На данашњи дан у нашој светој, саборној и апостолској Цркви прославља се: Света Три Јерарха, Свети Василије Велики, Свето Јован Златоуст и Свети Григорије Богослов; Свети свештеномученик Иполит римски; Свети мученик Теофило нови; Свети новомуленик Теодор; и Преподобни Зинон.
* * *
Препоручена емисија:
* * *
Препоручени текстови:
Света Три јерарха – Три богоносна светитеља
* * *
Тропар празника:
САБОР СВЕТИХ ОТАЦА НАШИХ, ВЕЛИКИХ ТРИ JEPAPXA и ВАСЕЉЕНСКИХ УЧИТЕЉА ВАСИЛИЈА ВЕЛИКОГ, ГРИГОРИЈА БОГОСЛОВА и ЈОВАНА 3ЛATOУCTA
Разлог због кога је установљен овај празник Три Јерарха био је следећи. За време цара Алексија Комнена, који се зацари после цара Никифора Вотаниата, настаде у Цариграду међу ученим и врлинским људима спор око тога, ко је од ове тројице светитеља највећи. Једни говораху да је Василије Велики највећи: јер је дубоко зашао у тајну бића; јер се врлинама уподобио Анђелима, и такмичио с Анђелима; јер није лако опраштао грешницима, него је био строг по нарави; јер није имао у себи ничег земаљског. А божанственог Златоуста сматраху мањим од Василија: јер је тобож супротност Василију, и лако је опраштао грешницима, и брзо је привлачио покајању. – Други пак, напротив, уздизаху божанственог Златоуста, и говораху да је он већи од Василија и Григорија: јер је веома човекољубив; јер разуме слабост људске природе; јер својим слаткоречивим и јасним учењем све нас води, и грешнике покајању приводи; јер обадва друга оца надмашује мноштвом својих красноречивих књига, и узвишеношћу и ширином мисли. – А трећи, волећи највише књиге Григорија Богослова, говораху да је он већи од Василија и Златоуста: јер својим дивним и китњастим стилом, узвишеношћу и дубином мисли, и свсжином израза, превазилази све старе мудраце грчке и све нове мудраце црквене.
И тако једни се назваше Василијани, други Григоријани, а трећи Јованити. Но промислом Божјим овај спор би решен на корист Цркве и на још већу славу тројице светитеља. Епископ евхаитски Јован, човек врло образован и свет по животу, имаде једну визију у сну, наиме: најпре му се јавише сваки од ова три светитеља напосе у великој слави и неисказаној красоти, a пo том сва три заједно. Тада му рекоше: „Ми смо једно у Бога, као што видиш, и ништа нема у нама противречно, него смо сваки у своје време, побуђивани Духом Божјим, писали разне књиге на спасење људима. И чему нас је учио Дух Свети, то смо и предавали људима ради њиховог спасења. И међу нама нема првог ни другог, него ако једнога споменеш, одмах су и друга двојица ту. Зато нареди да се престану делити они што споре око нас. Јер, и за живота нашег на земљи а и сада, наша је главна брига и настојање: мирити и у јединство и сагласност приводити свет, а не делити. Осим тога, установи нама тројици један заједнички празник, и састави нам службу по твоме разумевању, па је предај хришћанима, јер смо ми једно у Бога. А нема сумње да ћемо ми притицати у помоћ спасењу оних који буду празновали наш заједнички празник, јер очигледно је да и ми имамо извесну слободу и силу пред Богом“.
Рекавши то, светитељи узиђоше опет на небо, блистајући неисказаном светлошћу, и један другог зваху по имену. А преподобни Јован, чим се пробуди из сна, учини како му наредише божанствени Јерарси. И он реши спор и умири народ, јер беше човек чувен по врлини и његова реч имађаше силу и убедљивост. И установи заједнички празник за сва три светитеља, и предаде Цркви Божјој да га празнује. И одредивши 30. јануар као заједнички празник трију светитеља, овај божанствени муж, преподобни Јован показа много мудрости и памети. Јер, пошто ова три светитеља имају сваки посебно свој дан празновања у месецу јануару, и то: Василије Велики 1. јануар, Григорије Богослов 25. јануар, божанствени Златоуст 27. јануар, он одреди да им заједнички празник буде у тридесети дан истога месеца. И састави им дивну службу, пуну похвала, као што и доликује тако великим оцима Цркве. Ово он учини и због тога да би показао да су прави и васељенски учитељи Цркве једино Свети Оци, a не грчки философи, за којима су се неки тада поводили.
