Предрага ми у Христу чеда,
Од Господа Вам сваког дана по благослов с неба, и у њему увек по читаво небо. А људском бићу на земљи, сваког тренутка на земљи, потребније је небо неголи сва земља и што је на њој. Јер човек је деведесет и девет од сто с неба, а само један од сто са земље. Зато је наша свакотренутна дужност: пењати се ка небу, пузити ка небу, трчати ка небу, летети ка небу. А томе нас до танчина учи Свето Еванђеље чудесног Господа Исуса, и свако свето житије сваког светитеља Спасовог. Као духовна деца небеска на земљи ми најпре учимо пузити ка небу, па онда ходати, па трчати, па летети. А у томе – шта дајемо од себе? – Нашу ревност, наше христочежњиво хтење. И то дајемо: кроз нашу ревност у молитвама, у посту, у љубави, у доброти, у смирености, у кротости, у трпљењу, у благости. Када у свим тим светим врлинама ревнујемо, и кроз њих водимо све наше мисли, наша осећања, наша расположења, ми несумњиво хитамо ка небу и све смо ближи и ближи к њему. Док најзад, уз свестрану благодатну помоћ Утешитеља Благог, душу искрцамо на небеску обалу, и сав живот свој пренесемо на небо. Тада у свој пуноћи својој почиње ,,наше живљење на небесима“ иако смо телом на земљи. Тада смо ми уствари изнад свега земаљског, изнад свих земаљских сласти и страсти. И онда, све вечности Христове почињу бивати наше: ми по дару благодати Божје почињемо осећати да је и Вечна Истина наша, и Вечна Правда, и Вечна Љубав, и Вечни Живот. И у том сладосном и радосном живљењу нашем ми свом душом, свим срцем, свом вољом, свим умом хитамо из подвига у подвиг, из врлине у врлину. Хитамо и кроз туге и кроз радости, хитамо и дању и ноћу, еда најзад у бескрајном усхићењу осетимо да смо потпуно Христови, и да смо свим бићем молитвено прострти пред Њим: Њему служимо, Њему јединоме живимо.
Шта је то: бити хришћанин? – Бити хришћанин значи бити без греха. А то значи: бити сав Христов, свом душом, свим срцем, свим умом, свом вољом. То се пак постиже када вером, љубављу, молитвом, надом и осталим светим врлинама предамо Господу Сладчајшем и ум свој, и душу, и срце, и вољу. И Он их онда обради и преради у нову душу, у ново срце, у нов ум, у нову вољу. . .
Чеда моја н миле сестре, победу над грехом и смрћу Ви сте много пута осетиле, и неисказану радост од тога раскошно доживеле по благодати Божјој. Дај Боже да ту радост што чешће доживљујете, и да се она претвори у бесмртног ждрала – челника свих Ваших мисли и осећања и расположења! Благи Господ вавек са свима Вама.
Ваш у Господу отац – архим. Јустин.
*Писмо Ћелијским сестрама монахињама (27. августа 1964. г. из Лесковца).
Преподобни Јустин ћелијски
