Доносимо први део ауторског текста катихете Бранислава Илића под насловом "Велико освећење (троносање) храма као светотајински догађај", који је објављен у "Жичком благовеснику" - часопису Епархије жичке (јануар-март, 2024)
Увод – укратко о значају храма
Храм у којем се савршава света Литургија је место освећено (Лк. 6,13) и знак сећања на „горњицу“, у којој је одржана Тајна вечера (Мт. 26, 26). Свети Јован Златоуст сведочи: „Верујте да је и сада она иста Вечера којој присуствује Христос. Она Вечера се ни по чему не разликује од ове свете Тајне ... Јер и ову и ону Он приправља“ (Тумачење Јеванђеља по Матеју). Исти светитељ на другом месту Тумачења вели: „Онај ко је устројио свету Тајну на Тајној вечери, Тај Исти сада савршава тајну божанствене Литургије ... Ова Часна трпеза је она иста Трпеза из Тајне вечере и није ништа мање од тога.“ Храм као свештени простор у којем се савршава богослужење, било је место сабрања Цркве по приватним кућама (Лк. 19, 48) чија основна намена је била „ломљење хлеба“ (Дап. 2, 46). У једној од таквих кућа је и Христос, у „горњој одаји“ (Дап. 1,13), савршио Тајну вечеру (ср. Мт. 26, 26-28; Мк. 14, 22-24; Дап. 12,12) за „живот света“ (Јн. 6, 51).
У оквиру овог кратког уводног указивања на значај храма као места сабрања и дома молитве, нећемо казивати о архитектури, али је неопходно нагласити да је храм увек и искључиво окренут ка истоку. У символичном смислу исток означава Христа – Исток му је име (Зах. 6,12). Према сведочењу Преподобног Максима Исповедника у Мистагогији: „улазак верних у храм на челу са јерархом означава обраћање неверних из незнања и обмане у познање Бога, и прелазак верних од зла и незнања у врлину и знање.“ Код овог светог Оца врлина је символички представљена као Црква.
Храм је превасходно Црква – Εκκλησία (од глагола εκκαλέω), што значи сабирање, сабрање, скуп, збор, заједница (ср. Дап. 9,31; 1Кор. 10,16) људи исте вере и у истом Духу (ср. 2Кор. 13,13). Када кажемо сабрање искључиво мислимо на евхаристијско сабрање верног народа на једно место. Према речима Светог Јована Златоуста, храм у који се сабира верни народ да би исказао своје благодарење Господу, постаје „обитавалиште Ангела, обитавалиште Архангела, постаје палата Божја и само небо“. Будући да се у свештеном простору храма приноси Света Евхаристија, према речима љубљеног ученика Христовог, Светог Јована Богослова, храм је постао „Скинија Божја међу људима“ (Откр. 21, 3). Отац димитрије Станилоје пише: „Црква као Храм, обухвата Цркву као заједницу, и као таква се пројављује и најпотпуније у Сабрању (Литургији). Због динамичког карактера Цркве, не разликује се Црква као Храм, као Заједница, и као Литургија.“ Према речима Светог Симеона Солунског у спису О светом храму: : „храм праобразује Христа као Богочовека где је Божанство невидљиво, а човечје видљиво.“
О Великом освећењу (троносању) храма као светотајинском догађају
Као што је Света тајна просветљења – крштења, први и најважнији благодатни чин и догађај у животу припадникâ Цркве, са слободом можемо рећи да је свештени чин великог освећења храма у истој мери важан за један новоподигнути храм у којем ће се конституисати (сабирати) Црква (заједница верних). Како примећују знаменити професори литургијског богословља, велико освећење храма иконизује хришћанску иницијацију будући да садржи све елементе који су присутни у Тајни хришћанске иницијације. Светотајински и благодатни триптих који смо навели, понавља се и приликом освећења жртвеника који се кропи водом – крштава, помазује миром – миропомазује и на њему се служи Евхаристија – учествује у Литургији. Да је вера нашег народа вековима утемељена на здравој литургијској свести и на светотајинском етосу, сведочи чињеница да се до данас сачувало да се чин великог освећења храма у народу назива „крштење Црквеˮ. Није сувишно нагласити да чин освећења храма јесте светотајински и благодатни догађај, али у исто време он има обрисе еклисиолошког карактера који се превасходно огледа у чињеници да га једино и искључиво може савршити архијереј, односно предстојатељ и возглавитељ једне локалне Цркве, који приликом сâмог освећења храма рађа или оснива једну нову литургијску заједницу која ће се сабирати и приносити бескрвну жртву у новоосвештаном храму.
