Из историје једне богословске академије: Живот у богословској академији на Халки
Шлумбергер (Schlumberger) негде пише да ако студенти школовани усред небеских лепота Принчевских острва проводећи време у изучавању древних Отаца не постану успешни свештеници, то може бити само зато што су њихове душе vide d’aspirations, incapable d’essor. Оваква начелна оцена је вероватно неправедна према било којој академији, али остаје истинита у томе што се мистична, природна лепота тих драгуља Мармора, Принчевских острва и величанствени положај школе, незаборавни погледи са њене терасе и шетње по башти и брдо (Умит тепеси, Брдо наде) тајанствено комбинују са дневним кругом богослужења и студирања и шетње, а све то повезано са односима између наставника и ученика и Центра православља чини да се формира начин без премца за постизање онога што се назива црквеним феноменом. Школа је одувек имала за циљ да буде центар за школовање свештенства које ће руководити вернима и проповедати. Она не жели да школује професоре и истраживаче из историје, књижевности и философије религије, већ богослове и свештена лица који ће бити проповедници и учитељи народа Цркве.
Године 1930, први пут од прекида услед Великог рата, школа је дала своје плодове у рукоположенима који су завршили седмогодишњу наставу након поновног отварања 1923.г. После ове генерације изашле су још четири генерације дипломираних, и њени студенти прихватили су службу у Цркви где су заузели многе положаје. Међу онима који су завршили студије 1930. и после 1930. године налазе се главни секретар и подсекретари Светог синода и библиотекар Васељенске патријаршије, капелан у Берлину и један парох у Аустралији, као и архимандрити, и архиђакони четири митрополитске епархије, док су сви ови последњи и путујући проповедници. Архиђакон као, главни ђакон у особљу Митрополије, задужен за питања проповедања, а често и представник митрополитов за надзор нижег свештенства уопште, има веома важну службу са великом одговорношћу. Постоји епархија у којој је архиђакон, који је недавно завршио Халку, једини службеник епархије, а када је митрополит одсутан, једини је духовник са богословским образовањем, скоро једини проповедник, са свим пратећим обавезама за 9.000 православних у раштрканим селима.
Ипак, Халка није и не може бити само „професорски колегијум“. Од 1930. године међу њеним бившим студентима су библиотекар чувеног манастира Свете Катарине на Синајској гори, ђакон-школски управник у САД и шест ђакона који су проповедници у парохијским црквама у Цариграду и околини. Један од њих припада ожењеном свештенству. Још три парохије предлажу да ове године за своју службу добију богослове са Халке као ђаконе и проповеднике. Вероватно ће доћи до још отварања радних места. Тренутни број студената је 65. Прошле године их је дипломирало десет, ове године шест, а следеће биће их четрнаест. С обзиром на све тешке услове рада ове високе школске установе, можемо бити задовољни бројем дипломираних студената, одн. будућих свештенослужитеља.
У једном свом ранијем раду изложио сам опис седмогодишњег програма рада. Метод рада школе је да за сваки предмет студент има при себи једну ауторизовану скрипту, штампану или литографисану, која се мора темељито изучити и обрадити сва питања из тог предмета, а испити се полажу два пута годишње. Међутим, у егзегетици, тумачењу Светог писма, његови поједини делови морају бити добро проучени уз белешке које диктира професор. Али независно од овог уџбеничког рада, студент такође мора да изради велики број семинарских вежби које су му индивидуално задаване од стране професора у појединим академским годинама школовања, а на крају студирања мора да изради и брани тезу. Овај рад обухвата анализу дела Отаца и црквених историчара 4. и 5. века са догматско-патролошког и историјског становишта. Вежбе се проводе из библијских предмета, канонског права и црквене реторике, као и из познавања светих Оца и догматског богословља и црквене историје. Вежбе из проповедништва, којих сваки ученик током својих три године на богословском одсеку уради шест, представљају проповеди и морају се одржати пред целом школом. У последњој години студија, на службама недељом и празницима студент мора одржати своје две проповеди пред верницима који долазе из града. Пракса је да се свака проповед напише и научи напамет. Сви уче да певају и смењују се као појци и чтеци на богослужењу у школској цркви. Неки студенти, који то желе и који се сматрају способнима, рукоположени су за свештенике и ђаконе да би богослужили у школи, која је манастир, док још студирају. Ови рукоположени, а понекад и нерукоположени који су при крају студија, изузетно се позивају да богослуже и проповедају у парохијским црквама.
Постоји веома обимна библиотека у добро уређеној и лепо осветљеној просторији са великом збирком рукописа и веома добрим и вредним париским и лајпцишким публикацијама, од којих су неке из 17. века, и веома велики број православне периодичне књижевности предратног периода. Али последњих година није било могуће библиотеку допунити у већој мери, и да би се попунила празнина основана је „ђачка библиотека“. Ово су подржали студенти сопственим претплатама и тиме дошли до савремене грчке књижевности, збирки проповеди и периодичних публикација, као и до стране литературе, углавном француских проповеди. Понекад студенти држе предавања у организацији библиотечке управе. Ја сам одржао два предавања о англиканском схватању евхаристије.
Међу студентима су три држављана Сједињених Држава, а један ученик је непосредно пре доласка на Халку завршио неку средњу школу на енглеском језику у Кардифу. Два Кипранина знају и енглески. Неки добијају неколико часова енглеског у слободно време, али то је тренутно веома тешко. Чак се и јеврејски и руски језик више нису наставни предмети после рата. Неизбежно у нижим разредима мора бити девет или десет часова турског језика недељно, а историја и географија света изучавају се из турских уџбеника. У вишој богословској настави је пет часова турског језика недељно. Ово је неопходно и корисно, јер се и на овај начин врши боља припрема већине студената који су држављани Турске и који ће служити Цркви на њеној територији. Али с обзиром на то да овај језик морају изучавати и сви страни студенти који намеравају да заврше целу Академију и добију сведочанство о дипломирању, а долазе на Халку без знања турског, то оставља мало времена или жеље за изучавање других језика осим француског и донекле латинског.
Академију надгледа митрополитски одбор, чији чланови је често посећују, вршећи појединачне провере старања о исхрани ученика, дисциплини и уопште о њиховом животу, а што се тиче наставе, општег образовања, Академија је под надзором инспектора Министарство просвете. Сваке године на празник небеског покровитеља ове високошколске установе, Пресвете Тројице (Духовски понедељак), и на дан доделе сведочанстава дипломиранима, школу званично посећују Васељенски патријарх и његов Свети и Свештени синод. Патријарх увек богослужи овде са Синодом на храмовни празник Академије, Духове. Иначе, део школске зграде је резиденција Његове Све-светости, где он сваког лета проведе месец дана. На наведена два празника, затим на богослужења током Страдалне седмице и на Васкрс, као и на рукоположење студената велики број људи долази на Халку из свих крајева Цариграда и околине.
И. Иври (E. Every)
E. Every. “Life in the Sacred Theological School of Halki.” The Christian East 15:3/4 (1935), pp. 80-83.
За наш портал превод са енглеског приредиo:
протођакон проф. Радомир Ракић,
сарадник информативно-катихетског портала "Ризница"
Извор: Оrthodoxchristianity.net
.png)
