„У Ираку сам увек осећао када је свештеник у Америци читао разрешну молитву.“
Јеромонах Силуан (Браун) је типичан Американац који је од детињства похађао протестантску цркву, али је потом открио православље. Служио је у Ираку, који је за њега био „прави пакао“. По повратку је желео да изврши самоубиство, али сада то сматра божанским промислом. Можда би без свега овога његов пут био другачији, и било би му теже да оснује Православну мисију у Африци и непрофитну мисионарску организацију Православна Африка, чији је он извршни директор.
—Оче Силуане, причајте нам о свом путу у Православље.
—Одрастао сам у малој протестантској Цркви. У ствари, није ми се допало. Врло рано сам схватио да када бих отишао у цркву, осећао бих се исто као да сам остао код куће да гледам фудбал, мада би фудбал свакако био занимљивији. Па ипак је за мене црквено богослужење представљало малу предност. Међутим, почетком 1990-их, једна група мисионара вратила се са Тајланда. Наиме, тада је колала популарна легенда да се сида може излечити сексом са девојком, па је веома велики број тајландских девојака било продато у сексуално ропство у суштини за ништа, за мало опијума. Ови мисионари су имали за главни циљ да откупљују те девојаке, да их шаљу у школу и помажу им да живе нормалним животом. То ме је задивило, па сам себи рекао: „Па да, то је хришћанство! То је нешто што ми се допада.” Одушевило ме је сазнање да постоје такви људи.
Када сам имао четрнаест и петнаест година, био сам извиђач, а мој отац је дошао до књиге Dancing Alone познатог аутора Френка Шефера, где он казује како је прешао у православље, па сам и ја почео да разговарам са оцем о тој верописповести. А на тридесетак километара од места где смо живели у Колораду налазила се православна црква. Отац је неколико пута питао нашег пастора о њој, али је он рекао да су православни тек неки пијани Словени на погрешној страни колосека.
Али када је мој отац добио Шеферову књигу, почео је да поставља озбиљнија питања, па смо најзад одлучили да посетимо ту цркву, а тамо смо пристигли управо на бденије. Сместа смо се осећали као код куће, схвативши да је то права вера. После шест или осам месеци цела наша породица се крстила на Велику суботу, вероватно 1996. или 1997. године. И од тада смо у Цркви, све више удубљени у њен живот.
—А како сте Ви, обичан Американац, нашли руску цркву? Зашто сте одлучили да постанете парохијанин, па чак и монах?
—Парохија којој смо се придружили припадала је Православној цркви у Америци, па сам у њој провео неко време. Служио сам као чтец и студирао у Богословској академији светог Тихона. С времена на време сам одржавао контакте с руском црквом, да бих се касније придружио маринцима, борио се у Ираку и био тешко рањен. Потом сам чуо за јеромонаха који ће основати манастир где би ветерани са посттрауматским стресним поремећајем и другим сличним ратним проблемима могли да добијају помоћ. За то је он добио и благослов од митрополита Илариона (Капрала), блаженопочившег првојерарха Руске заграничне цркве.
Мислио сам да то звучи као дивна ствар, идеална за мене, да ћу ту моћи залечити ране и водити монашки живот. Нажалост, идеја је пропала. Наиме, владика Иларион је повукао свој благослов, а мени казао да одем. У то време, митрополит Јона (Пафхаузен), бивши предстојатељ Православне цркве у Америци, управо је био прешао у Заграничну цркву и намеравао је да подигне манастир. Владики Илариону је рекао да ће ме он прихватити и да ћу постати први монах у његовом манастиру.
—Да ли сте заиста постали први монах у манастиру светог Димитрија Солунског који је основао владика Јона?
— Да, тамо сам се први придружио Владици.
—Какав је осећај бити први монах у новом манастиру?
— Манастир је био у оснивању, па се споро устројавао духовни и богослужбени живот У то време владика Јона је још увек имао контакте са ПЦА. Служили смо и у Саборној цркви РПЗЦ светог Јована Крститеља у Вашингтону. Спремао се да постане игуман новог манастира, а мени је дао благослов да стекнем факултетско образовање на Флориди. Тамо сам био придодат цркви Московске патријаршије. Када сам се вратио у Вашингтон, још увек нисмо служили посведневна богослужења као сада. Даклебио сам мање-више слободан и отуда имао срећу да правим планове како да уредим православни мисионарски у Африци и нашу организацију Православна Африка, коју и сада водим. Тако су е и моја мисија и монашки живот почели да развијају под руководством владике Јоне.
С обзиром на то да су нам се придружили нови монаси, преселили смо се на друго место, стално изграђујући монашки живот. Сада имамо дванаесторицу сабраће, и дивно је видети како су се ствари промениле. Имамо прави правцати манастир. Могу рећи да је то моје склониште од животне буре. То је место где могу да се враћам после службовања у Африци, да стекнем нову духовну енергију, а затим преданије радим на мисионарском делу.
У Африци се води веома озбиљан духовни рат. Један од епископа, који је сада блаженоупокојен, рекао је да је монаху тешко да буде монах, пастир ван манастира, те да треба да се враћа у свој манастир бар једном у шест месеци по могућству на неколико недеља. Манастир светог Димитрија је такво место за мене.
—Служили сте у Ираку, у Фалуџи. Да ли сте били тамо 2004. током операције Пустињска олуја?
— Не, нисам учествовао ни у једној војној операцији, јер сам служио у војној полицији и радили на коридору Рамади-Фалуџа. Било је то 2008. године.
— Какво је било Ваше искуство у Ираку? Чему Вас је научио војни рок?
