Темељ је вера
I
Сачувати укорењено,
Усидрено, укопано,
За ветар, за сунце,
За наше умируће птице,
Сачувати пчелиње гнездо
Као сновиђене кошнице;
И низати српом басамаке у снопове,
Што ће нам стопе одвести на небо.
Један грумен храбрости у срцу,
Покреће планине освајача,
Позив на молитву са Дечана,
Као загрљај је мајчине утробе,
Док птице неселице надлећу ноћас
Шеваре са једне кристалне баре,
А злаћани вилински коњици
Утрли су пут спасења крстовима,
Што падајући васкрсавају у пламену.
Колевке слатких лимунова
У цвасти су, негде на мору.
Овде је само умирући дуд
Спустио невољно гране,
А са стабла му восак капље,
Као из пламена горуће свеће,
Испред иконе Светог Димитрија.
II
Сачувати посејано,
Изникло и зрело,
За месец, за звезде,
За ретке лептире,
Што као бели ноћни цвет
Шире небеска крила
Право ка пешчаној олуји,
У нади да ће им остати чиста.
Кад збројимо одбегла стада,
Што преживела су горске падине;
Таман нас је толико
Да уђемо на Малена врата,
Где живе су зидине Скадра,
Где на костима младе Гојковице,
Цветају беле хризантеме.
Кад од отровних бршљана,
У казану од звездане опеке
Испечемо најљућу ракију,
Што благост ће бити у данима
Кад Свети Илија распусти громове,
Погледа зашивеног за земљу,
Целиваћемо је препуни надања,
Да зауставиће олују са неба.
III
Сачувати зачето,
Рођено и семено,
За кише, за снегове,
За планинске масиве,
Што скривају утврђене казамате,
Топовска ђулад на готовс,
Што у миру сањају брегове,
Како им растресени падају у загрљај.
Рат нам је Библија генетског кода,
Шкропљење гусала лозовом ракијом,
Јер бршљанка је за нечасна умирања,
Ни налик Вукашину из Клепаца,
Што понео је ореол страдалника,
Достојанственог пред Великим вратима,
Која му чувају крв у пехарима.
Поднебице је грех јаснији,
У свој његовој страхоти постојања,
Над њиме и иконе плачу,
Падају лавови са припрата
Право на главу Татарину,
Што скупља око порте војнике,
Чијом крвљу на пергаменту
Писаће се нове хрисовуље,
Које ће спалити будући незнабожци.
IV
Сачувати песак,
Пепео и прах,
Из којих се дижу нова узвишења,
Са којих ниче један нови храм,
Чврсто укопаван у старе темеље;
А темељ је вера, кокарда и штит,
Које сваки ратник Сунца
Чува застакљене у пламеном оку.
И тамо код тог камена,
Што неки у вери гура узбрдо,
Трасе су нових видика с Валоне,
Кршеви су Јасеновачких гора,
Непроходне стазе Шумарица,
Олтари од лобања
Скупљених с крвавих жртвеника,
Чије очи су само налик на јагањце.
Срешћемо се тамо,
Срећни наизглед, храбри у траговима
Што су у вековном нестајању,
И ковачи узвишених песама,
Коваће позлатом стихове,
У којима ће из кристалне баре
Опет на небеској литургији
Стајати хорови у бесмртној одежди.
* * *
Све до сада објављене садржаје духовне поезије Невене Милосављевић можете да прочитате ОВДЕ
