У клими свеопштег страха, изазваног пандемијом вируса корона, доведен је у питање начин божанског Причешћа који нам је предан. Људи који не разумеју шта је Црква, равнодушни или непријатељски расположени према хришћанској вери, убацили су и култивишу у застрашеном народу идеју да је потребно престати користити заједничку кашичицу [лжицу], јер, тобоже, преко ње могу да се пренесу болести и да се доведе у опасност јавно здравље. Нажалост, под тај утицај су потпали и неки верници. Оклевају да се причешћују истом кашичицом мислећи да су у опасности. Други пак, преплашени од могућности преношења вируса у њихов дом, не допуштају члановима своје породице да се причешћују.
Ова идеја проналази своје упориште и у неким теолозима који су писали о томе како је потребно да будемо снисходљиви према слабости наших уплашених ближњих; да је човекољубље то да их не доводимо у опасност; да кашичица није древно предање; да се коришћењем алтернативних начина причешћивања не унижава света Тајна; и да је, на крају крајева, дошло време да се прекине са „овим нецивилизованим начином причешћивања кашичицом”.
Очито је да је подмукли кушач довео Цркву у ново искушење. Прво је посејао у наше душе страх, маловерје и сумњу, како смо, тобоже, у опасности од божанског Причешћа, а потом је подстакао одређене људе да оплемене наше маловерје називајући га час снисхођењем, а час љубављу и бригом према својим ближњима. Учинио је, штавише, и да неки други људи доведу у питање нашу веру у натприродну и божанску Тајну светог Причешћа, те да поверујемо да оно може да буде средство ширења болести. Таквим страховима смо себично поставили своје здравље чак и изнад прве Божје заповести која налаже да волимо Бога свим срцем својим, и свом душом својом, и свим умом својим и свом снагом својом (Мк 12, 30). Желимо да се причешћујемо Њиме, а, притом, сумњамо у Њега.
Размишљања која следе нудимо нашој браћи хришћанима који воле Христа и желе да живе у Цркви на аутентичан начин, који чезну за спасењем у Христу, али се боје и колебају да се причешћују са традиционално познатом светом кашичицом.
А. Нехотимични страх да ћемо се разболети или умрети је разумљив, будући да још увек нисмо стекли доживљајно „искуство Васкрсења” (Октоих, гл. 3, васкршње јутрење, трећа хвалитна стихира). Болест рађа егзистенцијални страх од смрти, који је могуће превазићи једино уз Божју благодат. Међутим, ако смо се као несавршени људи и уплашили, за Цркву као Цркву страх од смрти није могуће оправдати. Црква има искуство Васкрсења, у ком нема страха и маловерја („савршена љубав изгони страх напоље” 1 Јн 4, 16–18). Ово искуство изражавају Светитељи. Они нам говоре како се треба причешћивати, подсећају нас да су вршили литије у време епидемије куге, да су богослужили и учествовали у светој Литургији, и да су се причешћивали без фобија од божанствене Евхаристије и заједничке кашичице за Причешће. Имајући овο предање наших светитеља, треба да се покајемо због нашег маловерја, уместо што тражимо да наше преплашено ја поставимо за новог законодавца у Цркви.
Б. Као што нас учи наша Црква, у светој Литургији хришћани приносе Богу наше Благодарење (Евхаристију). Дакле, евхаристијски приносимо Богу себе, своје ближње и сав живот свој јер припадамо Њему а не самима себи (1 Кор 6, 19). Причешћујемо се „са страхом Божјим, вером и љубављу”, благодарећи Христу који умре и васкрсе нас ради (1 Кор 5, 15). У овом евхаристијском дȅлу учествујемо чисти од сваке страсти, јер говоримо: „Ево приступам божанском Причешћу, Саздатељу, не спали ме Причешћем, јер си огањ који спаљује недостојне, већ ме очисти од сваке нечистоте” (Велики Часослов, Служба светог Причешћа).
Сада, са фобијом коју су посејали у наш ум, овладани маловерјем мењамо менталитет, расположење и настројење. Заборављамо да свето Причешће претпоставља благодарствено настројење и да је оно Евхаристија, односно благодарење Богу. Показујемо да не припадамо евхаристијски Богу већ себично самима себи. Понашамо се егоцентрично. Причешћујући се маловерно, са идејом да можемо да се заразимо, промашујемо циљ и очито грешимо.
