У септембарско-октобарском 393. броју "Православног мисионара", званичног мисионарског гласила Српске Православне Цркве за младе, објављен је разговор са Анђелом Бацковић, песникињом из Никшића, са којом је разговарао катихета Бранислав Илић, члан уређивачког одбора овог мисионарског гласила.
*Драга Анђела, рођени сте и одрасли у Никшићу. Како бисте Ви нашим читаоцима описали Ваш град?
— Као што сте већ рекли, рођена сам у Никшићу – граду који је на свом тврдом тлу изњедрио добре људе. Под Требјесом гдје на крилима благослова Светог Василија Острошког његујемо вјеру, чувамо историју и традицију. Одрасла сам у граду који одолијева зубу времена, у Чађаличкој улици гдје комшијске дуње миришу на дјетињство и поносно себе називам Никшићанком. Ту гдје изласци и заласци сунца љубе обронке брда и тијело задрхти од љепоте.
*Град под Требјесом носи благослов Светог Василија Острошког. Да ли бисте поделили са нама Ваша сведочанства о делима љубави Светог Василија Острошког која је пројављивао и пројављује према житељима Никшића?
— Саборни храм Светог Василија Острошког у Никшићу обасјава својим благодатним сјајем срца свих нас. Немогуће је живјети у Никшићу, а не осјетити дубоко у себи трептаје благослова. Велики чудотворац чија су чудотворна дијела позната и изван окриља наше Српске Православне Цркве, чије свето тијело у цјелости почива у Манастиру Острогу надомак Никшића (нешто мало више од двадесет километара), Свети Василије Острошки је искра која бдије над житељима Никшића. Свечаном, свенародном литијом којом се прославља и празник нашег небеског заштитника – 12. мај од ове године је и званична слава нашег града. У нашим срцима постоји посебно мјесто за љубав коју примамо од нашег чудотворца те тиме и осјећамо његову присутност и благодат. Све оно за шта вам фали ријечи да објасните, чувате као ризницу – ћутањем.
*Ваше свецело стасавање неодвојиво је од никшићког Саборног храма Светог Василија Острошког. Да ли бисте поделили са нама неке детаље који ће сликовито приказати Вашу везаност за Цркву као сигурну лађу спасења?
— Осврнућу се на ријечи Светог Нектарија Егинског: „Када се растужиш, разговарај са Богом.“ Не могу се сјетити свог првог одласка у Цркву, била сам исувише мала, али могу сваког онога у којем сам тражила управо тај излаз из окриља туге, разочарења, немира, али и онога у којем сам захвална и препуштена вољи Божијој. Не знам колико сам компетентна говорити о неким стварима али само знам да унутрашњи мир његујем тихом молитвом и захвалношћу.
*Како је текао Ваш животни пут? Како сте у свом бићу успели да сместите две велике љубави – поезију и право?
— Чудни су путеви Господњи. Поменула сам да се у животу препуштам вољи Божијој. Данас чврсто вјерујем да је његова воља била да будем правник јер су моји планови били другачији. Прихвативши право као свој позив завољела сам га. Данас управо тим позивом обезбјеђујем своју егзистенцију. Захвална сам. Што се тиче поезије она је неодвојиви дио мене. Она је моја бит, моја срж и сијенка. Доказ да је све могуће, право и поезија – спој реалности и снова.
*Према Вашем мишљењу и искуству како бисте формулисали појам поезије као дара Божијег?
— Упркос овоземаљској пролазности писана ријеч је нешто што оставља траг, није ли дар Божији својим стваралаштвом додирнути праг непролазности. Дубоко у себи вјерујем да смо сви предодређени за нешто и благословени даром. Моје је да оловком пишем оно о чему душа ћути, подсјетим људе на помало заборављену романтику и додирнем стихом.
*Ваш песнички опус садржи импозантан број песама у којима проничете у тајну љубави, реците нам нешто више о томе.
— Славим је и болујем – ми пјесници смо такви. Мој пјеснички опус за сада чине три збирке поезије. Љубав је вјечита инспирација, полазна тачка, недовршена мисао и мистериозна путања. Она је покретач, једро и бродолом, мисија преиспитивања и сазријевања. Сматрам да сам управо кроз поезију сазрела, прихватила и спознала себе, а своју душу преточила у стиховни текст, те тако и другима дала дио ње.
