Видовданске беседе

Видовданске беседе Светог Николаја Охридског и жичког изговорене 1939. године у манастиру Раваници, преподобног Јустина Ћелијског изговорена 1966. године у манастиру Ћелије и Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија изговорена 2005. године у манастиру Подластва.

Беседа Светог владике Николаја на Видовдан, 1939. године у манастиру Раваница

Душа моја испуњена је великим узбуђењем на овоме месту и у овај дан када излазим пред вас да искажем оно што се речима исказати не може. Кад ме је као дете водила моја мајка цркви, па кад би се с брда угледала црква, опомињала ме мајка да ћутим: „Пред светињом треба ћутати!“ А ова царска црква и овај велики дан тако су узвишене светиње пред лицем Бога и народа, да је заиста побожно ћутање већа утеха души од сваке речи. Но позват да говорим, и не смејући изневерити ваше очекивање, ја се молим Богу да мој говор буде колико толико на утеху и радост свима који ме слушате.

Из богате ризнице предмета, што нам данашњи дан пружа, ја сам изабрао један сасвим обичан предмет, једну сасвим просту тему која гласи: Чији си ти, мали? Чији си ти, мали? То питање поставља ли су нам често људи кад смо деца били. И ко од нас није осетио досаду од често понављаног питања: Чији си ти, мали? Нарочито кад смо декламовали на Савиндан или кад смо добијали награде на Видовдан, питање се понављало и понављало: Чији си ти, мали?

Ово питање постављено је и целој нацији нашој. У прошлом седмогодишњем рату, када је српски народ пролазио кроз тунеле мрака од неправде и страдања и када је српска војска задивљавала свет својим победама и жртвама, питао се сав свет: Ко је тај мали народ? Ко су му преци? Каквог је порекла? Каква му је историја? Једном речју: Чији си ти, мали народе српски?

И ми смо одговарали како смо умели. Причали смо историју нашу, певали песме о свецима и херојима нашим, износили мудрост народа нашег. Ми смо били откриће, као нека нова руда, за велике и мале народе света. Велики енглески народ толико је био задивљен, да је неколико година свечано прослављан Видовдан по свим школама енглеским а српска народна химна певана по свим храмовима њиховим. Неизмерну благодарност дугујемо ми великом енглеском народу и за то као и за великодушну помоћ у свима правцима у оним тешким годинама када смо били нападнути од неколико Голијата истовремено.

Но на овоме месту и у овај дан ми нећемо одговарати странцима, чији смо ми, него сами себи и за себе. Да би себе боље упознали, и кроз то познање разведрили се и охрабрили, оснажили и сложили. Да би пронашли историјски, непогрешиви метар, којим ћемо себе мерити и знати какви смо и колики смо у сравњењу са оцима нашим.

Чији сте ви, мали Срби?

Ми смо деца Божја. И људи аријевске расе којој је судба доделила почасну улогу да буде главни носилац Хришћанства у свету. Ми смо чланови велике породице словенске, која је кроз многе векове бурно чувала стражу на капијама Европе, да племена друге расе и друге вере не би узнемиравали крштену Европу у њеном мирном развијању и напредовању. Ми смо народ крштени, народ христоносни. И тако, ми смо по крви аријевци, по презимену Словени, по имену Срби, а по срцу и духу Хришћани.

Чији сте ви, мали Срби?

Ми смо деца Божја и потомци оних тежака и сточара, који се заједно са својом браћом Хрватима, Бугарима и Словенцима доселише из далека света на ово Балканско полуострво, озарено философијом и поезијом јелинском и прослављено јунаштвом јелинским. Доселише се с намером да на њему угодније живе не знајући каку им је улогу судба предодредила; не знајући да их је судба поставила за чуваре најопаснијег друма и за стражаре најсудбоносније капије. Потомци смо њихови по свему па и по занимању. Јер и ми у двадесетом веку ево смо у главном тежаци и сточари.

