Вера пуна Светлости – новообјављења књига ђакона Стефана Милошевског у издању Епархије жичке
Реч уредника – архимандрита Дамјана (Цветковића)
Предлажући читаочевој пажњи нову књигу ђакона Стефана Милошевског, уредништво жели да још једном, укратко, истакне достојност овог богословског и пастирског труда који не представља ништа друго него живот и делање ђакона Стефана, лично искуство вере преточено у слова и речи. Имајући радост и благослов да је о. Стефан члан нашег братства, да заједно Богу приносимо бескрвну жртву и да смо кроз такву заједницу стекли дубље познанство, сведочимо о веродостојности изнетог у овој књизи. О. Стефан, Символ вере који тумачи, доживљава дубоко. Текст који пише је због тога налик на његове беседе – жив, непосредан, одмерен и практичан.
Премда публикација не претендује да буде научна, аутор одлично познаје правила научне акривије и уредно водећи мисао, текст богати цитатима и референцама које недвосмислено сведоче о његовој ерудици, а уједно су и одличан путеводитељ свима онима који би да се упусте у самостално истраживање неких од тема које су преко тумачења Символа вере покренуте.
Из Предговора аутора
Са осећањем стида признајем, да сам на почетку свог „бављења“ Веронауком, помало и несвестан тога, имао бојазан да темама везаним за веру не можемо заинтересовати младе људе, рођење у двадесет првом веку. Међутим, показало се да је наша вера много „актуелнија“ и подстицајнија од онога што ми, по својој слабости, сматрамо. Навешћу врло индикативан пример: пре извесног времена, одржао сам час посвећен тумачењу 41. Псалма Давидовог. Садржај тог часа је, готово у целости, потекао из тумачења Светог Јована Златоустог, уз моја, само незнатна, осавремењивања и скраћивања његовог текста. Када сам видео да је деци ово веома занимљиво, одржао сам час са истом садржином у свим одељењима средње школе, у којој предајем, и у свим одељењима је био исти резултат. Са једне стране, деца овог века за коју обично кажемо „да их ништа живо не интересује“, а са друге стране, Свети Јован Златоусти који је живео пре хиљаду пет стотина педесет година, и песма која је настала пре готово три хиљаде година… Колико год то било неочекивано, деца су са изузетном пажњом слушала ове речи, записане у далекој прошлости. Зашто ово говорим? Зато што сам књигу која се налази пред вама писао са уверењем да је наша вера благо испуњено светлошћу и смислом, које је итекако у стању да загреје боготражитељско срце човеково. Жеља ми је била да једноставним језиком, човеку просечног образовања, представим лепоту наше верe, јер прича о љубави и доброти Божијој је насушна потреба у овом времену које нагони људе у депресију. Човек двадесет првог века, као и људи свих претходних векова, жѐђа за Богом, и наша је обавеза, као вероучитељâ и свештенослужитељâ, да пред њега распростремо дар који нам је поверен. Двадесет први век и сви други векови до Доласка Господњег ће се показати као векови вере и Цркве, насупрот многим очекивањима пророкâ безбожности и лажне слободе, јер душа људска жеђа за Богом живим који је Милост, Љубав и Доброта. Наше је да, у складу са сопственим могућностима, сведочимо Лепоту и Светлост којима одише биће Божије, а све остало ће Господ додати.
Садржај књиге је у великој мери настао током предавањâ која сам одржавао у Дому Светог Владике Николаја, у Краљеву. Једна од многих тема о којима смо, у оквиру ових сусрета, говорили, била је и тема посвећења тумачењу Символа вере. Наравно, током непосредног писања књиге, трудио сам се да још јасније, прецизније и са више детаља, пишем о ономе о чему смо тамо говорили. Велика већина тих предавања је снимљена у аудио формату и може се пронаћи на YouTube каналу под називом „Хришћански разговори“. У том смислу, дугујем велику захвалност о. Влади Јовановићу, старешини Дома Владике Николаја, и људима који су, из седмице у седмицу, узимали учешће у овим нашим сусретима. Хвала им на истрајности и стрпљењу!
Изузетну захвалност упућујем својој супрузи и мајци наших четворо деце, Клаудији, која је и током тих предавањâ и током часова настајања књиге, показивала велико разумевање и пружала подршку како би књига „угледала светлост дана“. Хвала мојој драгој породици. Нека нас Господ чува!
Господин Ненад Поповић, вероучитељ из Параћина и мој друг из школских и факултетских дана, је учествовао у свим фазама настанка књиге. Његове, некада и врло строге, критике су ме приморавале да још јасније и недвосмисленије изражавам ставове и закључке који су изражени на претходним страницама. Он је читао радне верзије текста у настајању, пружао сугестије, указивао на пропусте и грешке, марљиво исправљао штампарске грешке… Овим путем му изражавам дубоку захвалност на великом труду и на посвећености са којом је вршио рецензију текста.
Током писања сам водио велику борбу са употребом „запетâ“ и других интерпукцијских знакова. У тој борби сам имао вeеома квалификованог савезника у лику др Јовице Станковића, професора. Он је, чини ми се, успео да ми, макар у малој мери, покаже да „запете“ имају своје разлоге које треба испоштовати, како би целина реченице исказивала недвосмислено јасан смисао. Хвала, драгом господину Јовици.
И на самом крају, желео бих да изразим захвалност једном монаху дугачке, а сада већ и седе, браде. „Ни на крај памети“ није ми било да пишем било какву књигу. Током тумачења Символа вере у Дому Владике Николаја, једна жена је рекла да би било лепо да то о чему говоримо, буде изражено у форми књиге. Међутим, понављам, нисам ни помишљао на било шта слично. После неколико дана, срео сам овог монаха који ми је, у необавезном разговору, рекао да би требало да напишем некакву књигу. Испрва сам помислио да бих могао сакупити текстове, који су током година писани за локални градски часопис, и од њих саставити својеврстан „зборник“. Ипак, када сам стигао кући, схватио сам да, у забелешкама са предавања, већ имам довољну количину материјала, неопходног за писање. Тако је све и почело. Дакле, књиге не би било да није било речи наговора овог монаха. Овим путем му изражавам своју велику захвалност. И његов удео у овом труду је веома велики.
Хвала и нашем Богу у Тројици, Оцу и Сину и Светоме Духу, без чијег благовољења и благослова, верујем, ничега од овога не би било. Слава Ти, Господе!
„Не нама, Господе, не нама, већ Имену Твоме дај Славу, због Милости Твоје и Истине Твоје. Да не кажу незнабошци: Где је Бог њихов? Јер, Бог је наш на Небу и на земљи, и све што захтеде, учини“ (Пс 113, 9-11)!
Ђакон Стефан Милошевски
Извор: Епархија жичка
