна одбрана човекова, у војевању против ових сила које су му супротстављене, како би се од њих избавио. Подвиг се намеће као нешто неопходно ( = обавезујуће) у процесу нашег исцељења. Подвиг је неопходан, и да бисмо правилно испунили оно што нам је задато. На тај начин се смисао нашег бивствовања ( = егзистенције) не налази више у бесмисленом страдању – које нам прети и у садашњем и у будућем веку – против кога се неизбежно морамо борити за наше спасење. У животу словесних бића ово се постиже слободном борбом – дакле, подвигом.
Подвиг је једно од најдревнијих постигнућа човека. Почиње одмах са изласком човековим из Раја, на месту његовог изгона. Човек се окренуо подвигу, јер је осетио немоћ своју да се суочи са тешкоћама живота. Нарочито се човек држао подвига, да би задовољио своје религиозне потребе.
Читава природа људска, која је потчињена закону пропадивости и смрти, ни на који други начин не може да ослободи од насиља бесмисла – осим једино подвигом. Говори Проповедник: „Ако дух онога који има власт дође на тебе, не остављај место своје“ (Проп. 10, 4), и опет „успротивите се ђаволу, и побећи ће од вас“ (Јак. 4, 7).
Уласком нашим у живот, позвани смо да спознамо и да покушамо да остваримо наше одређење. Првобитно смо били саздани „по икони и по подобију* “ Творца. Ову истину потврђује и наше поновно саздавање.
Истинита је тврдња да „нисмо више себе ради, него Христа ради, Који је због нас умро и устао ( = Васкрсао)“ ( уп. 2 Кор. 5, 15). Ово нас упућује на средишњи моменат нашег назначења. Права природа људска показује се као врлинска. Јасна реч, да „нисмо више себе ради“, уздиже нас до једне више обавезе. Стога, у целости припадамо господству и власти обновитеља нашег Исуса Христа, и дужни смо да се у потпуности покоравамо божанској вољи. Последица нашег отпада од ове наше одговорности, свакако је пропаст.
С друге стране, обавеза да не преступамо и да не отпаднемо од онога што нам је задато, тиче се нашег сопственог спасења и исцељења, које је последица тачног извршавања заповести Лекара и Спаситеља нашег. Пошто ће према Писму „душа која згреши умрети“ (Јез. 18, 20), затварају се свака уста и читав свет бива за Бога затворен. Тако подвижништво више није ствар избора или склоности, него је апсолутна обавеза. Човек се налази пред крајњим избором, који је, сасвим недвосмислено, невезан за његове склоности: или ће ићи „уским и тесним путем“ који води у живот, у Царство, и сву пуноћу обећања Божјих, или ће изабрати „широк и простран пут“ који води у коначну пропаст ( погледати Мат. 7, 13 – 14; Лк. 13, 24). Осим истине коју сазнајемо из вишег смисла божанског откровења, постоји и јасна дугогодишња историја која ову истину у стварности потврђује. „Ко има уши да чује, нека чује“.
Ако би и само једна једина особа, само један једини човек, био послушан и извршио заповести Оваплоћеног Логоса ( = Речи) Божјег, Спаса и Обновитеља нашег – и ово би било довољно да нам потврди истину да је „веран Господ у свим речима својим“ (Пс. 144, 13). Али, од Оваплоћења Господњег до данас, небројено мноштво подвижника сваким даном, сваким часом и минутом, потврђује ову јединствену истину. Непрегледна војска подвижника и победилаца у овом сјајном тријумфу, непрекидним и неуморним подвигом достиже циљ, подстичући и нас да у њему останемо постојани. И сада, „ко је мудар да ово сачува, схватиће милост Господњу“ (Пс. 106, 43).
Показаћемо ускоро неопходност подвига, и како је он сасвим нужан, и у нашем животу са другима, и у унутрашњој борби. Сада ћемо се усредсрдити на нашу основну тему, а то је да, укратко и јасно, прикажемо основне црте православног хришћанског подвижништва. Јер као што каза Господ „само је једно потребно“ (Лк. 10, 42).
За нас православне, хришћанин је само онај који прима Христа као потпуну истину, као самога Бога, Творца и Спаситеља. Хришћанство је за нас сасвим јединствено, и оно не потребује никакво усклађивање, додавање или развој. Верујемо дубоким речима нашег Ослободиоца да: „нико не зна Сина до Отац, нити Оца ко зна до Син, и ако Син хоће коме открити“ (Мат. 11, 27) и: „нико не долази Оцу, осим кроз мене“ (Јн. 14, 6) и: „јер ако не поверујете да Ја јесам, помрећете у гресима својим“ (Јн. 8, 24).
