Предраго ми чедо у Господу,
Нека је под вечним благословом Спасовим и твоја савест, и твоја душа, и твој ум, и твоје срце, и све што у њима бива и све што се са њима збива. Речју: васцело биће твоје и сав живот твој. Јер ради чега смо на земљи ми људи? Ми, најзагонетнија бића од свих створења. Ради чега? – Да из себе израдимо христоносна и христолика бића. Да нам чудесни Господ Христос буде све и сва и у души и у телу и у савести и у вољи, и у свакој појави нашег христочежњивог бића људског. Хриеточежњивог, јер Богом сазданог Христоликим. Наша је вечност, и боговечност, још овде на земљи: да сваког тренутка стремимо ка Господу Сладчајшем кроз свете врлине. Најпре и највише кроз молитву. Јер вера – води, молитва руководи и узраста све свете врлине, преображавајући их у бесмртну свеврлину – христољубље. Сваку мисао, сваки поглед претворити у Христомисао’, у Христопоглед. Да Нам Господ свеблаги и свебогати увек буде све и сва у свему нашем. Да у нама ништа не буде наше већ Његово; или да све наше буде Њиме н преко Њега наше. А то значи: да својим земаљским живљењем доживљујемо непрестано себе као бесмртно и вечно христолико биће. А за све то имамо безбројна богочовечанска средства у Пресветој Светајни Спасовој -Цркви. Зато је Црква н тело Његово: да сваки од нас, и све v нама, буде управљано и оживљавано Главом Цркве: Њим самим – Господом свечудесним. Ово свима Вама молитвено од све душе желим, унапред се радујући подвизима Вашим који Вас очекују у нашој Цркви.
Наше је звање: непрестано се трудити у светим врлинама; и помоћу њих сваку своју мисао преображавати у христомисао, свако осећање у христоосећање, свако хтење у христохтење. Једном речју: сав живот даноноћно преображавати у христоживот. Тако ћемо на свима бојиштима постати, и занавек остати, свепобедни победиоци. И врата нас паклена неће надвладати. А за све то потребно нам је једно: одлучност воље. Нека она, пре свега, буде христочежњива и христољубива, и ништа нам неће бити немогуће: сваки апостолски подвиг биће наш, свака бесмртна врлина биће наша. И нико, и ништа неће нас раставити од љубави Христове. А кад смо у љубави Христовој, њоме Ношени и њоме чувани, шта ће нам учинити човек, шта људи, шта страсти, шта искушења, шта и сами демони? Ништа, ништа, ништа! Јер, све су победе наше и на земљи и на небу када смо Христови. А Његови смо када непрестано живимо Њиме кроз свете тајне и свете врлине. То је наше непобедиво, „свеоружје Божије“. Њиме ћемо свакодневно вршити покољ духова зла испод неба – ђавола. Јер у свему побеђујемо Оним који нас једино љуби бесмртном и вечном љубављу. Свакодневна је стварност: христољубивој души Господ дивни даје све победе, бесмртне и вечне. А то су: свака наша победа над гресима, над страстима, над искушењима.
О, чедо моје мило, и чеда моја мила, опростити мени свегрешном што се усуђујем учити Вас… Теби и свима Вама мој недељиви бесмртни загрљај у Господу с љубављу која не престаје.
*Писмо свом духовном чеду (27. маја 1972 године)
Преподобни Јустин ћелијски
