Епископ Исихије: Владика Николај је Божји дар нашем народу
Свети Владика Николај је савремен и свевремен, гласник, пророк и војник Божји, и данас попут Светог Јована Претече поучава и подсећа да се „приближи Царство небеско“ и да јагње Божје носи грехе света, рекао је Преосвећени Епископ ваљевски Г. Исихије приликом отварања другог по реду Симпосиона у част Светог Владике Николаја, одржаног у Вишем јавном тужилаштву у Ваљеву. О личности и делу Лелићког Златоуста у првој сесији слова су принели историчар др Милош Ковић, професор Филозофског факултета у Београду и др Снежана Адамовић, проф. Економске школе Ваљево
„Имамо ли уши да чујемо, драга браћо и сестре? Јесмо ли отворили ум да разумемо? Јесу ли нам топла срца да дело љубави Светог Владике Николаја пригрлимо?“, упитао је Владика Исихије окупљене на овогодишњој гозби лепе речи о Светом Владици Николају. Пуни храмови на Светим Литургијама и сабрања попут симпосиона воде ка потврдном одговору. Одговору, који обавезује на будност, на стражење над сопственом душом, јер поднебесне силе никада не мирују.
Владика Николај је Божји дар нашем народу, послат у једном смутном времену као савест и путоказ. Овенчан светитељском славом, то је и данас и то ће бити до краја века- поручио је Владика Исихије отварајући симпосион и благосиљајући учеснике и госте.
Уврежено је мишљење да је наука ствар ума, а предање срца и ту поделу није лако превазићи. Ипак, дела Светог Владике Николаја попут „Изнад истока и запада“, „Рат и Библија“ и „Кроз тамнички прозор“ могу да буду путокази српском народу, јер могу дати изворне парадигме за разумевање онога што је српски народ прошао много боље од оних које дају научне методе које долазе са запада, указао је др Милош Ковић у свом излагању „Свети Владика Николај у историји и предању српског народа“.
Наука има увек нешто космополитско у својој перспективи. Управо то има Владика Николај као неко ко је школован на западу и у Русији и обишао свет, а у исто време он разуме и српског сељака. Постоји заветни смисао српске историје- виђење српског предања у поређењу са Старим заветом. На то је указивао Свети Владика Николај и зато је имао улогу пророка. Наравно, позивао је на повратак Христу, јер то је суштина Светосавског и Косовског завета- спремност на жртву, која не мора увек значити погибију, у име Царства небеског- рекао је проф. Ковић.
Поделивши сећање на свој боравак у Аризони (САД) у манастиру Светог Пајсија (некада припадао СПЦ, данас под јурисдикцијом Руске Патријаршије) у коме се налазе капеле посвећене Светом Владици Николају и његовом сатруднику из Битољске богословије Светом Јовану Шангајском, где монахиње Американке знају Владичине песме и у продавници имају његова дела на енглеском језику, он је истакао да свет има огромно поштовање према Владици Николају. Исто се може рећи и за интелектуалне кругове Унверзитета у Оксфорду, на ком се школовао. Дакле, мишљења је др Милош Ковић, уз поштовање према великим српским писцима, свет као аутентично у српској култури препознаје Светосавље, а Владика Николај је оно најдрагоценије у њему. Као припадник младе српске интелигенције школоване на западу у освит 20. века, Владика Николај понео је ентузијазам у погледу европских вредности. Повратак у отаџбину и ратне страхоте које ће ускоро уследити, начинили су својеврстан заокрет у његовој личности и створили критички однос према европској цивилизацији. Имао је велики утицај на ондашњи народ у Србији и многи, посебно млади људи, долазили су у Саборну цркву у Београду да га слушају. Такође, указао је др Ковић, успех Владике Николаја, одјек његових беседа у Енглеској, где је по посланству председника српске владе Николе Пашића боравио ради обезбеђивања подршке Србији у Првом светском рату, утемељен је на препознавању добре намере према „острвљанима“. Намере да нађу свој пут, због чега су га веома поштовали сви који су долазили у Цркву Светог апостола Павла и Вестминстерску опатију да чују његову реч. Када је реч о његовом разумевању у српском народу, пресудну улогу одиграо је Преподобни Јустин Ћелијски, који је био довољно слободан да о Владици Николају говори у својим беседама и назове га „највећим Србином после Светог Саве.“
Осврнувши се на контроверзе потекле од недобронамерних посленика јавне речи, др Милош Ковић је подсетио да је Владика Николај био критичан према српском универзитету и интелектуалцима свог времена. Свако време има своју историју и како ми видимо Светог Саву и Светог Симеона, није онако како су видели људи из времена Другог светског рата. Стога, закључио је предавач, Владику Николаја би требало сагледати „новим старим очима“. Одговарајући на питање модератора протонамесника Бранка Чолића о томе колико је Владика Николај данас присутан у научним круговима, др Ковић је навео да су Владика Николај и Отац Јустин искључени из српске историографије и културе, али да нажалост нису враћени у мери у којој би могли да помогну хуманистичким наукама и да сви заједно одговоримо на питање ко смо и куда идемо. Питање Преосвећеног Епископа ваљевског Г. Исихија односило се на улогу коју би Богомољачки покрет могао да има данас у духовној обнови. Др Милош Ковић је одговорио да би управо од њега могла да дође обнова која нам је потребна како у Србији, тако и у Црној Гори и Републици Српској. Не може се рећи како ће до тога доћи, али постоји спремност, посебно код младих образованих људи. Епископ топлички Г. Петар поменуо је пропаганду против Владике Николај вођену ван граница наше земље, на енглеском и немачком говорном подручју. Надовезујући се на његове речи, др Милош Ковић је оценио да нам се данас са запада нуде често титоистичке идеје. Морамо да најпре придобијемо срца наших људи, а потом да бијемо битку „напољу“. Долазе млади људи, који говоре стране језике, и њима треба дати шансу јер, закључио је угледни српски историчар, истина је на нашој страни.
