Да нам буду јаснија нека питања наше вере – Књига I; предговор
Створен по слици и прилици Божјој, човек од свога постанка није се могао задовољити голим чињеницама да види овај свет и стихијска збивања у њему, него је тражио да схвати њихов циљ и смисао. На то су га, свакако, упућивале потребе исхране, одржавање живота, избегавање неповољних и опасних збивања са којима се свакодневно суочавао, али и више – да сазна уопште како и зашто је свет и човек у свету постао.
У суштини, ту потребу изражава свако дете када дође на свет. Чим узрасте толико да почне да говори, да сагледава ствари око себе, поступке родитеља и укућана, не може му се наодговарати на сва питања: „А зашто?“ Па даље, узрастајући, питања се све више умножавају и шире.
Исконску потребу сазнања, смисла битисања, у свој својој тешкој озбиљности, одређено и јасно износи Достојевски речима Великог Инквизитора, које oвaj упућује Христу: „Нема ништа неоспорније (за човека) од хлеба; али ако у исти мах неко овлада његовом савешћу мимо Тебе, – о, тада ће он бацити чак и хлеб Tвoj и поћи за оним ко придобије његову савест… Јер тајна људског бића није само у живљењу, него у томе: зашто да живи. Без одређене представе о томе зашто да живи човек неће пристати да живи и пре ће уништити сам себе, него што ће остати на земљи, па макар сами хлебови били око њега.“ („Браћа Карамазови“).
Свето Писмо Старог Завета износи мноштво питања која људи постављају једни другима и Богу, тражећи на њих одговор. И у Новом Завету таква питања постављају Господу Исусу апостоли и други добронамерни и злонамерни људи, једни тражећи разјашњење Његове науке, а други покушавајући да га ухвате у речи и осуде.
Једнако бива и у доба апостолско. Има питања о заиста „тешко разумљивим“ ставовима, који неуке и неутврђене могу одвести у пропаст (2 Пет. 3, 16). А има и оних од људи који су одвратили уши своје од истине, и „по својим жељама окупили себи учитеље да их чешу по ушима“ (2 Тим 4, 3), којима је „бог овога света ослепио разум“ да им не засветли светлост Христова, те им „Еванђеље наше остаје покривено“(2 Кор. 4, 3-4).
Зато, и тада и увек, остаје у важности савет апостола Павла свима верним, поготово свештеницима: „Реч ваша да буде свагда у благодати, сољу зачињена, да знате како треба свакоме одговорити“ (Кол. 4, 6).
По дужности, дакле, био сам обавезан да одговорим на недоумице и проблеме ђака у Богословији и верних у Епархији рашко-призренској. Међутим, посебну обавезу да одговарам на писмена питања из широке области Литургике, Типика, канонских и других прописа, наложио ми је Свети Архијерејски Синод као своме члану, 1972. године. На поједина питања одговарао сам најпре писмено онима који су их постављали. На она питања, пак, од општијег значаја одговарао сам преко Патријаршијског „Гласника“. To се наставило и доцније кад сам престао бити члан Светог Синода.
Интересовања да се ови одговори скупе и издају у посебној књизи, јављала су се са више страна, што се, ево, сада остварује, захваљујући новчаној помоћи митрополита новограчаничког Иринеја и Богословског фонда „Свети Сава“ при Митрополији новограчаничкој у Сједињеним Америчким Државама.
Свестан сам да су извесна места у тим одговорима непотпуна, а неки став погрешно постављен и изнесен. Бићу захвалан добронамерним читаоцима ако ми на њих укажу како би их исправио, ради себе и ради њих, поготово ради служења Истини, што за нас значи служење Богу који је Пут, Истина и Живот (Јн. 14, 16).
Ипак се надам да ће макар неки од тих одговора послужити циљу у коме су и написана: да нам вера православна буде јаснија, како би је боље увели у свакодневни живот. Тако, у ово смутно време, да сведочимо Еванђеље Господа Исуса и остваримо циљ нашег битисања – блаженство у непролазном Царству Његовоме.
Патријарх српски Павле
