На празник Светог апостола Карпа, у четвртак 8. јуна 2023. године, Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки Г. Методије обавио је велико освећење обновљеног храма Светог Николаја Мирликијског, у Горњем Ораховцу, у парохији ораховачко-перашкој, а потом одслужио Свету Архијерејску Литургију, уз саслужење свештенства.
Светом чину освећења претходило је сабирање у 6 часова и заједнички одлазак од цркве Светог Ђорђа у Доњем Ораховцу ка цркви Светог Николе.
Након одслужене Литургије, освештан је и преломљен славски колач.
Ријечима архипастирске бесједе обратио се Преосвећени Епископ Методије, благосиљајући сабрани вјерни и пожелио да им на здравље и на спасење буде овај диван и благословен дан, када се обновљена светиња Светог Николе освештала изнова.
„Тамо гдје је текло и капаће, тако је народ увијек говорио. Гдје се коленопреклона молитва, као огњени стуб узнијела једном, ту ће се, увијек, око тог мјеста сабирати богочежњиве душе жедне и гладне истине и правде Божје и милости и благодати Божје. Ми смо у овим празницима тројчинданским још увијек, то је благодат Духа Светог коју прослављамо, Духа Светог као треће лице Свете Тројице којег је Господ наш Исус Христос обећао ученицима својим, да ће га ниспослати као Утјешитеља и да ће Он бити с нама у све дане, до свршетка вијека, до другог и славног, а и страшног доласка Христовог“.
„Ова светиња овдје, ако Бог да, да увијек буде похођена, натапана молитвама дивних боготражитељских душа, које сљедују Христу Богу нашем, молећи помоћ од Светог Николаја, дивног светитеља, милостивог и за своје душе а и да не будемо само специјалисти само за своја спасења, него увијек саборно једни друге да потпомажемо, као уз ову страну, док смо јутрос ишли, једни друге ишчекивали, освртали се и гледали да ко не посустане и да му се помогне да сви до циља дођемо заједно“, казао је Владика, додајући да ако сви скупа не дођемо на оно мјесто гдје смо кренули џаба се појединачно трудимо.
„Треба саборно да живимо, саборно да једни друге помажемо и да се саборно Богу молимо. Важне су и личне, појединачне молитве и добра дјела, али најважније је заједништо. Господ је рекао: Гдје је двоје или троје у име моје сабрано ту ће и Он бити с нама, не гдје је један сам. Наш народ је увијек то знао, дијелом што је живио у овим негостољубивим предјелима и крајевима, каменитим, гдје је увијек требало једно другоме на мобу ин помоћ притећи, али и зато што нас вјера наша хришћанска православна томе учи“.
„Западна култура, углавном, његује самоћу, индивидуалца. Они сами играју и плешу, не хватају се у коло као ми, али то се слабо прима и хвала Богу што је тако међу нашим народом, поготово онај ко је близак својој традицији, својој вјери православној и обичајима које смо примили од наших старих, које су нам пренијели с кољена на кољено. Томе нас Христос и јеванђеље учи, дакле, само саборности, јер наш смисао живота је живот у заједници, а не сам. Никад се не може човјек који је саздан и предвиђен да живи саборно и у заједници навићи да живи сам, бесједио је Његово Преосвештенство, напомињући да у тим економски успјешним западним земљама људи нису срећни и да опака болест изгубљеног смисла живота разједа њихове душе па дижу руку на себе, иако живе у изобиљу, високим стандардима и законски сређеном, спољашње гледано, начином и стилом живота.
„Оно што је најпретежније, због тога смо се попели на ову овдје, кроз ово ждријело, на ову висораван одакле је већи, јаснији и шири поглед, видимо ширу слику свијета око нас, а и ближи смо, у сваком погледу, с овог мјеста Богу и Царству небеском. Сигурно ће Митрополит, по чијем сам благослову, дошао овдје, испрва сам се снебивао, куд сам млађи од њега па се сјетио да ја идем да га замијеним и освештам, кад сам чуо да има дуго пјешке да се иде и узастрану, али сад ми је мило зато што је то баш мене запало“.
„Увијек после неког малог труда, прегнућа и подвига који, уз Божју помоћ, урадимо и спроведемо Бог нас вишеструко награди, прво зато што смо сви заједно овдје да се једни другима обрадујемо, а друго да се Богу помолимо и онога пића од кога се никад жедњети неће, а то нам је обећао Христос, призивајући оне који Га сљедују: Дођите к мени, ја ћу вам дати воде живе од које никада више нећете жедњети, а то благодат Духа Светог. Жедни смо и залијепљених језика за непца смо изашли овдје, издржали, нисмо ни јели, ни пили, и онда смо још чежњивије се коснули Тијела и Крви Христове и причестили се Њиме Који је извор и увор нашег живота и смисао нашег постојања и сабрања, живот у заједници с Њим и сви ми заједно, у заједници с Њим“, поучавао је Епископ Методије, поручујући:
„Бог вас благословио, понајвише оне који су се, мање или више, по својим могућностима, потрудили да ова светиња опет, у оном свом првобитном сјају заблиста као кад су је наши преци саградили и у њој се Богу молили“.
Владика је, у име Високопреосвећеног Митрополита Јоаникија, уручио Орден Светог Петра I степена г-ђи Јеленки Ждрале из Доњег Ораховца, која је највише уложила труда приликом обнове ове светиње. Том приликом је навео:
„Божјом милошћу Митрополит црногорско-приморски Јоаникије одликује Орденом првог степена Светог Петра II Ловћенског Тајновидца г-ђу Јеленку Ждрале из Ораховца за дјелатну љубав према СПЦ, а нарочито за несебичан труд у обнови ове светиње, цркве Светог Николаја у Равници – Горњи Ораховац“, рекао је Владика будимљанско-никшићки Методије.
_(1)_(1)_(1)_(1)_(1).jpg)
.jpg)
