Беседа Његове Светости Патријарха српског г. Порфирија одржана 25. јула 2024. године приликом освећења цркве Чудотворне иконе Богородице Тројеручице у манастиру Средишту
У име Оца и Сина и Светога Духа. Браћо и сестре, радујемо се данас и благословени смо јер смо се сабрали овде у овој светињи, у Средишту, у манастиру у којем, ево, осветисмо храм посвећен Пресветој Богородици, Њеној Светој и Чудотворној икони – Богородици Тројеручици. На овом месту сећамо се, у овом тенутку када смо осветили храм у којем ћемо се сабирати и молити Богу, како је древни антички историчар забележио да је обишао многе народе и да је видео да сваки народ има неку своју специфичност, неку своју посебност или, боље рећи, неки свој изузетан, вредан дар од Бога, дар који му је дат да га умножава, да њиме слави Бога, да њиме обогаћује свет, да њиме може да дарује себе другима, да други могу да га упознају кроз тај умножени дар. Међутим, вели, иако свако има посебан, специфичан дар који се разликује од другог, видео је историчар и нешто што је јединствено, што постоји у сваком народу, а то је да, поред свега осталог, сваки народ има једно одређено место које је посветио Богу, које је одредио за молитву, место на које долази да преиспита себе пред Богом, да дарује себе Богу, да слави Бога и да може да буде онакав какав треба да буде. Ми, православни Срби, још од времена Светога Саве такође смо нашли то место, имамо то место које имају и други народи, место на којем се молимо Богу, али то наше место јесте изузетно, јесте посебно, јесте највећи дар Божји који може да има људски род, а то је вера православна – она вера у којој је сам Господ Христос! Од времена Светог Саве ми као хришћански народ одредили смо себи пут да живимо православно, да мислимо православно, да деламо православно и зато од тих времена до данас где год да смо дижемо православне храмове и православно славимо Христа, Живога Бога, чак и онда када смо били прогањани, и онда када смо били без домова, па ево и у крајеве аустроугарске када је наш народ дошао под палицом Арсенија Чарнојевића, све до Сентандреје.
У самој Сентандреји, на пример, наш народ је живео у земуницама, у скромним кућама, а у исто време подигао велелепне храмове, седам дивних храмова од којих неки и данас постоје и који су место молитве и место сабирања нашег народа, али и понос и дика, место на којем се многи диве. Дакле, наш народ има православни храм, то је наше име и презиме – православни Србин и православни хришћанин. Православље нас је обликовало кроз векове, јесмо оно што јесмо искључиво и само благодарећи вери православној, а то значи Јеванђељу Христовом, а то значи чињеници да је наш народ, како каже Господ у данашњем Јеванђељу, не само слушао реч Христову, него је и држао реч Христову, јер: Блажени су они који слушају реч Божју и држе је, живе њом и по њој. Реч Христова као реч Божја, реч Цркве, у нашој православној вери јесте наш закон. Ми немамо другог закона, тачније: сваки други закон проверавамо тим законом и сваки други закон и свако друго правило за нас има вредност и значај и може имати смисао само ако је проверен законом Христовим, речју Христовом, вољом Божјом. Претежније је покоравати се Богу него људима. Неизмерно је важније имати реч Христову као правило живота и као свој закон, него измишљати и правити законе по људској палој природи, законе који се сваког часа мењају и један потире други, а реч Божја јесте вечна. Реч Христова јесте вечна и зато је позив и призив да живимо по тој речи закон и правило које уводи вечност у наш живот и отвара нама пут у живот вечни. Православна вера је, дакле, сваку пору и сваку мисао запечатила у животу нашег народа. Погледајмо само толике светиње. Где год је наш народ био, где год је живео, обележио је себе својим светињама. Какве су само Жича, Студеница, Грачаница, Пећка Патријаршија, Дечани, Крка, Крупа, Драговић, Острог и многе друге светиње где год наш народ живи! Оне су пре свега место мира и љубави, место молитве, место на којем, преиспитујући себе, имамо могућност да видимо своје промашаје и своје падове и да тражимо од Бога Његову помоћ и благодат, да се мењамо, да будемо бољи, да се преображавамо, да се миримо са Богом, да будемо у заједници са Богом, јер само тада ћемо бити у миру и са ближњим својим. Само у заједници са Њим ћемо бити у миру са собом, нећемо бити шизофрени и подељени. Само тада ћемо бити у миру са творевином Божјом, са природом, знаћемо да је поштујемо, да јој служимо, јер она нама служи. Знаћемо да је све што постоји дар од Бога и бићемо у јединству са Богом, са људима, са собом и са творевином Божјом, и све ће нам се онда отварати и, благодаћу Божјом, давати као дар. У противном, када нисмо у миру са Богом, када се не трудимо да будемо бољи од себе, имаћемо немир најпре у души својој. Имаћемо анксиозност, фрустрације, депресије, бићемо распарчани и подељени на хиљаде комада и као такви имаћемо неспоразуме са ближњима, са другим људима, са творевином Божјом и све што будемо чинили враћаће нам се као бумеранг, пре или касније, и претворити у прах пепео и оно што смо претходно били и имали.
