О упропаститељу страсти, узвишеном смиреноумљу, које се развија у невидљивом осећању
Онај ко би обичним језиком хтео да, на потпуно одговарајући начин, објасни осећање и дејство љубави Господње; смиреноумља – онако како то смиреноумљу доликује; блажене чистоте – истинито; божанског озарења – сасвим јасно; страха Божијег – очигледно, те ко мисли једино причањем да просвети оне који и сами нису окусили од наведених врлина – чини нешто слично човеку који би речима и примерима хтео да објасни шта је сласт меда онима који мед никада ни пробали нису. И, као што други узалуд држи предавање (да не кажем – млати празну сламу), тако и први ни сам не познаје оно о чему говори или, пак, трпи жестоко изругивање од таштине.
Ова поука ставља пред вас ризницу, начињену у земљаним сасудима, или боље – у телима, која по својој каквоћи остаје тајна за сваки разум. Један једини натпис има ова ризница, натпис непојмљив, који одозго долази. Они који се старају да га протумаче речима – преузимају на себе труд великог и бесконачног испитивања. Тај натпис јесте: СВЕТО СМИРЕЊЕ.
Они које Дух Божији води, нека уђу с нама у ово мислено и свемудро сабориште, носећи у мисленим рукама богописане таблице богопознања.
И сабрасмо се, и заједно истражисмо и испитасмо силу овога часнога натписа.
Један рече да је смиреност потпуни заборав својих врлина; други – сматрати себе последњим и грешнијим од свих; трећи – познавање сопствених слабости и немоћи; четврти – предухитрити ближњега у случају да се наљути, и први прекинути свађу; пети, опет – сазнање Божије благодати и самилости; шести – осећање скрушене душе и одрицање сопствене воље.
Пошто сам све ово чуо, размотрио и брижљиво испитао у себи, ја ипак нисам био у стању да осетим шта је блажена смиреност. И зато, последњи од свих, скупивши као пас мрве које су падале са стола мудрих и блажених отаца, покушах да одредим смиреност на овај начин:
(989) Смиреноумље је безимена благодат душе. Њено име познато је само онима који су је упознали на сопственом искуству. То је неисказано богатство, Божији назив и Божији дар. Научите се, вели, не од анђела, не од човека, не из књига, него од мене, тј. од мога усељења, озарења и делања међу вама, јер сам ја кротак и смирен срцем, и умом, и разумом, и наћи ћете покој душама својим од рата и олакшање у борби са помислима (Мт.11 29).
Друкчије изгледа овај свети врт док је још зима страсти, друкчије у пролеће, које тек обећава плод, а друкчије у лето врлина. А све то води у ствари к једноме: весељу бербе. Због тога и свако годишње доба у појединим плодовима има свој символ. Када, дакле, у нама почне сазревати грозд преподобне смирености, одмах ћемо (мада с муком) омрзнути сваку људску славу и добар глас, изгнавши из себе гнев и љутину. А када смиреност. та царица врлина, почне да напредује у души духовним узрастом, сва своја добра дела нећемо сматрати ни у шта. Штавише, држаћемо их за гадост, будући да ћемо мислити на то да сваки дан, мада нисмо ни свесни, само увећавамо своје бреме. Уз то ћемо се плашити да ће нам изобиље благодатних дарова, које стално добијамо од Бога а којих смо недостојни, само умножити вечне муке. Ум тада остаје безбедан од крађе, јер је самога себе закључао у ковчег умерености. Он чује око себе бат корака и разуздану игру демонских лопова, али га ниједан од њих не може навести на искушење. Јер, умереност је ризница у коју лопови не могу да се увуку.
Ми смо се, ето, усудили да у неколико речи философирамо о цветању и првом сазревању плода који никад не престаје да цвета. А каква је коначна награда за ту свету врлину, питајте Господа, пријатељи Господњи! Јер, о мери ове врлине није могуће говорити; о каквоћи – још мање. Па ипак, ми ћемо покушати да бар о својству њеном нешто кажемо, према умним способностима с којима располажемо.
Између покајања (дакако стварног покајања), плача (очишћеног од сваке нечистоте) и свепреподобног смирења почетника, постоји разлика и деоба слична разлици између квасца, брашна и хлеба. Правим покајањем душа се сатире и мршави, и некако спаја и тако рећи меша са Богом, уз помоћ воде искреног плача. А када се од њега [тј. плача] распали огањ Господњи, настаје и добија се бесквасан и ненарастао хлеб блажене смирености. Стога и тај свепреподобни и троструки ланац (боље рећи дуга), који се своди (992) на једну силу и дејство, има своје посебне делатности и својства. И ако укажеш на било који знак једнога, видећеш да си, у исто време, обележио и друго.