У древно време Црква је гласно заповедала да се затворе двери храма за непросвећене, за оне који нису били крштени („Двери, двери”). Они хришћани који су тешко сагрешили, стојали су у припрати Цркве „клањајући се” и „плачући” за једну, две, три или више година. После ове припреме су улазили у главни део храма, стојали су „слушајући” проповед и одређене молитве, а затим се враћали у припрату заједно са катихуменима. Само кад би после потпуног покајања, „са страхом Божјим, вером и љубављу”, могли да стану чисти пред Јагње које се жртвује, само тада су одговарали на позив свештенослужитеља да приступе светом Причешћу. Реч је о једној доброј древној пракси. Запитајмо се и ми данас да ли би можда требало да останемо у умној припрати Цркве оплакујући наше маловерје, све док наново не стекнемо страх Божји, веру и љубав, односно све док не престанемо да себично сумњамо у Победитеља смрти. Штавише, потребно је да се причешћујемо достојно. Маловерје, сумња и подозрење нису добри предуслови. Апостол Павле нас је упозорио: Тако који једе овај хлеб или пије чашу Господњу недостојно, биће крив телу и крви Господњој. Али човек нека испитује себе, и тако од хлеба нека једе и од чаше нека пије (1 Кор 11, 27–28).
В. Ако ми православни поверујемо, прихватимо или евентуално заступамо то да свето Причешће преноси и шири болести, ако не разумевамо (ако не учешћем, онда бар вером) да служитељ који приноси и верник који се причешћује евхаристијским Хлебом и Вином су у пресветлом примраку Царства, тада проневеравамо разлог нашег хришћанског постојања. Божанско Причешће треба да буде учешће у Царству Оца и Сина и Светог Духа; другачије, играмо се позоришта у Литургији.
Они који приступају светом Путиру са божанском љубављу говорећи из срца: „Занео си ме љубавном чежњом Христе, и изменио Твојом божанском љубављу” и „да је ово само пречисто Тело Твоје, и ово сама часна Крв Твоја” (Велики Часослов, Служба светог Причешћа), не би се сложили са нашим маловерјем. Не би прихватили да се причесте из неке друге кашичице – или без кашичице – само из страха.
Г. Објављено је да је у време мера предострожности неки хришћанин затражио да се причести и да су му То одбили. Наредног дана напустио је овај свет ожалошћен. И не само то. Рецимо отворено. Вреди да се запитамо: како ћемо са таквим маловерним пастирским делом стати пред неподмитљиви Суд? Шта ћемо рећи Господу, праведном Судији, за сву ону нашу браћу која су имала потребу да се причесте (болесни, напаћени, на самртној постељи и др.), а отишли су из овог живота без небеске попутнине због нашег маловерја?
Д. Од неправославних не захтевамо да прихвате да је свето Причешће натприродна Тајна и да не преноси болести. Штавише, употреба кашичице није део њихове праксе и због тога је се и плаше. Причешћивање из свете Чаше су обуставили већ вековима. Они Православни који живе у неком неправославном окружењу, дужни су да богослуже сагласно са нашим литургијским Предањем и да га не поистовећују са другим литургијским типовима. Ово изједначавање води у синкретистичке путељке и теолошка застрањења. Причешћујмо се без маловерја у свету Тајну, без идеје да се кроз свето Причешће или кашичицу преносе болести. Ако се и деси да у неком тренутку будемо суочени са казнама и неподношљивим новчаним износима, сећаћемо се периода гоњења када је Црква користила без оклевања алтернативне начине причешћивања. Слала је затвореним мученицима свето Причешће на сваки адекватан начин. Није оклевала да пронађе решења како би „залог бесмртности” стигао до заточеног подвижника Божје љубави. Са разликом што нити би заточени мученик нити храбри преносилац светог Причешћа били овладани страхом или маловерјем од свете Тајне. Били су преплављени страхом Божјим, вером и љубављу. Причешћивали су се са вером, а не са маловерјем!