У другом делу прве сесије симпосиона, др Снежана Адамовић, проф.српског језика у Економској школи Ваљево, говорила је о теми „Свети Владика Николај о теологији и религији Владике Његоша“.
На основу своје истраживачке праксе, која траје тридесет година, др Адамовић је о Владици Николају закључила да ниједан црквени писац није толико привлачио пажњу, те био хваљен и куђен од оних који га нису читали. Писао је есеје, песме, молитве и студије на српском, енглеском и немачком језику, а превођен је касније на бројне светске језике, укључујући и јапански. Није говорио богословским и филозофским методама, по вокацији је био песник са даром чуђења и запажања, полазећи од истине откровења као извесне и са искуством богопознања, навела је др Адамовић. Владика Николај је један од највећих мислилаца које је имао српски народ, чији је циљ био да убеди и придобије за Христа. Такође, он је највећи српски беседник и његове беседе су увек живе, а дела врхунска и са књижевног становишта, јер имају озбиљне методолошке поступке. Када је реч о делу Владике Његоша, важно је напоменути његово образовање и идејне мотиве, а са друге стране његову веру, лични доживљај Бога и хришћанско литургијско искуство. То недостаје на универзитету, истакла је др Снежана Адамовић.
Његош није разматран као религијски мислилац и зато је тумачење „Религије Његошеве“ Светог Владике Николаја важно, јер је христолошко и антрополошко. Владика Николај „позива“ да учествујемо у књизи и позива све знамените Србе да нам помогну- објаснила је др Адамовић, додавши да је Лелићки Златоуст ушао у душу Његоша онако како није ниједан теоретичар књижевности.
Требало би много више да се бавимо Његошем и Владиком Николајем са свих аспеката. Да се укључе сви научници, који су вољни да се удубе у њихову мисао. Проживети Његошеву духовну драму не значи доживети једног човека, већ читав свет и ту Владика Николај види Његошев крст. Он каже да се Јаков „рвао“ са Богом, а Његош са свим силама света и наћи ћемо код њега сав бол, тугу и наду у души- закључила је др Снежана Адамовић. По узору на Енглезе, који имају институт за проучавање дела Вилијама Шекспира, код нас би требало да постоји пракса проучавања дела Владике Николаја. Овај симпосион, додала је др Адамовић, веома је важан за све нас.
* * *
О личности и делу Светог Владике Николаја говорили су протођакон др Љубомир Ранковић и академик Матија Бећковић. Пред почетак излагања, Владика Исихије уручио је награде ауторима најбољих беседа приспелих на конкурс у част Владике Николаја: Александри Мићић (Шабачка гимназија), Анастасији Ристић (Друга крагујевачка гимназија) и Јелени Павловић (Гимназија „Светозар Марковић“ Нови Сад). Симпосион је заокружен отварањем изложбе мати Ане Аџић, духовног чеда Владике Николаја, у Музеју завичајних писаца. Обе сесије симпосиона преношене су преко Радија Источник, а могле су се пратити и преко видео стрима на Јутјуб каналу Информативне службе Епархије ваљевске
Свети Владика Николај је понос нашег краја, Лелића, Ваљева, Србије… Личност планетарних, васељенских димензија што се хришћанства тиче, једна је од порука које је у свом слову о Владики Николају упутио протођакон др Љубомир Ранковић, оснивач некадашњи уредник Издавачке куће и Радија „Глас Цркве“, приређивач сабраних дела и аутор тропара Лелићком Златоусту, у оквиру друге сесије симпосиона, којег је приредила Епархија ваљевска.