Чији си ти, малени народе српски?

Ми смо деца Христова и духовни потомци светога Саве Немањића, онога несравњивог мужа, који за свој народ учини све, све; не што један велики човек може учинити него што ни легиони великих људи у другим народима нису умели ни могли учинити. Неколико столећа нашег жупанског времена проведено је у колебању између црквене власти византијске и црквене власти римске. Сваки жупан српски ценио је и мерио, да ли је боље да свој народ покори власти византијској или римској. Свети Сава је изумео трећу власт, ни византијску ни римску. То је власт слободне националне цркве. Та трећа власт, која није туђинска ни интернационална, пресекла је вековно колебање наших жупана између Византије и Рима, и трасирала је један савршени историјски пут којим Срби и данас ходе. Ако Срби бројно не спадају у велике народе, њихов живот и њихова историја представљају једно филигран дело од неисказане хармоније и красоте. За то имамо да благодаримо своме духовном родоначелнику и оцу светитељу Сави, који није дозволио да ни страни књаз ни страни папаз управља животном судбом српског народа, него је установио трећу власт – националну, и за државу и за цркву.

Чији си ти, малени српски народе?

Ми смо потомци светих духовника и светих краљева задужбинара и свечара из свете лозе Немањића. И најсилнији владари наши као и убоги пустињаци и богомољци називаху себе слугама Господњим и поимаху мирно време као службу Богу а рат као жртву Богу. Отуда задужбинарство њихово; отуда и свечарство. Својим дивотним задужбинама окитише они и освешташе сву земљу своју, а прослављањем крсних светитеља прославише небеснога Оца и Творца тих светитеља. Како други владари наши, тако и славни Лазар Косовски, задужбинар ове цркве Раванице, данашње наше домаћице и слављенице, која нас је својим светим магнетизмом к себи привукла са свих страна.

И још једном да одговорим на питање: чији сте ви, мали Срби?

Ми смо потомци Косовских јунака који се жртвоваше за крст часни и слободу златну; самоникле и бујне гране народног дрвета које на Косову би скресано до стабла, и стабло срубљено до близу корена. Не усахну то дрво, јер га крв крсних мученика оживотвори. Не осуши се срубљено стабло, јер царство небесно, које витези крста изабраше, даде му снагу да озелени и пусти гране
И последњи пут да одговоримо на питање. Чији сте ви, мали Срби?

Ми смо тело од тела, и кост од кости, и дух од духа онога народа, који је после Косова живео на свом огњишту без слободе, у својој земљи под туђином, без земаљског царства и без земаљског сјаја; онога народа који је путовао кроз пустињу ропства без свога Мојсеја, но са надом несаломљивом да ће му Бог отаца његових, Бог Немањин и Савин, Бог Стеванов и Милутинов, Бог Лазарев и Милошев, опет даровати земљу обећану. Ти сељачки преци наши, преодевени из везених долама у кудељу и сукно, с уздахом су гледали Косово не као у долину него као у планину. Са те планине народ је очекивао потоке бистре воде, да му опере ране и сузе; да му запоји дух и душу; да га надахне небесним надахнућем, те да би се одржао и све издржао.

И заиста народ се одржао и све издржао, благодарећи Косову и цркви. Црква му је била тумач Косова, а Косово тумач свега што се догодило пре и после пропасти земаљског царства српског. Помоћу та два верна тумача, народ је схватио суштину слободе. Схватио је, да је слобода дар Божји; да је светиња, и да је нераздвојна од часнога крста. Ко се огреши о часни крст, огрешио се о слободу, и обратно, ко се огреши о слободу, огрешио се и о часни крст. Слобода је светиња, отуда и назив: света слобода. Као чисто платно даје се слобода људима; кад је људи упрљају, морају је прати сузама и крвљу. Или чиста слобода, или никаква. Или света слобода, или никаква. Или златна слобода, нераздвојна од часнога крста, или никаква. У дубоком покајању народ је вековима прао упрљану слободу покајничким сузама и мученичком крвљу. И кад ју је опрао, онда му се она поново дала.