Ђ. Ако се случајно нађемо у околностима прогона, исправно је да изнађемо нове „начине” путем којих би се причешћивали савремени мученици. Ако, међутим, променимо начин Причешћа због страха, маловерја и себичности, нећемо моћи да избегнемо нашу одговорност: „Јер ако ми грешимо хотимице и после примљеног познања истине, ту више нема жртве за грехе, него само страшно очекивање суда и јарост огња који ће прогутати противнике” (Јевр 10, 26–27).
Када нас наша савест осуди што нисмо веровали у свету Тајну, неће нас покрити ниједна докторска дисертација о томе „када је уведено коришћење кашичице у Цркви”, нити ће нас оправдати некаква, тобоже, пастирска осећајност за оне који желе да се причесте Животодавцем али Га се боје, јер су још давних дана нелажљива уста Христова рекла строгу али одлучујућу реч: Да нећете и ви да одете? (Јн 6, 67). И апостол Павле је постао Свима све, да како год неке спаси, али не као без закона већ као онај који је у закону Христовом (1 Кор 9, 21–22). Не тако што је био маловеран и што је сумњао у Онога ради Којега је постао свима све. Реторичке шеме модерних богослова, које се тичу опасности „вируса фундаментализма” и других повезаних „заразних вируса црквеног тела”, показаће се немоћним када нас наша савест приброји у грешнике. Није ли кужно маловерје и фобија која нам долази од света који игнорише, ниподаштава и има непријатељско настројење према православном етосу и начину живљења? Није ли поучна прича коју је сачувао архиепископ александријски Дионисије (трећи век) о неустрашивости, вери и самопожртвованости хришћана (види Јевсевије Кесаријски, Историја Цркве, VII, 21), који су у време страшне епидемије куге помагали болеснима и сахрањивали мртве скоро сигурни да ће и сами да се разболе и умру, док су истовремено незнабошци одлазили преплашени и напуштали незбринутим и непогребеним своје ближње? Када они хероји хришћани из Александрије нису придавали значај смрти ради љубави према Христу и умирућим ближњима, замислимо се да ли би данас били маловерни плашећи се светог Причешћа из једне Чаше (и једне свете кашичице) у нашим храмовима?
Е. Повратак старој пракси причешћивања (нпр. као у Литургији светог Јакова) није решење. Прво, зато што древна пракса није изузета од објективних потешкоћа (причешћивање деце, старих, болесних), због чега је и била напуштена. Друго, будући да се предвиђа и захтева да свето Причешће Божанском Крвљу бива из истог Путира, антицрквене законодавне политичке власти то неће допустити. И треће, јер њено „дотеривање” уз коришћење више кашичица, како би се избегло причешћивање из истог светог Путира, пројављује да се плашимо и да смо маловерни и стога нас то води у наведене последице. Један свештеник, који током многих деценија причешћује на хиљаде верника како здравих тако и болесних, и уз то без страха употребљава свети Путир, свакако неће оклевати и данас да охрабри преплашене хришћане да одбаце страх и да приступе Чаши Живота без маловерја.
Они који су се уплашили, нека падну у покајање пред Оним у Кога су посумњали! Затражимо Његов опроштај за наше маловерје и поново „оживимо” у нама неустрашивост за свето Причешће. Јер уколико се плашимо ширења болести путем кашичице, унижавамо свету Тајну са њених божанских висина и деламо као иконоборци. Ово поновно оживљавање ће бити сигуран критеријум који ће разликовати богољубива решења из потребе у време прогона, од маловерних решења у време мира. Наставимо да се причешћујемо управо онако како смо се и до сада причешћивали – наравно у храму, уколико нам га оставе отвореним – упркос могућности да се заједно са нама из истог светог Путира причесте и болесници који болују од било које болести. Не дозволимо мислима маловерја да овладају нашим умом и срцем. Када је некад Петар запао у маловерје, почео је да тоне и чуо је Господа како му говори: Маловерни, зашто посумња? (Мт 14, 31). Ако нам затворе храмове, пронаћи ће се [други] начини причешћивања, али такви да због нас самих „Христов крст не изгуби своју вредност” (1 Кор 1, 17), због одсуства вере у свету Тајну безграничне љубави Божје, у причешћивање божанском Евхаристијом.
Братство Свештеног манастира Преподобног Григорија на Светој Гори (Григоријата)
Са грчког језика превео: Обрад Карановић
Извор: Православље
