На најпознатијој кући сецестионистичке културе, у Бечу, налазе се исписани горе наведени стихови. Ова реченица звучи као императив да, стварати уметност, ван конзервативних канона академских образаца има свој легитимитет. Не мислим да је само у уметности овај образац важан, иако он ни у ком случају није јединствено правило стваралаштва, али свакако даје једну истинску унутрашњу слободу која захтева изграђивање новог културног модела, образаца мишљења, ставова, система вредности, понашања.
Ова заповест би се лако, можда највише, могла применити на поље богословља и филозофије. Промена система свести би тако утицала на наш доживљај себе кроз Цркву, дала би постмодерном човеку на нивоу идентитета и индивидуалности простор да лични таленат постави у односу на конвенционално у нови систем вредности. Ако свако доба има своју уметност, а то значи – не копирај уметност претходних времена, надогради је и учини је новом, онда она мора имати најважнији предуслов за такво стваралаштво, а тај предуслов је слобода. Немањем слободе бићемо само они који копирају. Богословски мислиоци, па чак и они из других поља стваралаштва а који су декларисани хришћани, ограничавају себе да случајно не изрекну нешто што неће бити довољно православно, богословски тачно, или што ће се у најмању руку сукобити са традицијом. Заборављају да хришћани нису позвани само да чувају традицију већ и да креирају стварност. Превиђају да традиција није оно што смо поново открили, већ и традиција коју тек треба да створимо. Ако је за „уметника све што испред себе поставља довољно за опкладу на вечност“, онда је свако ко редефинише и преиспитује нову стварност – уметник, био он и богословски мислилац.
Док на једној страни стоје они који бирају актуелне теме које ће их у садашњици прослaвити, без храбрости зарањања у себе, без трунке разборите спознаје да оно што носе јесте заправо непремостива провалија између жеља и могућности, на другој страни, мимо богословља, обитава свет који бескомпромисно гради нове структуре поимања стварности. Они су у мањини, али слобода којом дишу и пространства којима се крећу отварају човека, и тако растрзаног и дрхтавог боготражитеља у својој суштини, рађају кроз најтананије особине као дистинктивним обележјима уметности доба које сведоче.
На примеру импресионизма можда је најлакше описати ту растрзаност између аутентичности и потреба задате стварности, односно, између осмишљавања стварности и већ унапред постављених постулата. Импресионизам је настао као сила жеље неколико уметника с краја деветнаестог века да сликарству приступе на један другачији, неконвенционалан начин, далек од недодирљивих кругова паришке школе, где су уметници успут издвајали свој стил различитих школа и један нови уметнички језик, несвесно примењујући теорију комплементарних боја. У почетку су и они, као и многи други који су мењали и допуњавали претходно, били неприхваћени како од саме конзервативне паришке публике, тако и од критичара уметности који су њихове слике сматрали недовршеним. Edouard Manet, претеча импресиониста, силно се трудио да његове слике доспеју у Паришки салон. Manet је добар пример људске чежње да припада и буде социјално признат. И код њега је постојала потреба потврде времена и академских кругова у којима је стварао. Али та потврда никада не сме да буде примарни циљ, у супротном ће увек нарушити истину и аутентичност. Оно што ствараоцу даје могућност, коју на крају крајева сам себи даје или је ствара, јесте да кроз појединачну аутентичност досегне слободу, а која се манифестује у делу. Победа над задатим, признатим и конвенционалним је пут ка досезању аутентичности рада и онога што их као стваралачка бића одређује. Paul Cézanne, као и Degas, себе никада није поистоветио са групом импресиониста, нити је прихватио њихове идеје у потпуности. За разлику од других импресиониста полазио је од суштине природе ствари а не од импресије. Много је примера „одступања“ од елемената примарних идеја, што их не одваја припадању једног покрета, нити их затвара строго у сам покрет, али у индивидуалном таленту их ставља у претечу новог стваралаштва, у последњем случају Cézannа, кубизма и апстракције.
У таквој констелацији, када унутрашња слобода ћути, није битно некакво мишљење, иновација или креативност, оне су тек ту да нас подсећају на систем као оперативну консеквенцу његове аутономије. Можда родити неког Бохумила Храбала данас није могуће, родити субверзивног уметника, инспиративног дисидента, јер слобода бојажљиво ћути. Да ли ће неки нови Твомбли искомбиновати текст и боју кроз аутентичан живот који потребује храброст и слободу. Суштина је јасна. Сва начела којима стваралац дела и мисли предочава неки друштвени проблем увек је далеко сложенији процес и он се, пре свега, односи на етику и естетику проучавања савремених појава. Кроз догмате и каноне постоји правило по себи, али је оно и независно од канона, друштвених или историјских превирања јер је филозофско. Независно је од мода и постулата елитистичких кругова и њихових поимања, та правила нису зацементиране форме претходног времена, нити су то правила која богословље подразумева у одређеном историјском тренутку. Она се увек морају односити на одлике времена у коме настају. Златни пресек богословске мисли мора да прекине праволинијско размишљање и донесе ново. Тада нећемо обожавати пепео, већ га разгртати и вадити жар, пренети ватру и распламсати нову. Тада ће се на хоризонту развити бела платна на којима су боје различитог сагледавања стварности луче филозофског средства за анализу стварности. Тешко да уметност може бити део свакодневног живота, онда она не би била тако посебна, чему сведоче авангардни покрети, али богословље може и мора. Онда седење у “Stray Dogu” неће бити тако непријатно за све оне који не припадају елитистичком кругу уметника.
Јелена Петровић