Ми смо потомци тих покајника, од којих се родише устаници; потомци смо тих устаника, од којих се роди други и трећи појас устаника, док и ми најзад не стигосмо на позорницу живота, да завршимо дело устаничко и да сагледамо у наше дане лепо лице слободе на целој земљи југословенској.
Ето нам одговора на питање, чији смо ми.

Ако је ценити по духовној и моралној аристократији предака, онда ми спадамо у народе најбогатије таквом аристократијом. Ако се ико у свету може поносити великим карактерима, светим душама, славним витезима и многобројним мученицима за крст и слободу, то ми можемо. Но поносити се својим великим прецима а бити мањи и гори од њих, изазива презрење а не дивљење. Величати се ослободитељима а прљати слободу, купљену крвљу њиховом, недоследно је и смешно; не, него и више – кажњиво као злочин.

Ево најстрашнијег дана и најподеснијег места, где морамо дати завет, да ћемо свету слободу свето држати. На Видовдан, пред Раваницом!

Позната је целом свету слабост свих Словена, да своју слободу помрачују неслогом. Под таквим помрачењем сунца слободе живимо и ми Јужни Словени. Докле ћемо тако?

Докле ћемо давати материјала онима који презиру Словене као нижи сој људски да нас још више презиру? Докле ће зујати по свету рђав глас, да Словени нису дорасли за слободу; да су добре слуге а рђави господари? О, нека би нам дао Бог да будемо добре слуге, али слуге један другом из љубави, слуге своме народу у слободној народној држави. И син божји није дошао, како рече, да господари, него да служи. Нека нам пак не да Бог да будемо ни добри ни рђави господари над другим народима, на туђим огњиштима. У претке наше ми не убрајамо ни једнога султана, ни једнога кесара. Боље да нам владари буду наши сељачки кнежеви и краљеви, него султани и кесари. Но, ако се ми детињасто играмо слободом, може опет неки султан или кесар да се појави и пободе свој жезал у наше тле. Није ли боље да представљамо малу али слободну целину, него да постанемо део туђе империје? Није ли боље с братом Хрватом живети у својој скромној кући, него у палати туђинској?

Помислите шта би чинили они млади ратници краља Петра и краља Александра, да су 1918 године, борећи се на снежним планинама македонским, могли прозрети и видети оно што ће се дешавати у Југославији после двадесет година? Да су, рецимо, могли видети на неком филму неслогу између Срба и Срба, између Хрвата и Хрвата, између Срба и Хрвата? Шта би они чинили? Клонуле би им мушке руке, испустили би мачеве из руку, и ми данас били сви сложни – робови. Докле ћемо ми као слободни људи презирати слогу, ту дивну врлину робова, којој дугујемо слободу своју?

Докле ће брат брата стављати под знак питања и називати један другог питањем? Докле ће се као лажан новац просипати речи о хрватском питању, о муслиманском питању, о српском питању? Оно што је питање или под питањем, народ схвата као нешто сумњиво и нестварно. Међутим и Хрвати и Срби свакако су стварност а не питање.

Зар не видите, да стављајући све под питање, ми доводимо све у питање? Доводећи све у питање, ми спремамо ново Косово, али не славно Косово него срамно. На славном Косову честити ктитор ове свете обитељи дао је живот свој за крст часни и слободу златну. Срамно Косово значиће слом и пропаст, без икаквог узвишеног гесла или са неким геслом недостојним наше славне историје и нашег славног народа. Да не да Бог!

