У септембарско-октобарском 393. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са Горданом Стијачић, новинаром и водитељем РТС-а, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила.
*Рођени сте и одрасли у породици која Вас је научила хришћанским начелима. Да ли се сећате Вашег првог одласка у храм на богослужење и може ли се рећи да је то била Ваша прва веронаука?
- Не сећам се свог првог сусрета са црквом, али знам да сам крштена у цркви оног дана када сам са мајком изашла као замотуљак из породилишта, те могу рећи да је одувек црква била присутна у мом животу. Молитва, помињање Бога, одлазак у цркву били су део свакодневице, не само моје породице, већ и многих породица у мом окружењу. Иако се и тада у јавности често помињао повратак правим вредностима и пре свега цркви и традицији, често се одлазило на црквено венчање или крштење. Нисам никада приметила да се неко зачудио што посећујемо цркву, а као деца са београдске калдрме често смо у цркви Свете Петке и Ружице на Калемегдану палили свеће за здравље, срећу и добре оцене, петицу из биологије и математике, наклоност симпатије и слично. Увиделе смо да би Бог најбрже услишио нашу молитву када бисмо пожелели једном другом успех, па смо томе прибегавале. Касније када сам одрасла и зашла у 20-те и 30-те године, на тај одлазак у цркву гледала сам као незрео и дечији, јер сам однос са Богом почела да доживљавам много озбиљније. Ипак, сада после прочитаних многобројних књига које су ми дале одговоре на тешка животна питања, уверена сам да се Бог радовао свакој нашој упаљеној свећи и молитви. Мислим заправо, да је то била веома озбиљна посвећеност Богу - вера срцем.
*Црквени начин живота нас учи да је породица домаћа Црква. Свакодневно чујемо да је породица у кризи, али све мање видимо спремност да се наведена криза превазиђе. Према Вашем искуству и сагледавању, на који начин можемо да превазиђемо ово искушење?
- Свака криза је шанса и изазов да будемо бољи и покажемо снагу и истрајност. Бог је дао човеку слободну вољу, а кроз свете књиге и савете како треба да живи. Увиђамо да нарцисоидна савремена култура подразумева материјализам и атеизам, али све нам је јасније и то да се срећа не купује на распродајама већ да се налази у традиционалним вредностима које смо олако одбацили... у љубави, блискости, осећају припадности, у породици, пријатељству, поштовању, разумевању, опраштању. Ипак, наглашавам да сам оптимистична и да верујем у просперитет управо ових вредности које сам навела, јер све више примећујемо да их нема и да су нам потребне.
*Вашу личност карактерише изразита љубав према Богу, ближњима и васколикој творевини. Хришћанска љубав је наш темељ и императив, а будући да Ви својим животом то сведочите, замолио бих Вас да наше читаоце поучите о значају љубави?
- Живот без љубави је бесмислен, а самим тим немогућ је и без вере у Бога. Ипак, љубав се тражи често на погрешан начин и на погрешном месту, али и тада човек то дубински осећа, надајући се Божијој заштити. Многи кажу да није лако препознати љубав, а ја кажем да је љубав радост, слобода и како је Кант рекао „безинтересно допадање“. Када узрастемо толико да истински заволимо другога и сами ћемо лако препознати праву љубав другога према нама. Љубав подразумева поштовање, разумевање, праштање, стрпљење, зебњу, молитву... Љубав је свуда око нас, ми смо љубав ако се потрудимо да то будемо.
*Приликом првог сусрета са Вама чуо сам дивне и истините речи које и сада одјекују у мом уму и срцу, а оне гласе: Живимо у временима када нас само Христова љубав, и живот по њој, може спасити. Дивна је прилика да дубље проникнемо у тајну Ваших речи.
- Живимо у временима када је изазова много, искушења су на сваком кораку. Само нас љубав Христова може спасити, упутити куда треба да идемо и лишити нас непотребне боли и патње. Матија Бећковић је рекао : „Воли и ради шта хоћеш,“ дакле када волимо на хришћански начин и чистог срца, онда заиста радимо праве ствари.
*Вођен светописамским поукама, наш отац и учитељ, блаженопочивши митрополит Амфилохије је говорио да ми ништа осим љубави не дугујемо једни другима. Болно је када видимо да човека данашњице изједа егоизам и на стрампутицу води мишљење да је човек сам себи довољан. Делите ли и Ви мишљење самном да љубав и пример љубави једног поједница може да учини велико дело, којег можда нисмо ни свесни?