Говорећи о теми „Свети Владика Николај у рукама Бога живога“, отац Љубомир Ранковић је начинио преглед житија светитеља, чију је личност формирала велика драма- од самог рођења, када је чудом Божјим преживео, преко породичне трагедије оличене у губитку свих осморо деце рођених након њега, до одласка у изгнанство у руски манастир Светог Тихона у Пенсилванији, где ће дочекати своју земаљску кончину. Владичин пут је био голготски пут, рекао је протођакон Ранковић, који је о њему слушао од савременика му проте Ђорђа Колџића и братанца, Епископа шабачко- ваљевског Јована Велимировића, чији је био секретар пуних петнаест година. Владика Николај је у младост оболео и дао Богу завет да ће се замонашити, уколико оздрави. Учинио је то у манастиру Раковица 1909. године, узевши име Николај. Тим словом ј, додатим његовом крштеном имену Никола, отпочиње предано служење Богу целим бићем, рекао је протођакон др Љубомир Ранковић.
Као посебно интересантан период у том служењу, он је навео архипастирску службу у Охриду.
Владика Николај је дошао са свиленом мантијом и докторатима из Берна и Женеве и сусрео се са костретима македонских свештеника. Постидео се, сетивши се Учитеља из Назарета и галилејских рибара. Свукао је европске прње и обукао старе мантије, преостале од претходних епископа, те опасао каиш као Свети Јован Крститељ. На констатацију пријатеља, угледног књижевника и вође српског покрета у Македонији Григорија Божовића да је променио одећу, рекао је:“До сада сам говорио да ми се диве, а од сада да ме разумеју“. Спустио се са парнасовских висина у охридску шкољку, спојио се са својим народом и тада настају „Молитве на језеру“- рекао је протођакон Ранковић.
Столовање у Жичој епархији, које ће потом уследити, такође није било лако, али увек се спајао с народом. Потом следи тамновање у логору Дахау и напослетку одлазак у Пенсилванију, манастир Светог Тихона, у коме ће доживети своју „гетсиманску ноћ“. Сам Бог зна његове вапаје и јецаје са тог места. Обливен сузама, туговао је за својим народом, рекао је отац Љубомир Ранковић, дубоко дотакавши присутне, који су се сложили са њим да се о Владики Николају без суза не може говорити. Иза њега није остало ништа материјално, оставио је највеће духовно благо. Он је планина чији су врхови у магли, а на нама је да ту маглу развејемо и ово то вечерас радимо је један корак ка томе, истакао је предавач.
Одговарајући на питање модератора протонамесника Бранка Чолића о спорном ауторству књиге „Кроз тамнички прозор“ протођакон Ранковић је рекао да је имао прилику да види рукописе тог дела и да не постоји дилема да је Владика Николај то написао, иако је у неким деловима тон оштар. Да ли га је требало објављивати, будући да Владика то није желео, време ће показати. Свакако, мишљења је он, не треба га се стидети.
У излагање академика Матије Бећковића „Владика Николај о краљу Александру“ посетиоце је увео снимак говора светитеља на двадесетогодишњицу од трагичног догађаја у Марсеју. Академик Бећковић је прочитао писмо српских интелектуалаца упућено Српској Православној Цркви са молбом да се краљ Алексанар унесе у Диптих светих, будући да је стекао мученички венац попут кнеза Лазара и руског цара Николаја Романова и много храмова и манастира обновио, служећи свом народу. Такође, истакао је Бећковић, краљ Александар је пао на путу мира као прва жртва фашизма и на његовим грудима сложили су се нишани Хитлера, Мусолинија, Павелића, Лењна и Стаљина. У времену у ком живимо требало би да објавимо буквар са неколико истина пред клеветама којима смо изложени.
Ниједан Србин није подигао руку на Хитлеров поздрав. Срби су једини народ за који су Немци донели квоту сто за једног. Краљ Александар је жртва фашизма. Владику Николаја називају антисемитом, а Хитлер је њега држао у Дахауу!? Човек ког су Хитлер и Тито сматрали највећим непријатељем назван је сарадником окупатора!? Наше истине су свете и срамота је да народ трпи клевете- нагласио је академик Матија Бећковић.
Одговарајући на питање протонамесника Дарка Ђурђевића, архијерејског намесника првог и вршиоца дужности намесника другог ваљевског, о томе а ли је у мноштву дарова дар песништва код Владике Николаја највећи, Матија Бећковић је објаснио да је беседништво- духовно песништво, а Владика Николај је највећи беседник. Он је сав свој песнички дар дао својој Цркви да јој надокнади оно што је изгубила кроз векове страдања.
На крају излагања, протонамесник Бранко Чолић заблагодарио је учесницима и позвао све да дођу у манастир Лелић на Свету Литургију.
Други по реду Симпосион у част Светог Владике Николаја заокружен је изложбом мати Ане Аџић, духовног чеда Светог Владике Николаја, која је уз њега била у Охриду, а потом по његовом багослову игуманија манастира Враћевшница. Изложба, чији је домаћин Музеј завичајних псаца, садржи фотографије из њеног живота, уметничког стваралаштва и добротворног рада. Ауторке изложбе су Весна Ћурчић и Мирјана Глишовић, виши кустос и библиотекар Музеја рудничко- таковског краја у Горњем Милановцу.
Извор: Епархија ваљевска