Да нам да Бог више вере, поштења и родољубља. Јер кад је то троје у питању, све је у питању. Кад ова три невидљива мотора ослабе, цела видљива машинерија људског живота неправилно ради. Несвесни издајници ове свете земље светих отаца наших могу бити они људи који хоће да исправе спољашњу машинерију нашег живота, међутим презиру она три невидљива мотора: веру, поштење и родољубље. Можда је тако несвесно и Вук издао на Косову. Ко је издао? Није издао ни честити кнез, ни честити народ. Издао је велики господин Вук. Нека се сете овога и наша господа, српска и хрватска. Да на њима не остане народна клетва. Благо њима пак ако у духу народа послуже своме народу у овом времену. Благослов народни остаће на њима и на деци њиховој. Данашњи петсто и педесети Видовдан ставља им на избор – народну клетву или народни благослов.

Но одговорност лежи и на нама свима Ако сви немамо довољно политичке памети, сви можемо имати два друга моћна средства, а то су молитва и љубав. Спаситељ света није ни учио људе политичкој памети, него молитви и љубави. Ако се политичка памет даде брзо исцрпети, молитва и љубав неисцрпне су: молитва која брда покреће и баца у море, и љубав која смрт побеђује и мртве васкрсава. Молитвом ћемо бацити у море брдо мржње међу браћом, а љубављу ћемо васкрснути све оне, које сваки дан мржњом убијамо. Нова политика, спасоносна по сав Божји свет, неће значити јачу политичку памет, него нове методе, а то су молитва и љубав. Варају се Словени, ако мисле да помогну човечанству јачом политичком памећу. Њихова је мисија, оригинална и узвишена, да молитвом и љубављу, а не политиком, створе и отворе нову епоху у историји човечанства.

А кад је реч о молитви и љубави, онда сви ми морамо примити одговорност и сви се дати на посао Не само господа, него сви. У осталом, нисмо ли ми сви господа и господски синови? Не изређах ли ја мало час сву ону огромну војску праве правцате господе Божје, чија смо деца ми?

Нису ти господски преци наши мртви. Душе су њихове близу нас. Ја сав треперим од осећања да су душе свију оних који бише присутни освећењу Раванице пре неких 560 година сада окупљене и помешане с нама на овом истом месту. Ту је душа светога Лазара и славне царице Милице. Ту је душа Милоша Обилића, Страхињића, Југовића, и осталих косовских витезова. Ту је душа и Рада Боровића, неимара ове свете задужбине, и душе његових верних зидара. Ту су хиљаде душа онога народа који се беше окупио да се заједно са ктитором Богу моли и срце весели. Све ове свете душе биле су пуне и препуне молитве и љубави Нека им је слава, и хвала!

Ако ћемо да се хвалимо прецима својим, не смемо бити мањи од њих у молитви и љубави – у молитви, да би нам Бог био савезник, помоћник и заштитник; и у љубави, да би нам живот био радост и снага и светлост.

Заветујмо се дакле на сталну љубав и молитву. Да би са овога светога места сви пошли домовима својим бољи и чистији, свежији и ведрији, храбрији и снажнији. И да у домовима својим продужимо сталну молитву Богу:
Помози нам, Боже,Да се браћа сложе,
Срби и Хрвати и Словенци, и остали честити поданици нашег младог краља.
А сада, када сте се, слушајући мене, уверили да никаква реч људска није у стању да изрази славу овога места и овога дана – Раванице и Видовдана – ја вас позивам на побожно ћутање, на молитвено ћутање, које Бог чује исто онако јасно као и речи. Нека у дубинама нашег ћутања трепери само једна мисао:

Помози нам Боже,
Да се браћа сложе!

 Беседа преподобног Јустина ћелијског на Видовдан 1966. године у Светоархангелској ћелијској обитељи

Данас је Видовдан! Каква благовест! Какво Еванђеље јавља данашњи свети велики и страшни Празник. Гле, испред свих, он нам шаље дивног Светитеља Божјег Цара Лазара. Он, на тањиру носи главу своју у Небеско Царство.