*Анђела, Ви не пишете само о љубави већ и својим животом сведочите ту љубав на коју нас Господ призива јер пишете искључиво у добротворне сврхе. Упознајте нас са Вашим радом и на који начин се реализују активности.
— Морам признати да сам још као дјевојчица истински жељела да једног дана својим радом помажем људима којима је та помоћ потребна. Ето, Бог ме није одбио па ми је даривао таленат за писање поезије. Добила сам прилику објединити емпатију и јаку вољу за стваралаштвом на начин што ће моје писање поезије бити искључиво у хуманитарне сврхе. Моја мисија почиње озбиљније објављивањем прве збирке поезије „Чекам те“ од које сам на промоцији исте новчана средства поклонила ЈУ „Дневни центар за дјецу са сметњама у развоју и особе са инвалидитетом“ у Никшићу. Од друге збирке „Звук тишине“, новчана средства усмјерила сам „Удружењу параплегичара Никшић“, а од треће, „Дубоко испод површине“ УМХНК — „Удружењу младих са хендикепом Никшић“. Промоцијама својих збирки и организовањем хуманитарних вечери поезије, као појединац покушавам пробудити друштвену свијест, показати да заједно можемо више учинити за осјетљиве категорије друштва јер смо сви равноправни чланови исте друштвене заједнице. Моје збирке немају цијену, а на промоцијама и вечерима поезије, сходно могућностима новац који сматрају пригодним за њих, моја публика прилаже као донацију. Ове године у априлу своје прво ауторско вече под називом „Стиховима до хуманости“ посветила сам Удружењу родитеља дјеце обољеле од карцинома – „Феникс Црна Гора“ и са новчаним средствима прикупљеним на истом послала прегршт наде и молитве за оздрављење. Док год будем писала, а надам се да ћу писати дуго, то ће бити искључиво у хуманитарне сврхе. Не постоји ништа вредније од нечијег осмјеха, а ако можете да му допринесете – шта би човјек више пожелио.
*Долазимо до чињенице да Ви надахнуће за писање налазите управо у делатној љубави према ближњима, је ли тако?
— Тако је. „Љубав је највећа врлина. Све што човјек дијели са другима смањује се, осим љубави. Што је више дајете, више је имате.“ Управо ове ријечи Патријарха Павла објашњавају суштину љубави. Њима бих и објаснила свој осјећај испуњености и радости коју носим у себи. Очима пуним љубави само љубав и можемо видјети. Љубављу према ближњима ми показујемо љубав према Богу.
*Преподобни Јустин ћелијски је поучавао да сваком човеку треба приступати на голубијим ногама. Својом љубављу и животом сведочите ту истину и доказујете да је ближњи наш рај. Да ли је у овом времену индивидуализма тешко истрајати на том путу?
— Не постоји пут без препрека, искушења, али наша истрајност и молитва једини су начин опстанка на истом. Све је тешко ако посматрате са тежином, а лако уз чврсту вјеру. На голубијим ногама молитвене љубави сваком човјеку треба прићи благо, грљећи га молитвом и ослушкивајући срцем. Љубав треба да донесе обострану радост, тек тада има потпун сјај.
*Наш блаженопочивши митрополит Амфилохије је често понављао светописамске речи да ми једни другима не дугујемо ништа осим љубави. Да ли је тешко увек и свакоме месту сведочити христолику љубав?
— Љубав је све. Дугујући љубав једни другима заправо чинимо једни друге потпунима. Љубав је жртва за ближње. Требамо вољно бити спремни на ту жртву, тек онда наш живот је христолик. Уз вјеру и вољу ништа није тешко.
*Драга Анђела, на крају нашег разговора замолио бих Вас да читаоцима Православног мисионара упутите поуку љубави.
— Отворите срце за љубав. Научите да је примите али и да пружите.... Љубав можда Неће спасити свијет, иако ја у то чврсто вјерујем, али наше душе свакако хоће. Волим вас.
Разговор водио:
катихета Бранислав Илић
*Објављено у септембарско-октобарском 393. броју Православног мисионара (стр. 12-15)
