Доротеја, Анастасија, Вања и Милица су одличне ученице Гимназије ,,Јован Дучић” у Требињу. Имају занимљиве хобијe и шаролика интересовања, те постижу изузетне резултате на републичким такмичењима из српског језика и виолине, a на литерарним конкурсима освајају престижне награде.
Припадају предузимљивој генерацији која се спретно сналази у дигиталном свијету, свакодневно путују интернетом, али све чешће и георафским пространствима, уче на неки свој начин, често мимо традиционалних метода. Генерацији на коју је формативно утицало искуство убрзаних технолошких и друштвених промјена, која радознало и лако, а могли бисмо рећи и храбро, прихвата различитости и несвакидашње изазове. Генерацији која је од најранијег дјетињства окружена хришћанским концептом и кроз све године школовања учи вјеронауку. Са друге стране, често им се замијера слаб фокус, расијаност, љеност, размаженост и још многе негативне особине и слабости али за ову причу тј. поменуте ученице то није релевантно. Њима ниједан школски предмет не представља нарочиту потешкоћу али ће овом приликом понешто рећи о Православној вјеронауци. Поводом јубилеја 30 година од повратка вјеронауке у основне школе Републике Српске, оне ће открити зашто им је вјеронаука важна, која је врата одшкринула у њиховом унутрашњем бићу, те како је утицала на формирање система вриједности и погледа на свијет и људе. На шта их вјеронаука инспирише.
Доротеја Радановић
Радује сазнање да су цркве у Херцеговини препуне из недјеље у недјељу. За то је, поред осталог, заслужно и то што дјеца у основним школама већ тридесет година уче основне постулате наше вјере. Учећи се правим и непролазним вриједностима, малишани стасавају у истинске хришћане обдарене оним, по владици Николају, трима најбитнијим врлинама: вјером, надом и љубављу. Почевши од учења молитве „Оче наш“ и „Символа вјере“, изговарајући ријечи које се од малих ногу па до краја живота урежу у наше памћење и срце, још увијек неискварене и радознале дјечије душе, усмјерене су и устремљене правом путу-путу доброте, саосјећања, милосрђа.
Шта је то што нас чини човјеком? Што нас чини добрим? Шта је у нашем срцу и души исправно и искрено? Како ићи правим и јединим исправним путем?- Изнова сами себе питамо, кроз вјеронауку, житија Светих и јеванђелске приче сазнајемо, увиђамо, добијамо, ненаметљиве и јасне одговоре, животне и окрепљујуће, актуелне и у савременом тренутку иако написане хиљадама година уназад.
А када осјетиш ту љепоту и смисао вјере, ишчекујући сваку наредну Литургију, постајеш дио једне складне заједнице, која искрено поје Богу, баш као што сам постала и ја, учланивши се у хор „Света Анастасија Српска“. А има ли ишта љепше од тога да заједно, углас, једним устима и једним срцем кроз пјесму величамо Име Господње?! И тако у вијекове вијекова!
Анастасија Жуловић
Још као мала имала сам прилику да се на посебан начин упознам са библијским причама. Иако сам као дијете ишла у цркву, са поласком у школу и учењем вјеронауке у ствари сам се сусрела са оним што сам гледала мојим дјетињим очима, али нисам у потпуности разумијевала. Сусрела сам се са причама Старог и Новог Завјета, и тек тада сам почела да их гледам на другачији начин, а читање Јеванђења постајало ми је из дана у дан све ближе и разумљивије.
Свему томе допринијели су наши дивни вјероучитељи који су се трудили да на што бољи, јаснији и нама приближнији начин ријеше све наше недоумице, сва наша питања. Кроз одласке на богослужења, али уједно и учења лекција у школи, почела сам да обраћам пажњу на многе ствари. Временом сам у току Литургије почела да детаљно запажам одежде које су носили свештенослужитељи, јер управо сам на часовима вјеронауке научила шта је заправо одежда, затим да препознајем дијелове Литургије, а временом сам се упознала и са самом историјом цркве.
Посебно бих истакла и присјетила се наших дјечијих излета и одлазака на поклоњење нашим великим херцеговачким светињама, манастирима: Острог, Завала, Тврдош, Дужи…
Данас када сам мало одрасла, схватам да вјеронаука није само фина прича о цркви, већ да нас овај предмет учи и спрема за живот, савјетује како да будемо бољи људи, како да волимо ближње, како да пружимо руку некоме у невољи, не будемо лицемјери и још много других животних ствари које ће нам требати да бисмо изашли на прави пут и на исправан начин борили се са свим животним изазовима. Јер стари људи кажу: „Живот није лак, али са Богом је све лакше“.
Вања Ћурић
Вјеронаука је мени посебан и другачији предмет од осталих. Увијек тај час дочекујем са радошћу, јер у току тих часова могу да чујем нешто више о Богу, вјери, животу, о свему ономе што нас води ка Оном, Који је најважнији.
