На Сабор Светог Архангела Гаврила 26. јула 2014. године, Његово Преосвештенство Епископ бихаћко-петровачки г. Сергије хиротонисан је у Саборном храму Светог Архангела Михаила у Београду, руком блаженопочившег патријарха српског Иринеја уз саслужење великог броја отачаствених архијереја, свештенства, монаштва и верног народа. Тим поводом, за званичне интернет странице Епархије бихаћко-петровачке доносимо текст Његовог Преосвештенства Епископа бихаћко-петровачког г. Сергија под насловом "Десет година епископства".
Ништа није толико варљиво као вријеме. Клизи нам кроз прсте, нестаје у погледу, топи се као восак на домаку огњу у сусрету са убрзаним темпом којим живи наше покољење. Вријеме је нам је од Бога дато да умножимо љубав, да прославимо Бога, да остваримо себе, да пређемо онај пут који морамо прећи, да сретнемо оне које морамо срести и да на том истом путу никада не престанемо бити људи.
Бити, постати и остати човјеком задатак је сваког људског бића, а нарочито свештених лица који својим животом требају бити примјер другима. У том раскораку онога што јесмо и онога што требамо бити тече наше животно вријеме, онај пут којем нисмо одредили ни почетак ни крај. Зато је важно да се што чешће осврнемо иза себе, да бисмо се увјерили у исправност пута којим идемо, јер ако ходимо брзо и снажно, али у погрешном правцу, онда нам ни брзина ни снага неће значити ништа.
Свако од нас има оне дане и датуме којих се сјећа, који су му, на боље или горе, промијенили животни ток и којих се радо или нерадо сјећа. Али, све је то живот који нам ваља живјети, јер живот је прије свега дар којим смо од Бога даровани када смо призвани из небића у биће, из непостојања у постојање. Исто тако је са службом на коју смо позвани, па тако и са оном епископском коју сам примио тачно прије десет година из руку блаженопочившег патријарха Иринеја. У посљедњих три стотине године то је био први пут да рмањски монах постане епископ, што је моју радост учинило много већом него што би била без тога.
Од избора за епископа до епископске хиротоније вријеме је, што би рекао народ, прошло у незнању, јер свакодневне обавезе нису дозвољавале да се застане, да се осврне на оно прошло и да се погледа оно будуће, невидљиво, па су дани и мјесеци текли брже него што сам хтио. Тек касније, када су догађаји ишли својим током, схватио сам да нисам изабран да бих бирао своју животну улогу, већ да бих носио онај терет који ми је с љубављу Сабора стављен на нејака плећа.
Три године проведене у тадашњој Епархији средњеевропској биле су истовремено и тешке и драге, али што рече велики Његош: „Чашу меда јошт нико не попи што је чашом жучи не загрчи“! У том благословеном периоду, у те три прве године архијерејске службе, стекао сам бројне пријатеље, упознао људе вриједне дивљење, али и окусио горчину странствовања са којом се суочавају хиљаде и хиљаде наших сународника.
Потом сам се 2017. године, вољом Божијом и Светог Архијерејског Сабора, вратио својој мученичкој Крајини, својој Епархији бихаћко-петровачкој и свом свагда љубљеном Рмњу, гдје истински припадам свом душом својом и свим срцем својим. Заједно са добрим људима, браћом свештеницима и свештеномонасима, са драгим и оданим пријатељима и вјерним народом, започели смо обнову Рмња коју ових мјесеци приводимо крају.
Упоредо са историјском обновом Рмња, обновили смо и осветили стари храм у Мркоњић Граду, градимо нови храм у Шипову, дограђујемо манастир Клисину, обнављамо старе и подижемо нове храмове, чинимо колико је до нас да Крајина не остане пуста, јер заборављена неће бити док је нас који је истински љубимо.
На видјело овога свијета изнијели смо мошти свештеномученика Милоша Билбије, Вукосава Милановића, Пилипа Карановића, а Крајини смо из Шапца вратили попа Ђурђа Карановића Карана, да у Светониколајевском Рмњу бдије над својим родом и породом. Основали смо Центар за историју, традицију и духовност, да чувајући, истражујући и сабирајући црквено-народну прошлост сачувамо у нашем сјећању све оне којима смо дужни захвалити што данас постојимо као православни Срби.
Не износим све ово да бих се гордио, већ да бих захвалио свима вама без којих не бих могао ништа, јер сте ми сви ви, браћо и дјецо духовна, послије Господа и помоћи Његове, били увијек на располагању, помоћи и подршци, на чему вам од срца истински благодарим.
Прошли смо заједно првих десет година мога епископства, баш као што ћемо прећи и остатак пута који нам је Господ одредио - у слози, миру и љубави, као права браћа који љубе једни друге и који су спремни положити живот за род свој и вјеру православну.
Имајући вас, све заједно, свагда у молитви, најтоплије вам благодарим, изражавајући вам своју очинску и братску љубав, са вјером и надом да ћете и даље стајати уз мене као што ја стојим испред вас и са вама!
Ваш, у Христу Господу,
отац и брат,
Епископ Сергије