Божанствени Златоуст био је мали растом; имао је велику главу; био је мршав и врло нежног телесног састава; лице му је било дугуљасто, бледо и светло, очи крупне и дубоке, поглед врло умиљат и благ; имао је велико чело, са много бора; по темену ћелав; брада му је била мала и врло лепа, нешто проседа. Ваља нагласити да је својом речитошћу и слаткоречивошћу превазишао све мудраце и реторе грчке; исто тако и дубином и јасноћом мисли. Он је, као нико други, тако сјајно и дубоко објаснио и протумачио Свето Писмо, и тако много допринео проповеди Еванђеља и узвисио проповед Еванђеља, да би требало да Христос поново дође на земљу, да није било овога светитеља. Овај златоречиви светитељ постаде тако велики својим светим животом и богомислијем, да надмаши све врлинске људе. И беше он извор љубави и милостивости, сав братољубље и поука. Поживе шездесет и три године, и беше пастир Цркве Христове, и отиде ка Господу Христу.
Свети Василије Велики био је веома високог раста, мршав и танак, црномањаст и блед, јаких и густих обрва; давао је утисак човека мисаоног и који бди над собом. На лицу је имао нешто бора; образи су му били дугуљасти, обрасли густом коврџастом брадом која је било доста дугачка и проседа. По своме образовању он је превазилазио не само све мудраце и научењаке свога доба, него и оне старих времена. Јер је био све науке изучио, и потпуно њима овладао. Па не само то, него и подвижничким животом стече божанску философију, и уздиже се до боговиђења. Због тога би посвећен за епископа; пастирствовао у Цркви Божјој осам година, и прешао Господу своме.
Григорије Богослов био је осредњег раста, нешто блед и милолик, обрва састављених, погледа блага; имао је браду прилично густу, али не и дугачку; био је ћелав. О светом Григорију могло би се рећи ово: ако бисмо замислили човека који би био одуховљени и живи стуб, саграђен од свих врлина, онда je такав био овај велики Григорије. Живећи светим и светлим животом, он достиже такве висине боговиђења и богословља, да je мудрошћу својом победио све у науци и догматима вере. Зато je и добио изузетан назив: Богослов. Као епископ управљао Црквом у Цариграду неколико година. И када му би преко осамдесет гoдина, он отпутова из овога света.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ СВЕШТЕНОМУЧЕНИКА ИПОЛИТА РИМСКОГ и КЕНСОРИНА, САВИНА и ХРИСИЈЕ ДЕВИЦЕ и осталих 20. мученика пострадалих с њим.
Ови свети пострадаше 269. године, за царовања Клавдијева а намесниковања Викаријева и Улпијева. Свети Кенсорин беше први члан Сената, магистер по звању. Оптужен као хришћанин, и упитан, он смело исповеди Христа. Зато би бачен у тамницу. Пошто силом Христовом учини многа чудеса, па и мртвога васкрсе, сви присутни војници повероваше у Христа. Зато им свима главе отсекоше; а беше их двадесеторо.
Блажена Хрисија, хришћанка, блисташе и пореклом и побожношћу. И она би изведена на суд. Најпре је обесише, па је воловским жилама тукоше; затим је изнемоглу повалише на земљу, и бише је дебелим моткама, и ребра јој буктињама палише, и онда у тамницу вргоше. Доцније је опет изведоше из тамнице, камењем јој вилице поломише, корбачима оловним по леђима бише, затим јој камен о врат везаше и у дубину морску бацише. И тако блажена девица доби венац мучеништва.
Зато што исповеди веру у Христа, светог Савина тукоше тешким чекићима; затим га о дрво обесише, жилама бише, и бакљама му груди палише. А он усред тих мука, благодарећи Господа, предаде душу своју у руке Његове.
Сазнавши за ова мучеништва свети Иполит свештеник римски, побуђен божанском ревношћу, оде и укори намесника за свирепост и нечовечност, и назва га крвопијом. Намесник се наљути и нареди те га по лицу тукоше, и на друге многе и страшне муке ставише, a ca њим и свештенике и ђаконе који су га пратили. Најзад им везаше и руке и ноге, па у море бацише. И тако ови блажени добише неувенљиве венце мучеништва.
* * *
СПОМЕН СВЕТОГ МУЧЕНИКА ТЕОФИЛА НОВОГ
Рођен и одгајен у Цариграду у време цара Константина и Ирине. Као војвода отишао у рат против Сарацена, тојест Агарјана. А имао је поред себе и друге две војводе као помоћнике, који су му завидели. Када се Агарјани приближише, Теофил изиђе са флотом и удари на њих, показа велику храброст улетевши усред агарјанске флоте и оштетивши је силно. Али оне друге две војводе, завидљивци, оставише га и побегоше.
