Предраго ми у Христу чедо,
Благословен Господ! Господ који увећава у теби ангелску благодат. Почело се са малим, а сада се иде из благодати у благодат. Свештенства благодат? Огромна, надангелска: сваки свештеник по позиву свом чудотворац. Највеће чудо на земаљском свету: света Литургија; њу свештенодејствује, чинодејствује свештеник православни: Бог се поново оваплоћује; причесници примају васцелог Бога. А свештеник, шта ту даје од себе? -Чисту душу, душу очишћену од грехова и страсти, свете подвиге сванђелских врлина: вере, молитве, поста, љубави, милосрђа… Зато свештенику никад доста ни вере, ни молитве, ни поста, ни милостивости, ни Истине, ни Правде, ни Љубави, ни Живота. Разумс се, у свему томе вера води и руководи: она је срце сваке еванђелске врлине.
А Господ? – „Господ чини све што хоће вера“, – вели Св. Исак Сирин. Вера, разрађена и умножена кроз остале свете врлине, – то је оно што ми морамо дати од себе, ако желимо спасења души својој. Зато свештенику увек неопходно: стражити над собом, чистећи себе стално од сваке страсти, од сваке нечисте помисли, од сваког непристојног осећања. У томе најбољи васпитач: молитвено правило пре светог Причешћа. Оно ипак као предуслов захтева: трепетно молитвено узбуђење и расположење, које ти, драги ми синко, имаш у доброј мери. Оно и зрачи из твоја два последња писма, иарочито из овог, после рукоположења, које јуче стиже. То негуј, то обрађуј у себи, јер без тога нема напретка у духовном животу. Треба нам сваког дана испуњавати ону свету Апостолску благовест и заповест: „Градите спасење своје са страхом и трепетом“.
Препоручујући се твојим светим молитвама, сва ти блага жели од Господа, твој отац Јустин.
*Писмо духовном сину при рукоположењу (26. 11. 1964)
Преподобни Јустин ћелијски
