Његово Преосвештенство Епископ будимљанско-никшићки г. Методије служио је на празник Светих мученица Вере, Наде и Љубави и мајке им Софије, у суботу 30. септембра 2023. године, свету архијерејску Литургију у цркви Вазнесења Господњег у селу Пресјека – Дуга Никшићка.
Саслуживало свештенство и монаштво Епархије, уз молитвено учешће бројног вјерног народа.
Прије свете Литургије Владика је у чин чтеца произвео Павла Бајовића из Никшића.
Ријечју архипастирске поуке, сабранима се обратио Преосвећени Епископ Методије, рекавши да је српски народ у овом крају увијек знао шта значи пролити крв за слободу и жртвовати се за вјеру, правду и истину и за ближњег свог.
„Његош је говорио да је човјек бранич жене и дјетета, а народ бранич Цркве и племена. Нигдје се то, можда, није толико показало и посвједочило као на овом мјесту, у овој Дуги крвавој како је народ назвао. Сабрасмо се овдје да принесемо бескрвну жртву Христу Богу нашем и да, колико можемо, завапимо и заиштемо, да се напојимо воде живе благодатне, живоносне и животворне, да своје душе обремењене свакојаким теретима и гријесима олакшамо, да се овдје с Богом измиримо и међусобно братски опростимо, изљубимо“.
„Славимо Свете мученице, а Господ кад је говорио и проповједао онима који су Га пратили, на разне начине је предочавао и приказивао народу шта то значи и представља Царство небеско. Једном приликом им је рекао тада, мислећи на вријеме Његовог славног доласка, да ће Царство небеско бити, мислећи на тај страшни тренутак у коме ће се узети вријеме које нам је сада од Бога дато да га паметно користимо на своје спасење”, бесједио је Његово Преосвештенство.
„Ништа нама у овом животу овдје друго не треба да урадимо и није тако битно и значајно колико да припремимо душу своју као невјесту Женику Који треба да нам дође у онај дан. И каже се, десет од тих дјевојака су биле мудре, а десет луде и затекао их је долазак Женика у раслабљеном стању, у сну, у спавању. Многи древни хришћани, још од првих вјекова, чекали су, мислећи да ће у њиховом времену, бити тај славни и страшни долазак Христов. Чак и Свети Јован Златоусти, чију смо Литургију данас одслужили, Свети Отац из 4. вијека, кажу, да је и он чекао и припремао се са својом паством да дочека Христоса. Прошле су стотине, ево, и хиљаде година, чекамо тај моменат и сви се умарамо или сном смртнијем, или раслабљени овдје, у овом животу спавамо“.
„А кад нас пробуди тај глас и трубе ангелске, кад сине крст с краја на крај, од истока до запада преко неба и кад, као што је Христос то рекао, ће се сунце помрачити, да ће мјесец своју свјетлост изгубити, да ће звијезде попадати, а онда ће се на облацима то јесте на ангелима појавити Христос. Онда ће сви ићи у сусрет Женику своме. Оне луде дјевојке, каже прича јеванђељска, су биле луде зато што нису у својим лампама које су требале да горе и да им у тој помрчини, гдје ни сунца, ни мјесеца, ни звијезда нема, освијетле пут и да припреме се за сусрет са Жеником. Нису у својим лампама имале уља“, рекао је Владика Методије.
Кад нестане уља у кандилима у храму задими се, по Владикиним ријечима, црни дим, изгори фитиљ и угаси се пламен и нема више свјетлости.
„Овдје смо се окупили, између осталог, због тога да бисмо тим благодатима Божјим запалили душу своју, оснажили вјеру своју и распламсали љубав своју према Богу и ближњему, да би у своје сасуде уље налили и стално наливали, не само присуством на богослужењима и причешћивањем Светим тајнама, него и чињењем добрих дјела, јер та дјела која чинимо милости и милосрђа, самилости, сажаљења, дјела љубави – вјера без дјела љубави, говорио је апостол Павле, је мртва и не служи ничему. Зато смо се овдје окупили, да би оснажили своју вјеру и да би, кад изађемо одавде, наставили да чинимо добро и користили ово вријеме које још увијек имамо, а не знамо докле ће га бити. Нико није загарантовао да ће нам сјутра дан осванути, за цјелокупни људски род“.
