Катихета Бранислав Илић: Јер си свет, Боже наш, и у Светима обитаваш…

Будите и сами свети у свему живљењу. Јер је написано: Будите свети, јер сам ја свет. (1 Петр. 1:15-16)

Човек као боголико биће је призван на светост, и истинска мера људског живота и достојанства је мера светости. Створитељ је саздао човека по лику и по подобију свом, начинивши га да буде слика и прилика живога Бога. Лик Божји је нама људима стварањем дарован, а подобије је призвање да се светошћу свога живота уподобимо и да се на вечни начин сјединимо са живим и истинитим Богом. Својим животом у Христу кроз светотајински и световрлински начин битисања, човек хришћанин узраста у меру раста висине Христове одазивајући се на вечни позив који одзвања у срцима и душама људским: Будите свети, јер сам ја свет (1 Петр. 1:15-16). За нас светост живота није антропоцентрична него теоцентрична, она никада не зависи од нашег морала и осталих вредности колико год да су оне значајне и у људским очима велике, већ зависи од дара и благодати Божије и од степена нашег односа са Богом.

Свакога дана богослужењем Црква прославља и велича светитеље који су својим животом и подвигом угодили Господу и удостојили се неувелог венца светитељства. Светитељи никада не траже своју славу, већ исповедају и трагају за славом Божјом. У том духу, Бог не прославља свете њиховом славом, већ Својом вечном и непролазном Славом. Извор светости је у Богу. Као хришћани кроз светотајински живот који врхуни у светој Евхаристији ми ступамо у најприснију заједницу са Богом. Литургијски возглас „Светиње светимаˮ постаје императив нашег живота, он постаје свештени путоказ који на тајанствени начин подсећа припаднике Цркве да Тело и Крв Христова јесу Светиње и нуде се Светима, члановима Цркве као заједнице. Одговор народа на овај возглас је потресан и у њему је садржана целокупна тајна нашег призвања на светост: „Један је Свет, један Господ, Исус Христос у славу Бога Оца". Само је један Свет, Христос. Његова светост, у којој смо позвани да учествујемо сви ми који смо обремењени теретом греха и бројним искушењима које нам доноси узбуркано море овога живота, не смера ни на што друго до на Славу Божију, јер речи „Један је Свет", указују да свака наша врлина и свака наша вредност бивају ништавни и малени пред Светошћу Јединог Светог. Дакле, света Евхаристија је врхунац освећења, она нам као небоземна тајна пружа најсавршеније и најпотпуније телесно и духовно јединство са Јединим Светим, те на савршени начин осликава Царство Божије, јер према речима Светог Јована Златоуста, Литургија и јесте предокус Царства небеског.

Угледајући се на светитеље који су нам постали образац истинског живота у Христу, ми прослављајући њихов свештени спомен појединачно или саборно, узносимо молитвени вапај да Господ њиховим молитвеним посредовањем и нас утврди на том путу светости. Светитељи су остварене људске личности које су у потпуности следовале путу Христовом, животом по јеванђељу, у непрестаном духовном падању и устајању. Светитељи својим ликом нама указују да је вечност мера људског живота, јер и етимологија речи човек, није ништа друго до указивање да је човек биће које је челом окренуто ка вечности. Поред тога, у свим црквеним песмама у којима прослављамо светитеље Божје, истиче се њихова истрајност и непоколебивост, али и истина да су они ходали земљом и држали се небеских начела. То благословено хођење земљом које је прожето духовном загледаношћу у небо, сведочи да се светитељи нису богатили земаљским и пролазним добрима, већ су загледаношћу у Бога себе богатили Богом и вечном љубављу Његовом, указујући да није богат онај човек који има изобиље новца и других овоземаљских добара, већ је истински богат онај који је себе обогатио вечним јеванђелским начелима.

Шта нам светитељи још поручују? Пример светих угодника Божјих нам поручује да онај који је Христов и који жели да буде Његов, призван је да иде за Њим и Његовим путем, призван је да се одрекне себе и да узме крст свој. Тајна животног крста и подвига је тајна најдубље могуће саможртвене љубави. Само најдубља и најнесебичнија љубав у стању је да се одрекне себе ради другог. Као што сунце несебично раздаје свим створењима своју светлост и топлоту, постајући својим умањивањем извор живота за сва бића, тако се крстолика и христолика љубав показује и открива као унутарња светлост, снага, живот и топлина свега постојећег. Вода је основни елеменат нашег састава и нашег живљења, она нам се непрестано дарује, наводњава земљу, претвара у пару и росу небеску, без ње ваистину нема живота. Оно што важи за сунце и сунчане зраке, што важи за воду коју пијемо, важи и за хлеб који једемо, за траву коју гледамо, за биље којим се хране земаљска бића, за свако живо биће појединачно и њихово жртвено приношење једног другоме. Све што постоји дар је Љубави. То нам делатно и животно својим животом и подвигом сведоче светитељи Божји.

Мошти светитеља Божјих су, такође, сведочанство да Бог прославља оне који су васколиким својим бићем себе уградили у вечни живот. Тако ми мошти светитеља не обожавамо и не клањамо им се на тај начин, већ оне за нас јесу укрепљење у вери и утврђење на животном путу који би требао да буде константни пут светости. Мошти светог Василија Острошког већ 350. година сабирају народ на светој острошкој гори, у тој духовној многоценој и плодној пустињи која у светитељском лику острошког чудотворца сведочи да је диван Бог у светима својим. Блаженопочивши митрополит црногорско-приморски Амфилохије је својевремено изговорио аутентичну причу из времена када је са својим тадашњим духовним оцем преподобним Пајсијем Светогорцем боравио на Светој Гори: „Једном приликом ходајући са старцем ка Атону, пролазили смо крај једне храстове шуме, и у једном моменту старац је застао и испричао да некад пролазећи поред ове шуме осети благоухани мирис који се шири из земље, сведочећи да Господ и на овај начин указује на мошти светих пустињака који нама нису познати, али их је Господ прославио подаривши им дар светитељства.ˮ

Бранислав Илић, катихета

*Објављено у мартовско-априлском 390. броју Православног мисионара (стр. 31-33)