Но пошто агарјанских лађа беше много више него његових, опколише га и ухватише живог. И као заробљеника одведоше га са собом, бацише у тамницу, и држаше у њој четири године. Затим га, једног богомрског празника свог, изведоше из тамнице, и наваљиваху на њега и милом и силом да се одрекне Христа и прими њихову веру. Пошто он то одби, они му отсекоше главу. И тако овај свети мученик доби неувенљиви венац.
* * *
СТРАДАЊЕ СВЕТОГ НОВОМУЧЕНИКА ТЕОДОРА
Блажени Теодор беше родом из Митилине, и имађаше жену и децу. Једном, разљугивши се због нечега, он се одрече Христа и прими мухамеданство. Но потом, када помрачење мину и он дође к себи, покаја се због безумног поступка свог и, оставивши свој завичај, дође у Свету Гору. Ту он једноме духовнику исповеди свој грех и издржа одређену му епитимију. Затим би помазан светим миром; и на тај начин, причисливши се разумном стаду Христовом, стаде се подвизавати у духовним подвизима. И подвизаваше се дуго време. Али душа његова, немајући потпуно спокојство, не беше задовољна тим подвизима: она је стално чезнула за другим, вишим подвигом, као захтевајући да злочиначко одречење његово од Христа буде опрано крвљу.
И тако, укрепљен молитвом духовног оца свог, он се врати у свој завичај, изађе пред кадију тога места и упита га, да ли онај који је увређен или исмејан може имати право да тражи задовољење. Разуме се да може, одговори судија. Мученик онда рече: „Ја имађах веру хришћанску, али, помрачен ђаволом, ја је напустих и примих вашу. Сада дођох к себи и видим да је моја вера чисто и право злато, а ваша – ништавни метал“. При овим речима он скиде са своје главе чалму, баци је пред судију, а на главу метну црну скуфју коју је имао под мишком.
„Шта то радиш глупане? ти си с ума сишао?“ љутито повика нечестиви судија. – „He, одговори мученик, ја се налазим при свести и здравом уму“. Судија још неколико пута понови своје прве речи, на што му мученик одговараше да је потпуно при свести и здравој памети. Тада судија нареди да га закључају у тамници.
Двапут је мученик извођен из тамнице на испитивање, али узалуд. Пошто судија на тај начин увиде да је страдалник чврст и непоколебљив у исповедању вере Христове, он га осуди на смрт. Но да би његова одлука постала извршна, судија га одасла к назиру Омер Аги. Овај, са своје стране, такође употреби сва средства да светитеља придобије за своје безбожје, али све беше узалуд. Стога блажени страдалник би предат џелатима, да се над њим изврши смртна казна.
Џелати, љуте звери, бездушно тукоше страдалца, ударише га ножем у слабину, па кроз прозор бацише, и најзад поведоше на губилиште. Испред свију ишао је биров и викао да ће на исти начин пострадати сваки који се одрекне праве вере. Стигавши на губилиште, мученик сатвори молитву и, измоливши опроштај од свих присутних хришћана, пoпe ce сам на високи камен, с љубављу пољуби конопац о који је имао бити обешен; и кроз неколико минута његова блажена душа претстаде престолу Вечне Правде.
Чесне мошти мученикове бише бачене у море; али их кроз неколико дана море избаци на обалу. Стога хришћани, узевши од судије дозволу, чесно их погребоше при храму светог Јована Претече. После неког времена, међутим, њих нестаде. Тражили су их, тражили, али узалуд; све до данашњег дана оне нису пронађене, и нико не зна шта се с њима догодило. А Богу, дивноме у Светима Својим, слава и моћ вавек, амин.
* * *
СПОМЕН ПРЕПОДОБНОГ ЗИНОНА
Родом из Понта; син богатих родитеља; у младости службовао у војсци; био и на царском двору разносач царских грамата. Дошавши у Антиохију он се настани на једној гори у пећини где су сахрањивали мртваце. У тој гробници он проведе четрдесет година, водећи врло суров живот, очишћујући душу божанским созерцањем и узлажењем к Богу помоћу врлина. Једанпут недељно свети Зинон је одлазио у цркву и причешћивао се Светим Тајнама. У пећини својој, овај богоугодник није имао ни постеље, ни огњишта, ни светиљке; једине ствари које је он имао и сва драгоценост биле су му књиге које је добијао од својих познаника. На себи је имао бедну одећу; хранио се хлебом који му је доносио познаник богољубац, и то у малој количини; пиће му је била само вода. Био неизмерно смирен и ниушта није сматрао себе, иако је изобиловао благодатним даровима. Преставио ce y почетку петога века.
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