Међу првим аутентичним сведочанствима о освећењу храма налази се сведочанство код Јевсевија Кесаријског. Како нам је већ познато, Јевсевије Кесаријски је поуздани историчар из времена великог цара Константина, те у том духу он описује обнављање старих и градњу нових храмова у периоду после 313. године, односно, после издавања знаменитог Миланског едикта. Јевсевије доноси сведочење и описује освећење базилике у Тиру 314. године, као и освећење храма Васкрсења Христова у Јерусалиму, које је савршено 13. септембра 335. године. Наравно, Јевсевије као историчар не наводи особености последовања Чина освећења храма, али сведочи о торжествености чина који је крунисан савршавањем Свете Евхаристије на новоосвештаном Жртвенику. Ово сведочење је важно не само са историјске стране у погледу датирања датума, већ и због указивања на централни моменат освећења храма, а то је освећење Жртвеника приношењем бескрвне жртве, тј. савршавањем Свете Евхаристије. О томе сведочи и Свети Симеон Солунски када каже да је Жртвеник тај преко којег се освећује сав храм. У самом храму се подиже Жртвеник и кроз Жртвеник храм бива свет. Без Жртвеника он није храм, него само место молитве. Према речима Светог Николе Кавасиле: „Свештени Жртвеник представља исходиште сваког свештенодејства, било да треба примити Дарове свете Вечере или помазање, било да је у питању примање свештенства или дарова бање крштења, испитајмо мало... и чинодејство које тај Жртвеник утврђује“.
Познато је да су први храмови грађени на гробовима светих мученика, а временом како се са повећаним бројем хришћана указала потреба за градњом већег броја храмова, један од централних момената последовања освећења храма постало је полагање Светих моштију у жртвеник. Сам назив „Жртвеникˮ помаже нам да проникнемо у тајну свештене везе моштију мученика и жртвеника на којем се савршава Света Евхаристија. Мучеништво, као вид приношење себе и васколиког свог живота, за веру у Христа представља вид уподобљења Христовој жртви – због тога су мученици савршени ученици Христови. Како смо већ у уводном делу указали да Евхаристија представља светотајинско понављање Христове жртве, било је сасвим долично да се и они који су жртвовали своје животе за Господа на одређен начин укључе у тај процес. О томе управо говори виђење Светог Јована Богослова описано у Откровењу: „И кад отвори пети печат видех под жртвеником душе закланих за реч Божију и за сведочанство Јагњетово које имаху“ (Отк 6, 9). Значајно сведочанство налазимо међу списима Sancti Ambrosii Mediolanensis код Светог Амвросија Миланског који је 386. године освештао новосаграђену базилику у Милану. Том приликом је у нови храм пренео мошти Светих мученика Гервасија и Протасија, и положио их испод Свете Трпезе: „Извршили смо пренос у базилику Фауста, када је већ било вече. Тамо је било свеноћно бденије и полагање руку. Сутрадан смо пренели ове мошти у базилику коју називамо амвросијева.“
Како бисмо избегли погрешно поимање, значајно је истаћи да полагање моштију не освећује Жртвеник, већ је реч о оприсутњењу оних који су свој живот положили за Господа и тако постали Његови највернији ученици. Темељ и врхунац освећења храма је савршавање Свете Евхаристије на новоосвештаном жртвенику.