Зато ћемо покушати да оно што смо рекли укратко потврдимо и доказима.
Прво и искључиво својство ове дивне и чудесне тријаде [тј. тројице], јесте потпуно радосно подношење понижавања. Наиме, душа га прима раширених руку и грли као лек који лечи и спаљује њене болести и велике грехе. Друго иза њега својство јесте уништење сваке љутине, а са тим – умереност. А трећи, и најлепши степен, јесте искрено неповерење у сопствена добра дела, и жудња за непрестаним учењем.
Христос је завршетак закона и пророка, за оправдање сваком који верује (Рим.10,4). Крај, пак, нечистих страсти је таштина и гордост, код свакога који не пази на себе. Њихов истребитељ је мислени јелен [тј. смиреноумље], који своју кошуту чува од дејства сваког смртоносног отрова [1]. Јер, где би се у смиреноумљу могао појавити отров лицемерства, где – отров клевете, где – гуја у пећини скривена? Зар оно, штавише, не извлачи ту гују из дубине свог срца, да би је убило и уништило.
У томе сједињењу нема ни трага од мржње, ни сенке расправљања, ни најмање пројаве непокорности, осим када је реч о вери. Ко је са смиреношћу склопио брак, постао је благ, пријатан, нежан, саосетљив, а изнад свега тих, ведар, спреман да послуша, нетужан, будан, вредан и (зар је потребно много говорити?) бестрасан. Јер, у смирењу нашем сети нас се Господ, и избави нас од непријатеља, од страсти и од прљавштина наших (Пс. 135,23-24).
Смиреноумни монах није превише радознао када се ради о несхватљивим стварима, а уображени хоће да испитује и тајне Суда Божијег.
Једноме врло мудром брату јавише се демони видљиво, и почеше да га хвале. Но, свемудри подвижник им рече: „Када бисте престали да ме у души мојој хвалите и када бисте отишли, ја бих закључио да сам велики човек. Међутим, ако не престанете да ме хвалите, ја ћу из саме похвале познати колико сам нечист. Јер, нечист је пред Господом сваки горд човек (Прич.16,5). Према томе, или одлазите – да бих био нешто велико, или ме хвалите – да помоћу вас дођем до смирености“. Збуњени овом доскочицом, демони одмах исчезнуше.
Нека ти душа не буде извор животворне реке смирености из којег ће смирење понекад обилно да истиче, а понекад, опет, да пресуши под утицајем славе и гордости. Напротив, нека она буде извор бестрашћа, извор из кога стално истиче река сиромаштва [духа]. Знај, драги, да се јаруге пуне житом (уп. Пс.64,14) и духовним плодом. Јаруга је смирена душа, која посред планина – мука и врлина – остаје ненадмена и непомична. Нисам постио, нисам бдио, нисам лежао на земљи, него сам се смирио, и одмах ме спасе Господ (Пс.114,6). (993) Покајање васкрсава палог, а плач куца у небеске двери. Преподобна смиреност их, међутим, отвара. А ја исповедам и обожавам тројицу у јединици, и јединицу у тројици.
Све што је видљиво, осветљено је сунцем. Све што се чини по духовном разуму, утврђује смиреност. Нема светлости – све је у мраку! Нема смиреноумља – све наше вене!
На целом створеном свету постоји само једно место на коме је сунце виђено само једанпут; и једна је помисао често довољна да се роди смирење. Једног јединог дана се сав козмос обрадовао; и смиреност је једина врлина коју демони не могу подражавати.
Једна је ствар – узносити се, а друга – не узносити се; нешто треће је – смиравати се. Први суди по цео дан; други не суди, али ни себе не осуђује; а трећи, мада невин, увек осуђује самога себе.
Једна је ствар бити смиреноуман; друга – борити се да постанеш смиреноуман; а трећа – хвалити смиреноумна човека. Прво је савршено; друго је својствено послушницима; а треће свима вернима.
Онога ко се у себи смирио, уста не могу покрасти: чега нема у ризници, не износе на врата.
Коњу који је упрегнут сам, често се чини да трчи довољно брзо. Но, када је упрегнут са другим коњем, по њему упознаје своју спорост.
Почетак духовног здравља препознаје се у томе што се помисао наша више не хвали природним даровима. А докле год се осећа смрад сујете, дотле ни пријатан мирис мира не може да се осети.