„Зато треба користити вријеме спасења, сваки тренутак и не губити. Кад су се овим лудим дјевојкама гасиле лампе, молиле су ове којима су жишци горели јер су имале пуно уља у резерви, да им одлију мало од уља да би и њима лампе гореле, а оне им кажу: Ако одлијемо угасиће се и наше, немогуће је, него идите и купите. Оне отрчаше, набавише, а кад су се вратиле нашле су врата затворена, врата Женикова, врата Царства небеског. Зато у Великом посту пјевамо пјесму: Отвори нам двери милосрђа, Човјекољупче. То су врата милости Божје, молимо се Богородици пред сваку Литургију, кажемо да нам отвори Она двери милосрђа Божјег. Не дао Бог да се икоме од нас деси то да нам се пред носем врата затворе Царства небеског“, поучавао је Епископ будимљанско-никшићки.
Кад су оне куцале и вапиле да им Господ отвори чуле су, истакао је Владика, страшни глас: Не познајем вас.
„То значи, колико год ми мислили да живимо чисто дјевичански, цјеломудрено, по свим нормама и прописима, што наравно и треба, али ако немамо оног истински дубљег спознања о својој скромности, немоћи, слабости, грешности, недостојности пред лицем Божјим, а онда све чинећи да другоме у сваком тренутку помогнемо и покажемо своју љубав дјелатну, активну, истинску и праву, а не само на ријечима; тиме ћемо једино, том дјелатном љубављу, милошћу, смирењем и скромношћу те благодати Божје се напојити и чувати, имати у резерви за онај страшни дан о коме нам је Господ говорио“.
„Зато је овај храм овдје и постројен, због вјечног живота. Цијели свијет данас се коље око енергената, око енергије која треба да произведе неки земаљски пламен и да покрене живот, али оно што покреће човјека и душу људску на вјечни живот и обезбјеђује му те енергије божанске, знали су наши преци овдје крв проливајући, оне извиру из овог храма, из светих тајни, из онога што се проповједа у Јеванђељу, из Христових истинитих, небеских, вјечних, животворних ријечи, које треба да усвојимо својим животом, колико нам снаге дозвољавају. Диван је ово дан, диван празник, диван сабор око Христа Бога нашег. Овдје је сабрана цијела земаљска и небеска Црква, торжествена и војујућа сабрана на свакој светој Литургији“, казао је Владика Методије, благосиљајући вјерни народ молитвено сабран у храму, на Пресјеци, гдје су наши преци некад живјели у овим негостољубивим, кршним, неплодним крајевима.
„Дошли смо да се Богу помолимо, њиховог пута се сјетимо, вјере и љубави, не бисмо ми данас овдје били да није било њихове жртве, крви и борбе за слободу, истину и правду. Имали би данас нека друга имена. Као што процес дезинтеграције нашег бића, не само биолошког, као српског народа него и духовног, траје иако су ти видљиви окупатори побјеђивани. Славимо ове године 530 година „Октоиха“, прве штампане књиге на Цетињу у Ободу Црнојевића. Да дође Ђурађ Црнојевић данас у Црну Гору осјећао би се као Драшко у Млецима. Ни по чему не би познао да је ово она Црна Гора. Све латинични натписи, не би могао ниједно име да прочита. Још увијек су се на гробљу, већином, задржали, али су се и ту почели мијењати, на та врата у Царство небеско“.
„Та борба наших предака некад није само видљива и физичка, то је духовна борба у срцима нашим да нас зло не побиједи и да не клекнемо пред тамом, мраком и небићем у овом животу и да се не предамо. Они су нам примјер да је могуће опстати. Зато никад не треба од тога одустати и треба све чинити и користити вријеме свог и колективног и свеопштег човјечанског спасења и радити на њему, ако Бог да“.
„Свима који су уложили труда, љубави, средстава материјалних, молитава, било на који начин помогли да се овај храм построји кад су се ови крајеви ослободили од Турака, крајем 19. вијека, а онда обновљен `90-их година после других пошасти које су овим простором пролазиле и пустошиле биће нашег народа, обновљен је 1997. године на стогодишњицу храма, украшен и опет обнављан непрестано, ево и данас, када у њему служимо Литургију заједно народ са својим протом о. Драганом Крушићем. Овај храм је видљиви знак вашег истинског и дубљег духовног обављања. Због тога вам хвала, Бог вас благословио“, поручио је Владика будимљанско-никшићки Г. Методије.
По одслуженој Литургији, Епископ је одликовао архијерејском граматом Црквени одбор храма Вазнесења Господњег у селу Пресјека. Пастирском захвалницом одликовао је Александра Сашу Зејака.