—Помешана осећања. Много смо причали о патриотизму, о одбрани наше земље и сличним стварима. У извесној мери, било је то тачно. Али мислим да су се многи маринци, међу којима и ја, можда осећали као плаћеници у приватној војној компанији, иако смо, наравно, служили у редовним америчким оружаним снагама. Било је очигледно да у Ираку нема оружја за масовно уништење. Увек сам имао јасну слику о томе шта су људи, о онима око мене и различитим културама, и никада нисам могао да убијам Ирачане као непријатеље човека. Кад год су пуцали на мене, помислио сам: „Једина разлика између нас је та где смо рођени, ништа друго. Да сам рођен међу вама, сигуран сам да бих и сам пуцао према оном циљу." Све у свему, била су то једноставно помешана осећања.
— Да ли сте видели нека чуда док сте служили у Ираку?
— Док сам био тамо никад нисам видео свештеника, па сам морао да пошаљем своје исповести свом духовном оцу у Колораду. Након што је добио моју поруку, отишао би у цркву, обукао епитрахиљ и прочитао опроштајну молитву. Између нас је било десет сати временске разлике. Подне у Ираку за њега је била поноћ, али кад год је читао разрешну молитву, увек сам је осећао, без обзира на то шта сам радио или у каквој сам стресној ситуацији био. Увек сам осећао када је читао опроштајну молитву. За мене је то била права веза са светом тајном Исповести. То је то главно чудо које добро памтим.
— Да ли сте то осетили и током ратних дејстава?
—Да, осећао сам. Око мене би летели меци, али сам знао да мој духовник чита опроштајну молитву.
—Да ли сте осетили Божје присуство на бојном пољу? Да ли се Он открива онима који су у опасности?
— То је оно о чему сам Вам управо рекао док сам говорио о исповести на даљину. И пре него што било шта урадим, увек бих помислио: „Шта ћу рећи на исповести? Како ћу ово рећи Христу?"
— Многи у Русији верују да су Сједињене Државе водиле неправедан рат против Ирака. Шта можете казати као неко ко је био ту и све видео својим очима?
— Да, управо сам рекао да се осећаш као плаћеник приватне војне компаније и да радиш за неку нафтну корпорацију или нешто слично, и да за то добијаш плату. Не желим да улазим дубље у политику – нисам стручњак – али, по мом мишљењу, сада је прилично очигледно да људи које смо убијали заправо нису представљали никакву стварну претњу по Американце. Не мислим да смо ратом осигуравали безбедност Америке.
—Да ли сте били рукоположени пре службе у Ираку?
— За чтеца сам рукопроизведен када сам имао седамнаест година, тако да сам у Ираку већ био чтец. Тада сам имао двадесет три или двадесет четири године.
— Можете ли рећи да Вам је служење Ираку отворило очи за нешто важно у Православљу?
— Не толико моја служба тамо, колико духовна терапија и рехабилитација. Када сам се вратио из Ирака, био сам права духовна олупина. Још увек осећам ране које сам тамо задобио. Гајио сам самоубилачке помисли. Закључао бих се сатима у своју собу са флашом вискија у једној руци и пиштољем упереним у чело у другој. Само сам хтео да умрем.
Причешће Христом, које нам пружа Православна црква, и духовна терапија помажу да стварно зацелимо све наше ране. У мом случају, појавиле су се на бојном пољу, али ситуације су различите. Људи исцељени духовним животом, преображење у јеромонаха празноглавог и изгубљеног младића који је желео да умре, и исцељење које нам Христос даје кроз нашу веру, јесте истинско сведочење онога што нам дарује Православна црква.
— Можда је само по себи чудо што Вам је Бог помогао да пребродите сва искушења?
— Када сам хтео да извршим самоубиство, пиштољ ми је био напуњен. И није било разлога да се не пуца. Дакле, да, било је то чудо.
— Сада сте јеромонах и ветеран са искуством на ратишту. Шта говорите својим духовним чедима о томе како да избегну ратове? Не само спољашње, већ и унутрашње, што је можда много важније.
— Можда ово није сасвим војнички одговор, и ја не проповедам избегавање војне службе. Рецимо, Ирак је за мене био пакао, али сам због тога почео да добијам инвалидску пензију, која ми је помогла да започнем мисионарски рад у Африци, пошто сам прве три године све трошкове тамо сам подносио. Тада смо имали врло мало приложника. Видим божански промисао — Господ је све уредио да могу да живим у Његовом промислу и верујем да нас једино Он може одвести из ћорсокака у нешто боље.
Могло би се рећи да је реалност са којом се суочавамо у Африци веома тешка. Али после Ирака, после служења у маринцима, за мене то није више тако страшно. Био сам тамо, а Господ је искористио све, сваки део мог живота да бих сада могао да Му служим. Из овог разлога не бих проповедао избегавање војне службе.
Проповедам смиравање како бисмо се заиста предали Христу са свиме што имамо. И веровали Му, веровали да ће Он учинити да све буде најбоље — можда не у овом животу, али, несумњиво, у будућем. Важно је да се једноставно поуздамо у Његов промисао у било каквој ситуацији да смо, ма колико тешко било — све је то с разлогом и служи нашем спасењу. Мислим да је то све што можемо да учинимо. Немамо контролу над другим људима; налазимо се у ситуацијама које нам се не свиђају. Ми смо несавршени људи који покушавају да обнове несавршени свет.
Дмитриј Злодорев разговарао са јеромонахом Силуаном (Браун)
Са енглеског превео
протођакон Радомир Б. Ракић
Извор: Оrthochristian.com