Овде подвлачимо значај подвига, као најпогоднијег за оне који се боре и настоје да испуне своје назначење. Међутим, ми не кријемо да ово очишћење није циљ, већ је само корисно за достизање циља. Божанска Благодат је онај прави узрок слободе, исцељења и васкрсења нашег. Наша жеља и настојање да будемо спремни, показује се нашим исповедањем на крштењу да се „одричемо сатане, и свих дела његових, и све гордости његове, и да се сједињујемо са Христом“. Слободним избором онога што нам је драже, пројављује се наша слобода као слобода словесних бића и тако се потврђује наша богоподобност.
Са вером ушавши у богопознање, спознајемо одмах шта је неопходно да бисмо учествовали у божанским обећањима. Господ нам указује да није довољно да знамо да постоји Бог. „Неће се спасити сваки који ми говори Господе, Господе“ (Мат. 6, 21). У обећањима Мојим имаће удео само онај „ко има и одржи заповести моје“ (Јн. 14, 21). Који „има“ значи – ко пази и научи смисао и циљ заповести Мојих, а затим их „одржи“, тј. испуни. Господ подвлачи значење држања заповести Његових: Који заповести Моје држи „то је онај који ме љуби“ (Јн. 14, 21). И понавља: „Онај који ме љуби, заповести моје одржаће“ (Јн. 14, 24).
Ако би било другачије, не би сав закон био возглављен у двема заповестима: „Љуби Господа Бога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим, и свом снагом својом, и ближњега свога као самог себе“ (Мк. 12, 30 – 31). Овим двема заповестима показује се достојанство људске личности, и човек се удостојава да буде наследник и сунаследник Сина Божјег.
Нагласили смо раније да подвиг није циљ сам по себи. Подвиг је, међутим, незаобилазан и неопходан за наше исцељење и повратак у достојанство нашег свеукупног назначења.
Божанско откровење је темељ здравог сазнања. Кроз божанско откровење спознајемо сами себе, свет који нас окружује, и нашу повезаност једних са другима. Откровење, као резултат деловања благодати Божје, непогрешиво нас води здравој природи ствари. Творац и Промислитељ Бог, поставља природу нашу у склад са њеним назначењем.
Чињеница је да је пад човеков променио место и време тока ствари, што свакако није остало непознато свемоћном Богу Логосу ( = Речи) „кроз кога је све постало“. Тако су, од стране човека који страда, да би прибрао и обновио здравље отрулежњене природе, по неопходности настали покушаји њеног исцељења.
Део свељубави оваплоћеног Бога Логоса био је и ово: да не дела заповедајући, да не ограничи начин повратка палог човека, него да човекољубиво предложи пут повратка и да подвуче значење божанских заповести. Који изговор би могао да оправда охолост ( = дрскост) и небригу човекову, када наш сладајшчи Исус „поче творити и учити“ (Дел. 1, 1).
Дакле, не само наш разум, него и откровење, утврђују нас, али нам и намећу неопходност подвига за остварење нашег назначења.
Јер ако „они који су Христови, распеше тело страстима и жељама“ (Гал. 5, 24), јасно је да ћемо само путем подвига постићи напредак. Задивљује нас Павле, који тако исправно говори о подвигу, јасно нас учећи да земаљско наше тело „жели против Духа, а Дух против тела; а ово се противи једно другоме, да чините оно што не бисте хтели“ (Гал. 5, 17). Подвиг, дакле, није ствар нашег избора и склоности, већ је он наизбежан и сасвим неопходан.
Ако погледамо на добит од монашког подвига, чак ако тај подвиг и делује страшан, нећемо пропасти. Јер напокон, шта је друго монаштво до облик успешног хришћанског живота?
Циљ и сврха, како смо раније назначили, јесте држање заповести Христових. По речи Павловој, ми смо „продани у ропство греху“ (Рим. 7, 14) и приморани да чинимо „зло које не желимо“ (Рим. 7, 19). Који ће нас други сатрудник или саборац ослободити „од тела смрти ове“ (Рим. 7, 24)? Наше прибегавање монашком подвижничком искуству је нужно и неопходно, јер су битке и борбе за нашу слободу сталне и горке. Ми се боримо против страсти, старих и нових, али и „против поглаварства, и власти, и господара таме овога света“ (Еф. 6, 12) и све силе њихове. Разрађена одбрана за ову духовну борбу налази се у монашкој пракси, и нећемо претерати ако је узмемо за пример исправног живота свакога од нас.
Старац Јефрем Катунакијски
.jpg)