Могла бих да кажем да је управо вјеронаука имала удјела у мом приласку Цркви. Почевши од првих часова још у основној школи слушала сам приче о Адаму и Еви, Авраму, Исаку, Давиду, па све до Господа Исуса Христа и апостола. Често се дешавало да су ме ове приче подсјећале на бајке, јер их нисам у потпуности разумјела, али уз помоћ вјероучитеља, приче су добијале дубљи смисао. Временом сам схватила да кроз те приче проговара Ријеч Божија. Почела сам да их упијам, неке поуке да примјењујем и да се свакодневно трудим да се удостојим стајања пред Христом. Те приче су ме уводиле у светотајински живот. Па чак и када ми се деси да паднем, исто тако бих на страницама светих књига и у ликовима Светих на иконама о којима сам учила у школи, проналазила ријечи утјехе и једну Руку да ме подигне.
Сјећам се још да сам кроз основну школу много вољела да цртам, па су задаци да нешто обојим или нацртам били први дар за мене, а таквих је задатака било много на вјеронауци. Цртајући, па и бојећи ликове Светих, они су постајали све живљи, присутнији, ближи нама. Они су полако постојали наша стварност. Са друге стране, читајући уџбенике из вјеронауке, стекла сам прва знања о мојој вјери, а потом и интересовања да то истражујем даље. Навиру питања, свакодневна размишљања, траже се одговори… Вјероучитељи су често ту први које бисмо питали, а они би нам дали најбољи могући одговор.
Данас, ученици имају могућност да вјеронауку уче и изван учионице. Неријетко се дешава да буду организоване радионице, дружења, излети и предавања. Млади тако добијају прилику да своја знања и вјештине допуњују и усавршавају, упознају друге људе, те имају могућност да од искусних и мудрих људи добију поуку, савјет и усмјерење. Неки од оваквих дешавања у којима сам имала прилику да учествујем су: разговори на међурелигијске теме у Петропавловом манастиру, предавање и дружење у манастиру Дужи, дочек патријарха у Духовном центру у Мркоњићима, разне радионице за дјецу и младе, радионице веза, разговори о књигама и сл. Сви ови догађаји, поред редовних часова, остају забиљежена у нашим срцима.
Милица Макитан
При првом сусрету са вјеронауком, још у основној школи, чули смо да то није наука попут осталих, већ начин живота и живот сам. Једини часови који почињу и завршавају се молитвом, као да у тих 45 минута обнове у нама све што се нарушило у протеклој недјељи. Сасвим нова димензија учења о Богу, вјери и светотајинском животу открила ми се кроз појање у женском пјевничком хору ,,Света Анастасија Српска”. Кроз тропаре и псалме, пријатеље и путовања стичемо искуства и знања о Светим Оцима, мајци Цркви и најсвјетлијој нити наше вјере – Светој Литургији.
Свети Јустин Ћелијски каже ,,Ако би се све тајне вјере хришћанске, све тајне Новога Завјета, Завјета Богочовјека Христа, и све тајне Цркве Христове, Цркве Богочовјекове, могле свести на једну тајну, онда је та тајна – Света тајна Евхаристије, Света Литургија Цркве.” Управо ти доласци у храм Божји и осјећај благодати при сваком новом сусрету са Христом, отворио ми је нова познанства и путеве у животу. Захваљујући такмичењу из православне вјеронауке, још у основној школи сам била учесник кампа за младе у манастиру Светог Николе на Озрену и стекла познанства са људима из свих крајева Републике Српске. Само пар година касније, створила се прилика да пројекту ,,Стопама наших предака” дам свој допринос и корачам острвом Крф, острвом васкрсења српског народа, за које могу рећи да ми је постало друга кућа и есенцијална тачка мог духовног развоја. Ипак, моја Херцеговина, земља Светог Василија, крије у себи благо манастирског живота. У манастиру Добрићево, на Билећком језеру, сестра Јустина и мати Текла провеле су претходно љето учећи средњошколце вјештинама сликања на стаклу и грчком језику. То су незаборавна искуства и пријатељства која се само Његовим благословом могу уредити
Оно што се свих ових година провлачи као полазна тачка учења у вјеронауци, јесте мисао о свеприсутности Божјој при сваком нашем кораку. Научени смо да гледамо око себе и заиста видимо Бога у другом човјеку, родитељу, пријатељу, познанику или странцу, искушењима и благодатима живота; знајући да се све дешава по Његовој промисли, прихватамо проблеме као дарове, а трудимо се да из дарова учимо и стичемо хрићанске врлине. У Светом писму крију се одговори на сва наша питања, а мајка Црква непролазно је уточиште свих ђака, вјерника, који своја срца отварају пред Христом Сином Божјим. Благословени смо што живимо у доба када се вјеронаука предаје у школи и ми растемо и сазријевамо кроз учења на овим часовима. Имамо постављене темеље, спремне за борбу са недаћама и немирима живота и искуства које је пред нама.
Вјероучитељица Миља Тупањанин