Ево нас, дакле, браћо и сестре, православни хришћани, православни Срби, православни Румуни и други народи православни, налазимо се у светињи, у једном од манастира, а они су увек били наше отаџбине и постојбине без обзира да ли живимо у брачним заједницама у свету или смо монаси, јер монаси су као неправилни глаголи у граматици, као је неко рекао. Дакле, нема их много, али без њих се не може, без њих читава граматика постаје дисхармонична, нема логику, губи свој смисао. Свети ава Јустин је рекао да су монаси и број монаха у једном народу барометар здравља тог народа. Ако има монаха у народу значи да смо на добром путу. Ако је народ духовно зрео тако да може да има и оне који ће се посветити Богу свецело, читавим својим бићем, онда тај народ гази добром стазом и иако има искушења није без наде. Међуитим, сигурно ће имати искушења, баш зато што је на таквом путу, јер неће хтети овај свет чистоту, неће молитву, неће покајање и зато му оно што жели да живи чистотом, молитвом, постом без обзира на падове и слабости јесте сметња, јер је то опомена свету који у злу лежи. А једно је само потребно, каже данашње Јеванђеље. То је управо оно што је свакодневница и животно опредељење сваког монаха као примера који треба да поведе и оне који су у свету. Једно је само потребно – молитва, истинска и права, молитва која је живот.
Видели смо у данашњој јеванђелској причи две сестре, Марту и Марију (Лк 10,38-42). Једна служи, а друга код ногу созерцава, дакле, моли се. И ова што служи, што ради физички, брине се да све буде потаман Господу који је дошао у кућу, Господу самом жали се: Ја служим и трудим се, замарам се, а моја сестра само седи код твојих ногу. Господ каже: Једно је само потребно, а то је бити код ногу Христових, тј. молити се. Наравно, браћо и сестре, да Господ ни на који начин није одбацио труд Марте. Напротив, само је хтео да каже да све што радимо мора да има као свој почетак молитву, да мора да буде прожето молитвом и да мора да има као свој циљ молитву. Зашто? Јер молитва призива благослов Божји, а ако нема благослова Божјег макар били и најсавршенији, најмоћнији и најславнији – ништа смо. Нула смо, јер све се на крају претвара у прах и пепео, све што је од овога света. Међутим, остаје оно што није од овог света. То је икона Божја саздана по слици и прилици Божјој, која иде у наручје Божје, под ноге Његове, у подножје Његово или иде у вечну таму и у вечни мрак. Ми имамо светиње, имамо монахе, монаштво и манастире да се моле за нас, али и нас да уче да се молимо, да нам живот буде молитва, да и кад мислимо молимо се, кад радимо молимо се и кад спавамо молимо се, али не молитва у смислу како понеко некад на његову несрећу, не разумевајући шта је молитва, каже: Па они се само моле, желећи тиме да каже: Не раде ништа друго, а заправо важно је само радити физички и споља, независно од молитве и без молитве. И једно и друго је потребно, али претежније је Царство Небеско, претежнија је молитва. Молитва је мотор, оруђе, сила и снага која носи све и сва. Зато су манастири, као светиње, нама дар од Бога. Радујемо се што смо овде сабрани, нека нас све Господ благослови, да нас буде све више и више, и оних који живе овде и оних који се окупљају и сакупљају и свугде и на сваком месту – на молитви. Нека Господ умножи ово братство, нека благослови оца игумана Нектарија и све монахе, да им да радост покајања, али и молитву за себе и читав свет. Живели, нека сте благословени! Амин.
Извор: Инфо-служба СПЦ