Преподобна смиреност рече: „Љубитељ мој неће никог повредити, неће никога осуђивати, неће ни над ким да влада, ниће се правити много паметним, све док се не сједини са мном. А после сједињења са мном, на њега се више никакав закон не односи“ (уп. 1.Тим.1,9).
Једноме подвижнику, који се нарочито трудио да стекне ту блажену врлину, зли дуси тајно посејаше у срце похвалу. Међутим, он је, по божанском надахнућу, умео да победи неваљалство злих духова благочестивим лукавством: он устаде и на зиду своје келије написа називе најузвишенијих врлина – савршене љубави, анђелског смиреноумља, чисте молитве, нетљене [тј. неупрљане] чистоте и слично. И кад су га помисли започеле хвалити, он рече: „Хајд’мо на суд!“ Дошавши пред зид, читао би називе, па би викнуо на самога себе: „Кад будеш и све ове врлине стекао, знај да си још далеко од Бога!“
У чему се, заправо, састоји сила и суштина овог сунца – ми нисмо способни рећи. Ипак, по његовим дејствима и својствима можемо унеколико схватити његову унутарњу суштину.
Смиреноумље је божански заклон од кога не видимо своја добра дела. Смиреноумље је бездан самопрезира, заштићен од свих могућих лопова. Смиреноумље је тврда кула која може одолети сваком непријатељу (Пс.60,4). Ништа му неће моћи непријатељ, ни син, тј. помисао безакоња неће ништа више моћи да му нахуди (Пс.88,23-24). Сасећи ће пред њим непријатеље његове, и оне који га мрзе победиће.
Осим ових наведених својстава, која су сва, осим једног, (996) његова видљива обележја, постоје и друга, која велики сопственик овог богатства може уочити у својој души. Ти ћеш знати (и нећеш се преварити) да је ова преподобна врлина у теби по томе што ћеш сав бити испуњен неописивом светлошћу и неизмерном љубављу према молитви. Томе претходи срце које не грди туђе грехе. Претеча ове врлине је мржња према свим облицима славољубља, о коме је већ било речи.
Ко је упознао себе у сваком осећању душе, сеје у добру земљу. Смиреноумље не може процветати ако се засеје на други начин.
Ко је упознао себе, схватио је и шта је страх Божији. Живећи у њему, он стиже пред врата љубави.
Смиреност је капија Царства, која у њега уводи оне који су му се приближили. Мислим да о ономе који кроз ту капију улази говори Господ, кад каже: Ући ће, и изићи ће из живота без страха, и пашу ће наћи и цвеће у рају. Сви који уђоше кроз друга врата у монаштво, лопови су и разбојници своје сопствене душе (уп. Јн. 10,9).
Не треба да престанемо испитивати себе, ако хоћемо да постигнемо врлину смиреноумља. Па ако у дубини душе будемо мислили да је сваки наш ближњи бољи од нас, значи да је милост Божија близу.
Немогуће је да из снега произађе пламен; још је мање могуће да у јеретику има смиреноумља. То је врлина која припада само верним и побожним људима, и то само онима који су се већ очистили.
Многи од нас називају себе грешнима, а можда се одиста и сматрају таквима. Но, тек трпљење увреда показује какво је срце.
Ко хита тихоме пристаништу смиреноумља, нека не престаје да чини све што може, нека се присиљава на разне начине – речима, мислима, закључцима, испитивањем и истраживањем, целокупним подвигом и радом, творећи молбе и молитве, размишљајући и премишљајући – све док се уз Божију помоћ, и са најнижим и најпрезренијим подвизима, лађица његове душе не избави од вечно бурнога мора гордости. Ко се избави од гордости, лако се оправдава за све остале грехе, као што показује пример јеванђелског цариника (Лк.18,9-14).
Неки људи, ради смиреноумља, до саме смрти држе пред очима своје некадашње грехе, иако су за њих добили опроштај, шамарајући том успоменом сујетну уображеност. Други, пак, размишљајући о страдању Христовом, сматрају себе вечним дужницима. Неки, опет, презиру себе због свакодневних недостатака. А други, по искушењима, болестима и падовима који им се догоде, усвојише мајку дарова [тј. смиреноумље]. Има и таквих (да ли их и сада има, не знам рећи), који се утолико више смиравају уколико их Бог више дарива, сматрајући себе недостојнима свакога богатства. Они остају у уверењу као да свакога дана само (997) увећавају свој дуг пред Богом. То је смирење, то је блаженство, то је савршена награда за победу! Кад некога видиш, или за некога чујеш, да је за свега неколико година достигао највиши ступањ бестрашћа, схвати да није ишао другим до овим блаженим и кратким путем.
