Манастир je подигнут нa пространој равној подини Водичког врха, a на самој лијевој обали ријеке Грачанице. Положај, на коме je манастир, лијеп je. Овдје се долина Грачанице пa даље узводно шири и брда су разведена, a стране благо стрмене, да се са манастира отвара широк видик, понајвише ка извору ријеке и планинама Прекорнице, Турије и Моракову.
До манастира води колски пут страном ријеке, али ни ту нити игдје у близини нема моста, и за вријеме мало већих киша ријека се не може пријећи, и комуникација десне ријечне стране са манастиром често пута je немогућа.
Манастирска црква je посвећена Св. Луки; дугачка је изнутра са олтаром 19 a широка 6.23 м. Стару цркву, која je била истих размјера и била изнутра молована, разорили су Турци 30 децембра 1852 године, a данашњу је подигао на темељима старе цркве књаз Никола 1881 године, за душу свом стрицу књазу Данилу. Црква даје врло лијепу слику. Саграђена je у виду крста, има двије пијевнице, a над амвоном кубе са четири прозора. Нема звоника ни манастирске куле.
Са страна су пo три стуба спојена са зидовима цркве и нa њиховим великим колонама почива црквени свод. Олтар je уздигнут за двије степенице, a пијевнице су са постољем од дасака подигнуте нa висину олтара. О кубету виси велики полијелеј, који je, као и један сребрни крст, приложио 1888 Милун Јовановић из Ливеровића. Уз десну пијевницу je постоље за архијереја, a уз лијеву за игумана.
Црква има лијеп хор. Покривена je клисом. Иконостас je из 1884 г. и не представља особиту вриједност. За вријеме архимандрита Никодима Јањушевића, који je овдје од 1928 године, црква je изнутра олијепљена и окречена, иконостас преправљен, повећана je света трпеза и проскомидија, прозори су затворени дуплим стакленим окнима, подигнуте пијевнице на висину олтара, око цијеле цркве направљен тротоар од цимента и тако отстранила вода од цркве, да не продире влага, обновљена je авлија око манастира и покривена je бетонском плочом. Црква много личи на манастирску цркву у Морачи; како споља тако и изнутра даје врло лијепу слику.
Манастир има једну нову кућу на спрат, и једну стару неупотребљиву, гдје je негда била школа и у којој се 1852 године био затворио велики војвода Мирко Петровић, и двије помање куће.
О постанку овог манастира нема никаквих писмених доказа. Народно предање каже, да je раније био манастир испод брда Градине, с противне стране данашњег манастира, да je подигнут прије Немањића. Једна грдна стијена се са Градине одронила, пала на манастир и срушила га.
Доцније je материјал старог манастира пренесен и њим подигнут нови манастир на данашњем мјесту. По нагађању постанак овог манастира пада у доба владе првих Немањића. Црква je била молована и грађена у византиском стилу, као и данашња црква и стојала je све до 30 децембра 1852 године, када су je Турци заједно са осталим конацима запалили.
Да је манастир постојао под Градином потврђује један натпис на мермеру неког пространог гроба с противне стране манастира, a пo коме се види, да je ту сахрањен Раде Неимар 1492 године у храму Св. Луке у Подгорине и да je живио сто година. Дакле, стари манастир се звао Подгорине, јер je и био под Горином (Записи и натписи од Љ. Стојановића бр. 371).
Кад je књаз Никола наредио да се обнови црква Жупљани су сарађивали у раду и сву стару цркву срушили до темеља, пa нову подигли.
У старије доба овдје је било много калуђера. За доба устанка Карађорђева у њему je било 11 калуђера. Један од њих, Григорије Јовановић из Ливеровића убио je тајно неког турског насилника Мусу, a кад то Турци дознаду, Григорије утече у Србију код Карађорђа. За ово вријеме калуђери су тајно помагали устанак, готови да са Жупљанима устану противу Турака. Само су чекали погодан час, да се Карађорђев устанак прошири на околна племена. Но чим je пропао овај устанак, калуђери су се плашили од Никшићана, који су знали за њихов рад, пa напустише манастир и разиђоше се на све стране.
Они су тада однијели много драгоцјености одавде, које се никад више не повратише. Отада пa све до 1852 године манастир je био без калуђера и племенски главари одређивали су пo једног свештеника, који ће управљати манастиром. Како je манастир остао без калуђера, његово се имање, које je било огромно, много веће него ли je данас, стало крњити, снизивати и отпадати, да се смањило много.
И не само Турци него и хришћани притискоше поједине земље, a то je трајало дуго времена, да се у потоње доба није могло дознати за све манастирско имање. Једном приликом овамо je дошао Петар I Петровић, митрополит црногорски, и том приликом препоручио Жупљанима, да свака кућа даје манастиру пo кгр. пшенице, пa да тако манастир, који je био осиромашио, оспособе за живот, a са себе да скину гријех за отмицу манастирских добара. Жупљани су, с малим прекидима, давали овај прилог све до 1852 године, a тада су и сами од Турака похарани и пострадали, a и манастир порушен, и овај je прилог од тада изостао.