- У сваком човеку постоји јака потреба за остваривањем своје личности и управо та човекова потреба је искоришћена као повод за индивидуални и усамљенички живот у модерном свету, прожет депресијом и страховима. Наша аутентичност може доћи изражаја само у сусрету и комуникацији са другим људима, односно у саживоту са ближњима, а ми смо у тој потврди остварени, комплетни, срећни и целовити. Без заједнице и породице нема опстанка ни смисла нас самих. Дакле, развијање аутентичне личности, дарова, талената и душе човекове подржавам, али без заједнице са којом би поделио радост успеха и пренео своје знање и искуство, човек је само тужна слика и прилика уметника који у празној сали изводи своју тачку сам за себе. Такође би се требало сачувати непотребних и лоших информација и празне радозналости која нас води у осуђивање.
*„Јер си Ти истинита жеља и неизрецива радост оних који љубе Тебе, Христе Боже наш, и Тебе пева сва твар вавек“, речи су богослужбеног текста који указује да је хришћанин увек човек радости. Драга Гордана, Вашу личност карактерише и радост, а у том духу реците нам колико је она важна и да ли је радост за човека исцељујућа?
- Ми свакодневно сведочимо чудима које су божанске природе. Све победе наших спортиста, успеси младих научника, доказ су речи које сте навели и показују колективно несвесно које је у нашој вери изражено кроз заједништво и усуђујем се да кажем јаче него код многих других народа. Најбољи од нас уливају нам веру и наду у боље сутра, подсећају нас ко смо, шта смо све преживели и да се труд кад - тад исплати.
*Дуги низ година се веома предано и посвећено бавите новинарством. Како се родила љубав према том позиву?
- Молитву за другога Бог најбрже услиши, исто као што радост коју осећамо због успеха ближњих Бог награди нашим постигнућима. Увек постоји разлог за радост, где је радост ту је љубав, где је љубав ту је Бог.
*Можемо ли рећи да је и на новинару велика одговорност, јер и он у свом домену може да шири реч љубави и упућује гледаоце ка правим вредностима?
- Као дете сам се најчешће играла водитеља и новинара, па се може рећи да живим свој сан. Често сам у школи била водитељ приредби, а на такмичењима лепог говора и рецитовања добијала општинске и градске награде. Касније, када сам се појавила на аудицији за нова лица РТС-а све је некако било лако и спонтано, као предодређено. Милан Недић, тадашњи уредник Београдске хронике, садашњи директор Радија Београда, је на аудицији одабрао мене као подмладак телевизије и тако утицао да почне моја новинарска каријера, због чега сам му и дан - данас захвална и увек се пуног срца обрадујем када га видим. Изабрана сам и за спикера на аудицији у школи Јавног наступа РТСа, коју сам похађала 6 месеци. Била дам избор Драге Јонаш, Неде Арнерић и Мајде Ропрет, које су ми тада дале јаку подршку, на чему сам им такође бескрајно захвална. Мишљења сам и да нам Бог додели дарове које кроз посао треба да увеличамо и тако постанемо бољи људи.
*Ви сте веома даровити и на различите начине умножавате дарове које Вам је Господ у љубави својој подарио. Поред Вашег примарног посла, Ви из љубави пишете песме за децу. Реците нам нешто више о писању песама и њиховом садржају?
- Изузетно сам захвална Богу због дарова које ми је подарио и које такорећи код себе откривам целог живота, а могла бих рећи да су они разлог моје велике животне радости. Јасно је и да је сваки човек ризница талената и дарова, који остају често неоткривени. Своју децу учим да тамо где им је радост у раду, тамо је дар и таленат, самим тим и Бог. Често чујем да неко каже да нема талента за сликање или певање, али воли песму. Не бих се сложила са том тврдњом. Емоција је компас која нас води ка божанском осећању. Талентовани смо за оно што волимо, уз рад и напор видећемо и резултате које желимо. Собзиром на то да сам се у сваком периоду свог живота бавила неким хобијем предано, могу да кажем да такав рад у мени изазива осећај снажне фокусираности, откривање себе саме и светова који постоје самим тим и велике радости.
*„Шта то светли, звезда нијеˮ, назив је Ваше збирке песама. Шта нам поручује овај назив?