Свети двопрег: љубав и смирење. Љубав уздиже до неба, а смиреност оне који су се уздигли придржава да не падну.
Скрушеност, самопознање и смиреност су три различите ствари. Скрушеност је пород грехова: онај који пада, скрушава се, и мада без смелости, с похвалном бестидношћу стоји на молитви, ослањајући се, сав разбијен, на штап наде, којим одгони од себе пса очајања. Самопознање је тачно разумевање својих способности и трајно памћење и својих најситнијих грехова. Смиреност је духовна поука самога Христа, коју они који се удостојише да је приме мислено чувају у ризници своје душе, и која се обичним речима не да изразити.
Ко тврди да је испуњен мирисом овог мира, а осети макар и најмање задовољство у срцу кад га хвале или придаје велики значај речима похвале, нека се не вара: у заблуди је! Не нама Господе, не нама – чуо сам некога где каже у дубини своје душе – већ само имену Твоме дај славу (Пс.113,9). Човек који је то рекао добро је познавао природу људску. Он је знао да похвала не може да јој не нашкоди. Од Тебе је похвала моја у цркви великој (Пс.21,26), тј. у будућем веку. А пре тога, ја нисам у стању да без опасности примам похвалу.
Ако је врхунац, суштина и образац крајње гордости у томе, да се ради славе глуме и непостојеће врлине, зар није онда знак најдубљег смиреноумља у томе, што неки људи ради унижења свог узимају на себе и непостојеће кривице? Тако је урадио онај преподобни који је узео у руке хлеб и сир. Тако је поступио и онај подвижник чистоте, који је свукао са себе сву одећу и бестрасно прошао кроз град. Такви се више не брину да ли ће саблазнити људе, будући да поседују моћ да невидљиво, путем молитве, свакоме открију спасоносни смисао свог поступка. Ко се брине о првоме, самим тим показује да му недостаје друго. Јер, тамо где је Бог спреман да испуни наше захтеве, ми све можемо учинити.
Боље ти је да ожалостиш људе него Бога. Он се радује кад нас види да се спремно излажемо понижавању да бисмо потиснули, повредили и убили своју сујету.
До таквих дарова доводи потпуно туђиновање. Заиста, само велики људи могу подносити ругање од стране своје околине. Немој се ужасавати над овим што рекох: нико никада није могао да се једним кораком вине на врх лествице.
Сви ће познати да смо Божији ученици уколико су имена наша записана (1000) не небу смирености, а не уколико би нам се демони покоравали (уп. Лк. 10,20; Јн.13,55).
Природно својство лимуновог дрвета јесте, да му се гране пружају у вис када је без плода. Када се, пак, савијају, значи да ће ускоро бити и плода. Ко је разборит, разуме шта хоћу да кажем.
На своме успону ка Богу, ова врлина пролази кроз три ступња: тридесети, шездесети и стоти. На стотом су бестрасни; на средњем, јуначни; а први ступањ могу сви постићи.
Ко је упознао себе, никада не сеже за оним што не може да дохвати, него корача сигурно овом блаженом стазом.
Птице се боје и слике јастреба, а подвижници смирења – и најмањег призвука препирке.
Многи су се спасли и без прорицања и озарења, без знамења и чудеса. Али, без смирености нико неће ући на небеску свадбу. Јер, чувар дарова је смиреност. Но, површни људи због тих дарова често и смиреност губе.
Да би нас смирио и онда када нисмо вољни, Господ је уредио и ово: нико не може сам тако добро видети своје ране као што може ближњи. Стога смо и обавезни да не приписујемо себи своје исцељење, већ ближњем, и да Богу захваљујемо за то.
Смиреноуман човек се увек гнуша своје воље, као грешне. У својим прозбама Господу, с несумњивом вером он учи да прима оно што изражава Његову вољу. Он уопште не обраћа пажњу на то како његови учитељи живе, већ препушта сву бригу Богу, који је и преко магарице научио Валаама шта треба да ради (уп. Број. 22,28). И мада све чини, мисли и говори по Богу, подвижник смиреноумља ипак нема поверења према себи самом.
Жалац и терет за смиреног монаха јесте самопоуздање, као што је за гордог – да усваја мишљења других људи.
