Преподобни Јован Дамаскин: О пропадивости и трулежности
Реч пропадивост има двојако значење. Знаменује, наиме, ове човечанске страсти: глад, жеђ, напор, ране од клинова, смрт, односно раздвајање душе од тела, и томе слично. Сходно томе значењу, тело Господње називамо пропадивим: јер све то je својевољно узео на себе. Пропадивост, међутим, значи и потпуно растављење тела на елементе из којих је састављено, као и његово ишчезавање; што се углавном од стране многих назива труљењем. Такве пропадивости тело Господње није искусило, као што вели пророк Давид: Јер нећеш оставити душе моје у паклу, нити ћеш дати да светац твој види трухлост (пропадивост).
Нечастиво је, дакле, говорити да је тело Господње и пре васкрсења непропадиво, у оном првом значењу те речи, као што кажу безумни Јулијан и Гаијан. Јер ако је непропадиво, онда није једносуштно са нама; онда се и све оно о чему Јеванђеље говори, као што су глад, жеђ, клинови, пробадање ребара, смрт збило по уобразиљи а не истински. Но ако се то све збило у уобразиљи, тада је тајна божанске икономије прелест и обмана, a Он je у уобразиљи а не истински постао човек, те ћемо ми у уобразиљи, а не истински, бити спашени. Али даље од нас таква хула, а они који тако кажу нека немају удела у спасењу; ми смо се, међутим, удостојили истинскога спасења и задобићемо га. Међутим, према оном другом значењу речи пропадивост, исповедамо да је тело Господње непропадиво, односно нетрулежно, како су нам то богоносни Оци и предали. А сагласно са првим значењем речи пропадивост, после васкрсења Спаситељевог из мртвих, тело Господње називамо непропадивим; јер својим телом Господ је и нашему телу даровао и васкрсење и непропадивост која том васкрсењу следује, је Он сам је постао првина и нашег васкрсења и непропадивости и бестрадалности: Јер треба ово распадљиво да се обуче у нераспадљивост вели божански Апостол.