 Дошао је дан, дан када Небеска Србија полаже свој страшни испит, дан када Свето Еванђеље Светог Саве отвара тешке, страшне странице своје Српске Голготе. Свети Кнез определио се, у име целог народа, за Царство Небеско, јер је земаљско царство за малена – за кратко време, а Небеско је вавек и до века.

Требало је бирати између Истинитог Бога, Господа Христа, и олуја са истока која је носила преко Балкана својеврсно незнабоштво. И Свети Кнез није могао поступити друкчије. Свети Кнез није могао другачије завршити историју Светих Немањића, него да са свим својим народом крене путем Еванђеља Светог Саве, путем службе Господу Христу, путем опстајања Свете Србије. Да! Свети Немањићи су имали један циљ, једну жељу – да Србију претворе у Свету Србију; да целу Српску земљу претворе у задужбину Божију; у један велики огроман манастир, у коме ће се служити само Богу, само Господу Христу. Ако би хтели да у неколико речи сажмемо и изразимо то Свето Еванђеље Светих Немањића, почевши од Светог Саве и Светог оца његовог Симеона, то Еванђеље гласи: Христос пре свега и изнад свега! Све за Христа – Христа ни за шта! Свето Еванђеље Светог Саве, Свето Еванђеље Светих Немањића, ето Еванђеља Светог Кнеза и Цара Лазара Косовског. Једино Еванђеље Српско, Еванђеље које ствара Свету Србију, целу земљу претвара у храм – храм у коме се служи Богу. И ту Свету Србију стварали су они – Свети Немањићи.

Шта је то Света Србија? Света Србија – то је једно, једно стално, непрекидно служење Богу. То је оно чудесно Еванђеље које објављује Господ Христос наредивши свима људима свих времена: „Иштите најпре Царство Божије и Правде Његове, а све ће вам се друго додати!“ (Mт. 6,33). Светосавско Еванђеље то иште. Света Србија то хоће – само то! Пре свега и изнад свега Царство Божије и Правду Његову! Ето, то су те стваралачке силе: Правда Божија, Истина Божија, Љубав Божија. То су те свете силе које изграђују и зидају Свету Србију, те вечне Правде и свете Правде Божије.

Ето, и сав Српски народ на Косову полаже душе своје. За кога? За Господа Христа – за Свету Србију! Приволео се Царству Небескоме, јер је земаљско царство привремено и пролазно. И десило се чудо: Света Србија није погинула на Косову! Не, она је продужила пут кроз страшно ропство, пут вечне Српске Цркве, мучећи се кроз историју на путу Свете Србије, и све до данас – до нашега дана, Света Србија! Света Србија је решила да одбаци све лажне богове, да служи вечној Христовој Правди, да одбаци све људске лажне, такозване правде. Изабрала да служи Христовој Истини, јединој вечној Истини, јединој непролазној Истини, јединој бесмртној Истини, а да одбаци људске маскиране истинице, односно маскиране лажи.

И Света Србија, Немањићка Србија – шта је хтела? Она је хтела да освети свет. Она је себе изграђивала – како? Прво: помоћу свете школе. Јер просвета Еванђељска, просвета Господа Христа, просвета Светосавска – шта даје човеку? Даје знање о Вечном Животу, даје знање о Истинитом Богу, даје знање о истинитом човеку, даје знање о смислу и циљу нашег земаљског живота. Али, не само знање; даје и свету силу да се то звање и знање претвори у живот, да с њиме живимо у овоме свету. Света школа, ето, то је главна радионица Свете Србије. Светосавска, немањићка радионица, света школа, данас је претворена у мајмунску мудрост. Света школа је погажена, нема светога знања, нема свете школе! Шта их уче? Шта је то? Какав се то мрак лије кроз наше високе школе?!