Мени се чини да само анђелу не може да се поткраде никакав грех, будући да чујем земаљског анђела да каже: Јер не осећам ништа на својој савести, али зато нисам оправдан; а онај који ме суди јесте Господ (1.Кор.4,4). Стога смо дужни да непрестано осуђујмо себе и да будемо незадовољни са собом, да бисмо се добровољним самониподаштавањем оправдали за нехотичне грехе. Иначе, у часу смрти ћемо свакако морати да положимо рачуна о њима, и то у тешким мукама.
Ко тражи од Бога мање него што заслужује, свакако ће добити више него што тражи. То сведочи цариник: тражио је опроштај, а добио – оправдање (уп. Лк. 17,9-14). Разбојник је тражио да буде само споменут у Царству, а наследио је читав рај, и то – први (уп. Лк.23,43)!
Као што се ни у чему створеном не може видети ни мали ни велики огањ као самостални елеменат, тако и у непатвореном смиреноумљу не остаје ни трунке страсти. И докле год ми грешимо хотимично, дотле у нама нема смирености. У нама се може распознати присуство смирености по томе што више не грешимо хотимично.
Знајући да се врлина душе саображава спољашњем понашању, Владика узе убрус и показа нам пут којим се долази (1001) до смирености (уп. Јн.13,4). Душа се, наиме, уподобљава дејствима [тела], саображавајући се и саглашавајући се са њима.
Власт постаде једноме од анђела узрок гордоумља, мада му ради тога није била дата. Друго расположење има човек који седи на престолу, а друго онај који седи на ђубришту. Можда је због тога онај велики праведник [тј. Јов] и седео на ђубришту ван града. Стекавши савршено смиреноумље, он рече са свом искреношћу: Презрех самога себе и увенух од туге. Сматрам се прахом и пепелом (Јов,2,8; 42,6).
Налазим да је Манасија згрешио као нико други, оскврнивши храм Божији и читаво богослужење идолима (уп.4.Цар.20-24; 1.Дн.З,13; 2.Дн.32-33; Мт.1,10), тако да ни пост читавог света не би био у стању да га потпуно искупи. Али, смиреност се показала способном да у њему излечи и оно што је неизлечиво. Јер, да си хтео жртву, дао бих, каже Давид Богу; свепаљенице, тј. тело исцрпљено постом, не волиш. Жртва је Богу (Пс.50,18) итд., као што сви знају. Сагреших Господу, завапи једном блажено смирење к Богу, поводом прељубе и убиства. И одмах чу: Господ опрости грех твој (2. Цар. 12,13).
Незаборавни оци тврде да пут ка смирености и њен основ чине телесни напори. Ја, пак, мислим да су то послушност и правичност срца, који се по самој природи супротстављају гордости. Ако је гордост неке анђеле претворила у демоне, без сумње и смиреност може од демона начити анђеле. Стога, нека се охрабре пали!
Постарајмо се свим силама да се попнемо на врх смиреноумља. Ако и немамо снаге, ипак се потрудимо: можда ће нас сама смиреност изнети на својим раменима. Ако и поклекнемо, бар немојмо испасти из њеног загрљаја. Чудио бих се, наиме, да неко ко отпадне од ње добије било какав вечни дар.
Нерви и путеви смирености (али још не и јасни знаци) јесу: нестицање, неприметно странствовање, прикривање духовне мудрости, једноставно изражавање, искање милостиње, скривање племенитог порекла, изгнање дрскости, одстрањење многоговорљивости.
Ништа тако није у стању да смири душу, као сиротовање и исхрана само оним што се испроси. Јер, као мудрољупци и богољупци се показујемо тек тада када имамо разлога да будемо горди – а бежимо од гордости главом без обзира.
Ако се спремаш за борбу против неке страсти, узми у (1004) помоћ смиреноумље: На аспиду и змијског цара нагазиће, тј. на грех и на очајање; лава и змаја погазиће, тј. ђавола и своје тело (уп. Пс.90,13).
Смиреноумље је небески водоскок, који је у стању да душу из амбиса грехова уздигне до неба.
Једном приликом је неко у срцу своме приметио лепоту ове врлине. Обузет дивљењем, он је упита за њеног родитеља. А она, смешећи му се ведро и благо, рече: „Како можеш желети да знаш име Онога који ме родио, када Он нема имена? Нећу ти га рећи, све док не примиш Бога! Њему слава кроза све векове. Амин“.
Бездан је мајка извора. А извор расуђивања је смирење.
