Навршило се тридесет година од упокојења блаженог спомена Митрополита црногорско-приморског Данила (Дајковића) који је уснуо у Господу 14. септембра 1993. године на Цетињу, а сахрањен је 17. септембра у манастиру Острог.
Митрополит Данило Дајковић је у најтежим временима био митрополит црногорско-приморски који је вјерно наставио дјело својих претходника, говорио је његов насљедник на трону Светог Петра Цетињског блаженопочивши Митрополит Амфилохије, подсјећајући увијек на његову реченицу, да је огањ вјере у Црној Гори покривен пепелом и да он чува тај пепео јер ће поново доћи вријеме да се он распламса, којом је предуказао оно што се догодило у ово наше вријеме, када се поново разбуктао огањ вјере.
У књизи “Љетопис распете Митрополије црногорско-приморске, времена Митрополита Данила Дајковића 1961-1990” аутора монаха др Павла (Кондића), управника Архива Митрополије црногорско-приморске и сабрата манастира Стањевићи, објављене поводом петнаестогодишњице његовог упокојења, блаженопочивши Митрополит Амфилохије пише:
Могуће да је то било најсмутније вријеме у њеној осмовјековној историји. Можда је у прошлости било и тежих времена али су те тешкоће и распећа долазиле споља. Њено распеће и рана послије Другог свјетског рата долазили су изнутра; дио њеног народа, индоктриниран марксистичком идеологијом, дочепавши се власти, све је чинио не би ли разорио и порушио темеље свог сопственог бића, како би будућност своју и народну градио на другим темељима и другачијим методама. А ти темељи су били изграђени управо Црквом, вјековима уграђивани у биће и живот народа.
У овом ратном и послератном времену дошла је до снажног израза антихришћанска деструктивност незапамћена у историји Црне Горе а и шире од ње. Један митрополит-свештеномученик Јоаникије је био убијен (први који је тако окончао живот у дуговјековној историји Црне Горе). Заједно са њим је пострадало преко стотину свештеника, скоро двије трећине од предратног свештенства Митрополије. Неки од преосталих у животу свештеника избјегли су у друге крајеве ондашње Југославије, да би спасили голи живот. Други су опет, из страха или да би одржали голи живот, прешли у државну службу. Било је и оних, додуше мањина, који су се одрекли Христа и прихватили свјесно служење Сатани. На свеукупном народу је примјењиван бољшевички експеримент без преседана. Титански покушај стварања „новог човјека” и „новог друштва” развио је један активизам који је у суштини угрожавао не само слободу људи него и све вриједности, духовне, моралне, друштвене, којима је народ живио вјековима.
Други Митрополит, Јоаникијев насљедник, Арсеније Брадваревић (1947-1961) доживио је на себи сву ту трагику прогона Цркве, отимања њене имовине, страдања свештенства и вјерујућег народа, осуде Цркве од стране безбожне идеологије на уништење. То је било вријеме у Црној Гори остварења Христових ријечи: „Ударићу пастира и овце ће се разбјежати”. Митрополит Арсеније је суђен и осуђен, у почетку на 11 година затвора; затворен и прогнан свој живот је окончао у манастиру Ваведењу у Београду (+ 1963) као Митрополит Будимски. Тако му је и на гробу писало до прије неку годину, кад му је благословом Његове Светости Патријарха Павла дописана и његова првобитна титула „Црногорско-приморски”. Његово затварање и прогон још више су престравили црквени народ у Црној Гори. Народ се све више отуђивао од Цркве, велики број храмова је запустио, добрим дијелом и због недостатка свештенства, али не само због тога. У Црној Гори као ријетко гдје друго нова бољшевичко-титоистичка идеологија, вјенчана са милитантним суровим и сировим атеизмом, оставила је пустош иза себе. Комунистичка партија је попримила својства псеудорелигије са апсолутним значењем: свака друга религија мора ишчезнути, и кад се толерише – толерише се привремено, до одређеног рока. Изворна народна религиозност и црквеност, преточила се у свој идеолошки сурогат којим су напајана читава покољења, милом или принудом, силом.
У једном таквом смутном и престрављеном времену изабран је за Црногорско-приморског Митрополита протојереј Томо Дајковић, из села Друшића, управник Патријаршијског двора у Београду (1961. г.). Скоро тридесет година носио је он тегобни крст цетињског „олтара на камену крвавом”. Како га је носио и сучим се све сретао и хватао у коштац, прихвативши се цетињског трона у поодмаклим годинама, јасно се види из извјештаја које је он савјесно подносио Светом Архијерејском Сабору СПЦ за све вријеме његовог владиковања. Ови његови извјештаји су драгоцјени документи и свједочанства о његовом служењу, тешкоћама са којим се сусретао, искушењима кроз која је брод Цркве пролазио. Управо у времену кад је он поднио оставку на своју дужност, због старости, деведесетих година сад већ прошлог двадесетог вијека, окретала се нова страница у историји Православне Цркве у Црној Гори. Њега и његовог предходника исповједника Арсенија, запао је у дио управо тај педесетогодишњи смутни период историје Цркве, период дубоке кризе и потреса свих хришћанских вриједности. Но, једно је сигурно: Црква је и поред гоњења, распећа и свих тешкоћа опстала, очувала душу народа, остала у њој као скривени квасац и жар новог живота. Што је то тако, представља несумњиво заслугу ових двојице јерараха Цркве Божије. Сваки од њих двојице је на свој начин уградио себе у живот Цркве. Како и на који начин је то чинио блаженог спомена Митрополит Данило Дајковић, најбоље се види управо из ових његових извјештаја, које објављујемо поводом петнаестогодишњице његовог упокојења и сахране у манастиру Острогу.