Манастирско имање се увеличавало куповином a понајвише прилозима. Прича се, да je неки војвода Петар Виљаја приложио овоме манастиру многе земље и сјенокосе, a и монах Тома Југовић приложио je манастиру све своје имање у Југовићима. Ha једном мјесту у манастиру Никољи (Руднички округ) прибиљежено јe да је неки Раич с братом приложио земљу око манастира Св. Луке 1621 године; тако и неки Радан и Андрија приложили су манастиру Разбојину.
Овај манастир претставља један значајан историски објект. Када je Омер-паша напао Црну Гору од Босне и Херцеговине, војвода Мирко je отишао у Жупу, да са Жупљанима спријечи продирање Турака на црногорско земљиште, и кад су га Турци напали, он се са својим људима затворио у једну манастирску кућу, одакле je за дуго одолијевао турској сили.
Турци су пуцали на затвор из топова, пa се и данас познају зрнобојине и кад je Мирко видио да се не може одржати, нити да му може доћи помоћ, он je једне ноћи издао наредбу да се затвор напусти и бјежи преко планина за манастар Острог, и тако Црногорци умакну преко Водичког врха. Сјутрадан Турци уђу у манастир, запале и цркву и конаке. Од тада, дакле од 1852 до 1881 г, кад je обновљен, био je у рушевинама.
Манастир je у старије доба имао својих знаменитости. Оне су пропале понајвише послије 1809 год., када су се калуђери одавде разишли и разнијели манастирске драгоцјености, a што je остало то су Турци 1852 г. докусурили, те данас манастир нема ништа од старина. Од старина овдје се налазе: један рукописни триод са једном биљешком из 1714 г.; једно штампано јеванђеље са биљешком из 1726 год.
У поговору једног писаног пролога стоји, да је написан у Светој Гори пo заповијести јеромонаха Висариона „в манастир Св. Лукев“ 1680 г., a купио гa je за десет „златица“ игуман Теофил и приложио манасти- ру Св. Луке. На истој књизи je биљешка, да је гроф Сава Владисављевић послао из Москве цркви Св. Луке 1733 године 32 књиге. Натпис на једној кадионици каже, да je кована у Млецима 1694 и да je сковао Никон јеромонах „от Жупе Лакић“. У сеоској жупској цркви постоји једно штампано јеванђеље које je, према запису нa њему, приложио манастиру Милешеву 1653 велики кнез Алексије Михаиловић. Ово je јеванђеље пo разорењу Милешева доспјело у манастир Св. Луке, a кад je и овај запустио, пренесено je у сеоску цркву.
Да су књиге и друге ствари одавде разнесене и прешле у својину других манастира или приватних лица, дознаје се пo многим записима и натписима. Ha прибијеној плочици је- ванђеља Св. Лукe у Рисну, постоји натпис да je књигу приложио жупском манастиру 1732 г. гроф Сава Владисављевић. Натпис на кандилу у манастиру Савини, које је претопљено 1875 г. каже, да га je приложио манастиру Св. Луке 1763 г. Ла- зар Савич Сарајлија.
Било je једно писано јеванђеље и апостол, који су писани у Светој Гори 1676 год. руком јеромонаха Макарије, a пo заповиједи јеромонаха Висариона из манастира Св Луке. У једном запису стоји да је 1683 год. пао велики снијег у Жупи, a пo планинама je био од дванаест педи. Осим тога има биљешка у којима се спомиње манастир Св. Луке из 1721, 1723 и 1742 год.
Знатнији су настојатељи били из старијег доба арх. Аксентије Шундић, Требјешанин, који je црквеним и народним послом путовао у Русију и који je подигао кућу у којој je био затвор (његов се гроб налази при цркви), a од доцнијих: Прокопије Врачар из Пиве, Михаило Церовић из Дробњака, Мојсије Поповић и Никифор Симоновић. Kao заштитник манастирских интереса највише се истакао јеромонах Никодим Сремац, који je, за доба књаза Николе, повратио манастиру много земаља, које су током времена биле отуђене.
Манастир има преко 200 ха шуме, сјенокоса и оранице; његово се имање налази у Вражегрмцима и у Жупској и Луковској општини. Али од свега тога манастир има малу корист.
Грачаница долази од Моракова и Турије, a прима са стране много мањих рјечица и потока. Терен, куда протиче, раван je и засут крупним шљунком, и нема одређеног корита и сталних обала. Зато се она, за вријеме силних киша, развије на све стране, пa се прелива час овамо час онамо и снажно подрива обале. Она једним краком протиче испод самог брежуљка на коме je црква и кад надође, огромна количина воде удара у бријег и поткопава га. Да не би било изненађења, да не би подрила темеље цркве, потребно би било једном бетонском подзидом осигурати цркву од рјечне бујице и ток ријеке свести на стално корито.
Манастир нема за дуго везе с десном страном ријеке Грачанице, јер на њој нема моста. Потребно je не само ради манасти- ра, који заслужује сваку пажњу, него и ради народа, да се преко ријеке у близини манастира подигну неколике ноге за мост, преко којих би Жупљани пребацили дрвене греде и осигурали овај прелазак и на највећој води, јер манастирска црква служи као парохиска селима: Ливеровићима, Заграду, Царинама, Дучицама, Старом Селу и Југовићима, и сви обреди се овдје обављају.
Пошто Жупљани славе Св. Луку, то се сабор код манастира држи првог дана Ускрса.
*Из књиге Древни српски манастири, аутора Андрије П. Јовићевића
Извор: Ин4с
