Предраго ми чедо у Господу,
Желиш да ти одговорим на питање којим се бави „Богословски кружок“: Може ли се научно поимање еволуције света и човека помирити са предањским Православним осећањем и сазнањем? Какав је став Отаца у том погледу? Постоји ли уопште потреба за тим помирењем?
– Укратко: Новозаветна антропологија стоји и пада са Старозаветном антропологијом. Сво Еванђеље Старога Завета: човек – икона Божја; сво Еванђеље Новога Завета: Богочовек – икона човека. Небеско, божанско, бесмртно, вечно, неизменљиво човечје и човечно је у човеку икона Божја: боголикост. Та боголикост човекова бића унакажена је добровољним грехом човековим, његовим савезом са ђаволом кроз грех, и последицу греха смрт. Бог зато и постао човек: „да свој паки обновит образ истљевшиј грјехми“. Бог зато и постао човек, и остао у човечанском свету као Богочовек, као Црква, да би човеку == икони Божјој дао сва потребна средства, како би унакажени боголики човек помоћу светих тајни и светих врлина у Богочовечанском телу Цркве узрастао: ,,У човека савршена, у меру раста висине (= пуноће) Христове“. – То је богочовечанска еволуција човека, то богочовечанска антропологија. Циљ боголиког бића човековог: постепено постати „савршен као Бог“ Отац, постати „бог по благодати“, богочовек по благодати: постићи обожење, обогочовечење, охристовљење, отројичење. По светим Оцима: „Бог постаје човек, да би човек постао Бог“.
– Међутим, такозване „научне“ антропологије не признају уопште боголикост човекова бића. Оне самим тим априори одричу богочовечанску еволуцију човекова бића. Ако човек није икона Божја, онда је Богочовек и Његово Еванђеље – неприродно за таквог човека, и механичко, и неостварљиво. Богочовек Христос је робот, и ствара роботе. Богочовек је насилник, јер хоће да на силу од човека створи биће „савршено као Бог“. Уствари, то је и законичка утопија, илузија, неостварљив „идеал“. На крају свих крајева. то је бајка и скаска. – И још: ако човек није боголико биће, онда је и сам Богочовек непотребан. Јер научне еволуције не признају ни грех, ни Спаситеља од греха. У овом земаљском свету „еволуције“ све је природно, нема места за грех. Зато је и смешно говорити о Спаситељу и спасењу од греха. In ultim linea: све је природно: и грех, и зло, и смрт. Јер, ако све еволуцијом долази човеку, и даје се, онда шта се то има спасавати у њему, пошто ничег бесмртног и непролазног нема у њему, већ све од земље, земно, земљано, и као такво – пролазно, трулежно, смртно. У таквом свету „еволуције“ нема место ни Цркви, која је тело Богочовека Христа. Теологија пак која своју антропологију заснива на теорији „научне“ еволуције није друго до contradictio in adjecto. Уствари, то је теологија без Бога, и антропологија без човека. Није ли човек бесмртна, вечна и богочовечна икона Божја, онда су све теологије и све антропологије – бесмислена лакрдија и трагична комедија.
Ваш отац Јустин.
*Писмо једном студенту (19. новембра 1968)
Преподобни Јустин ћелијски
