На почетку Апостолског поста време је да се проговори о врлини, као што је страхопоштовање, коjе ниjе данас у тренду.
Страхопоштовање је уважавање, дубоко поштовање према светиње, укључујући и свештени чин. Али колико често га виђамо ових дана?
Преподобни Никон Оптински каже: „Све се мора чинити са страхопоштовањем. Монах мора имати и тих глас и скроман корак. Неопходно је не само чинити, већ и говорити са страхом Божијим, разматрајући сваку реч пре него што је изговорите”.
Није ли тачно да сада ретко виђамо такво стање духа? Чак и међу неким свештеницима.
Какав „тихи глас”, какав „скроман корак”? Страст за митинзима је захватила многе. Сада је, напротив, важно бити гласан, имати широк корак, стално учествовати у некој врсти борбе. И, што је најкарактеристичније, мора се стално прекоревати архијереји и њихове сабраће да се „боре за истину“ не онако како би то неки рушилаци желели.
Да бисмо сазнали колико је духован овај или онај проповедник, нема потребе чак ни за софистицирану теолошку анализу. Само треба да погледате његов говор. Уосталом, није потребно бити доктор теологије да би се разумело: псовке, љути груби говори, вулгарни изрази никада нису знак духовности. Ово је отсутство страхопоштовања.
Наравно, из црквене историје познајемо пророке и свете јуродиве Христа ради, који су у својој узвишеној смелости могли да сагореју глаголом инертна срца људи заглибљених у овоземаљској сујети. Али за такву смелост човек мора имати унутрашњу непристрасност, буквално бити светац. Видимо ли ово код поборника? Авај.
Али и међу обичним православним хришћанима усађује се идеја да је срамота бити духовна личност, живети са страхопоштовањем, у послушности свештенству, да су сада важнији одређени световни циљеви. Међутим, свети Јефрем Сирин каже: „Не стиди се да држиш страхопоштовање у смиреном срцу, јер они који те кваре неће ти користити у дан невоље. И ова света реч подвижника упућена је свима нама. На крају крајева, дошао је „дан потребе“. Црква, онаква каква је била прогањана, остаје прогоњена и никакве изјаве и „исправни“ говори, посебно никакви напади на епископе и свештенство, јој не помажу, већ су, напротив, саставни део прогона, уништења Цркве.
Исти преподобни Јефрем истиче: „Страхопоштовање производи мирно стање, а мирно стање рађа бестрасност. То је оно што свима сада толико недостаје: страхопоштовање, мирно стање и бестрасност. Бестрасност није равнодушност. Ово је високо стање ума и душе, када нас никакве емоције не могу обуздати, када срце и ум чисти од страсти чују тихи глас Божији и следе га.
То нам је сада потребно, а не револуције или уступци свету. Други нама временски ближи преподобни, свети Игњатије (Брјанчанинов), ову идеју изражава на овај начин: „У Цркви Божијој мора се чувати свако страхопоштовање и поредак, како у славу Божију тако и за своју духовну корист“.
И зато, останимо у страхопоштовању, оставимо бар за време поста, сву светску политичку суjету и усмеримо своје мисли ка јединој потреби – спасењу душа наших.
Митрополит Антониjе (Паканич)
Извор: Рravlife.org
