Невена Милосављевић: Кад су горели векови

 

Кад су горели векови 

Умрла је правда небу на рукама, 

Негде, некад, неком... 

Можда мени, нама... 

Умрла је у најтежим мукама, 

Међу темељима, 

Међу крстовима, 

Без икога свог, сама.

Као непожељна старица, 

Без опела, читуље, 

Без годишњег помена, 

И смрт њена, затајена, 

Од пороте, судија, 

Кривоклетством осуђена, 

Без могућства промена. 

У оно време сакаћења, 

Скрнављења и срди, 

Кад мирисало на крв је тло, 

Кад су горели векови, 

Пред скрштеним прстима, 

Пред затвореним очима, 

Тада је правду погубило зло. 

* * *

Све до сада објављене садржаје духовне поезије Невене Милосављевић можете да прочитате ОВДЕ