- Песмарица „Шта то светли звезда није“, садржи 8 песама намењених деци млађег школског узраста, а које су интересантне и старијој деци. Стиховима сам желела да кажем да је другарство могуће између дечака и кравице, да су љубав и лепота у оку посматрача, што је приказано у песми када се јеж заљубио у рибаћу четку, да шерпице на полици у шпајзу могу да разговарају итд. Деца могу и треба да маштају, и тако уочавају љубав која је свуда око нас. Родитељима сам послала поруку да је најбоље да своје малишане заштите лепотом од ружних ствари. Дете које је навикнуто од раног узраста на лепоту говора, емоције и дрштва лакше ће, као одрасла особа, препознати насиље, ружноћу, примитивизам и слично. У временима конзумеризма, највећа глад душе је за лепотом која се најмање односи на физичку лепоту. Зато понудимо деци спас на прави начин.
*Преподобни Јустин ћелијски је дечју чистоту описао речима: Дете – гле, парче неба на земљи. Како су деца прихватила Ваше песме, и како Ви доживљавате сусрет са децом која долазе да слушају оно што сте из свога срца написали за њих?
- Обазриво и стидљиво сам кренула у ову песничку авантуру. Нисам знала шта ме очекује па сам ослушкивала дечије реакције, које су на моју велику радост биле сјајне. Ко се дружи са децом не стари, паметнији је, веселији и не промичу му најважније животне мудрости. Деца не околишају, постављају логична питања и траже једноставне одговоре. Врпољењем и жамором ти дају јасан знак да не желе да слушају или да им није јасна порука. Са децом је лако, они су праведне и строге судије.
*Као катихета стекао сам утисак да међу средњошколцима преовладава мишљење да је поезија нешто превазиђено. Према Вашем мишљењу, на који начин се може утицати да поезија поново заузме оно драгоцено место које јој припада?
- Ако је до тога и дошло, да поезија буде запостављена и мање важна, то је због тога верујем, јер предстоји нови замах стварања који ће се разликовати од оног претходног. Закључујем да долази неки нови правац песништва. Нови ствараоци ће открити лепоту писане речи на нов начин.
*Ви се бавите и сликањем. Реците нам нешто и о томе?
- Сликарство је поезија боје и моја велика љубав, такође, која ми повремено помаже да побегнем у нестварни свет лепоте. Сликање је жеља за исказивањем мисли, дијалогом и љубављу и тај свет тек откривам на часовима које похађам код једне академске уметнице.
*Своју даровитост и љубав према уметности пројављујете и бављењем глумом, а наклоност према традицији показујете и бављењем волклором.
- Стефан Немања је рекао: „Бог је дао анђелима крила да могу да лете, а човеку ноге да игра коло“, и заиста је тако. Игра чини да се осећамо као да летимо све ове године. Посебно интересантна је симболика Кола, које представља заједништво, тежњу ка слободи и мирољубивост. Од свих хобија, најдуже сам се бавила фолклором и народном традицијом, а уз помоћ Српске и Грчке православне цркве много пута смо за време санкција и ратова путовали у Грчку и тамо представљали наше обичаје. Играње у КУД-у је незаборавно због многобројних заједничких тренутака проведених на турнејама. Данас, када сви имамо породице дружимо се и та пријатељства су нераскидива и посебна.
*Будући да волите да читате, које наслове бисте препоручили нашим читаоцима?
- Увек се радо враћам Јеротићу и Николају Велимировићу иако сам прочитала већину њихових дела. Недавно сам завршила Берђајева, „Судбина човека у савременом свету“, а тренутно читам „Несвети а свети“, Архимандрита Тихона. Иако није стриктно духовна литература, увек препоручујем Јунга, који је невероватан у откривању истина о човеку.
*На крају нашег разговора, замолио бих Вас да упутите поруку читаоцима „Православног мисионараˮ?
- „Хришћанство није само откривање Бога него и стварање човека“, рекао је велики Никола Берђајев, нека то буде и моја порука читаоцима. А уз поруку за крај, са Вашим читаоцима ћу поделити стихове једне од мојих песама:
Шта то светли, звезда није?
Шта то светли, звезда није
У срцу се тајна крије.
Љубав и у око сјај,
Стисак руке, загрљај.
Сија срце када волиш,
За другога кад се молиш.
Шта светли ко камен драги
Њен карактер добар, благи.
Те светлости њој не мањка,
Обасјава дете мајка.
Кад с бригама хвата коштац,
Као драгуљ сија отац.
Звезда није али светли,
Кад пробуде зору петли,
Живот светли, нови дан,
Сија кад си насмејан.
Природа и сва лепота,
Знање памет и доброта.
Од севера, па до југа,
Нико попут доброг друга.
Пажљиво нек свет послуша,
Блешти, сија добра душа.
Од вајкада знај и довек,
Светли увек добар човек.
Разговор водио:
катихета Бранислав Илић