А Света Србија, Немањићка Светосавска Србија, шта још даје и шта још хоће? Свету породицу. Без свете породице нема напретка ни у једној земљи. А Свети Сава је то хтео, Свети Кнез Лазар је то хтео. И Еванђеље Светог Саве то хоће: да освети породицу, да односи у породици између родитеља и деце, и свих у кући, да буде свети однос, да служе један другоме као света браћа, као свете сестре. Да служе Господу Христу служећи један другоме,да све бива у славу Божију (1Kop. 10,31: Фил. 1.11). Да се у њој живи ради Христове Правде, ради Христове Истине, ради Христове Љубави; да се живи Христовом вером; да се у породици служи Господу, јер служећи Господу, уствари ми служимо себи, служимо својој вечности, служимо свом царству Небеском и служимо спасењу своје душе.

Србија Светосавска и Немањићка тражи свето судство: суд да буде светиња, где ће савест божанска да решава ствари, где ће правда Божија да буде из виђења и брањена. То је свети суд, свето судство – то хоће Света Србија. Онда, земљорадња, – шта је то? То је свети посао. Света земљорадња, то хоће Свети Сава, то хоће Света Србија. Да се земља обрађује у славу Божију, а на корист нама људима, јер знамо да је сва земља имовина Божија дата нама под најам. Света земљорадња, ето, она изграђује Свету Србију. Па свето сточарство, свето пчеларство, сваки занат, све то – то је свети занат у Светој Србији. Свето занатство, свето занатство које служи нама служећи Богу. Занатство које се врши у славу Божију на спасење наших душа и на одржање наше вере у народу, али све у славу Божију. То хоће Света Србија, то хоће Света Немањићка Србија, хоће и Косовска Србија Светога Кнеза. То је Небеска Србија. Једна је то Србија, почела од Светога Саве и његовог Светог оца, па ето, кроз све векове и векове до нашега дана. Све што је свето припада тој Светој Србији, Светој Немањићкој Србији, земаљској и Небеској.

Ми, данашњи Срби – шта радимо? Почели смо да је сахрањујемо, почели смо да је умртвљујемо са свих страна. Јер изгонећи Господа Исуса Христа из своје душе, ми гонимо њу, Свету Србију, која произалази од Бога, гонимо Његову Правду из нашег живота у Личности Господа Христа, што многи Срби данас чине. Шта је то? Они се труде да убију Свету Србију. Гле, они убијају себе. Свету Србију не могу убити: не могу убити бесмртнике Христове; не могу убити ни Светог Кнеза Лазара; не могу убити Светога Саву, ни Светог Симеона Мироточивог; ни безброј Српских Светитеља, и безброј витезова и јунака што гинуше за Крст часни и Слободу златну кроз векове и векове. Не могу погубити душе оних седам стотина хиљада Срба што пре двадесет и неколико година положише душе своје, животе своје, за велику и славну Свету Србију у ондашњој Хрватској држави (Реч је о Српским Новомученицима пострадалим 1941-45. године у Јасеновцу и другим усташким логорима и стратиштима. – Прим. уредн.). Неубивљива Света Србија коју нико оскрвнити не може, нити јој може нашкодити, јер је она сва Христова, а Васкрслог Господа Христа, ко ће погубити?! Ко убити?

Прави Србин увек стоји уз свога Господа Христа, увек стоји у Светој Србији: бранећи Правду живи том правдом, бранећи Истину живи том истииом; нема смрти која га може одвојити од њих, нема ђавола, ни легиона ђавола, ни пукова ђавола који могу таквог Србина, Христовог Србина, Светосавског Србина одвојити од Свете Србије! У њој, он је међу Светитељима Српским, тим бесмртним победницима на свим бојиштима, тим бесмртним јунацима којима никаква смрт нашкодити не може.

И ми данашњи Срби треба да проверимо себе. Свако да провери себе: Где сам? Да ли сам у Светој Србији? Да ли заиста живим Светим Еванђељем косовским, светосавским Еванђељем? Да ли је Христос за мене све и сва у овоме свету? Да ли је Христос за мене највећа моја брига у овоме свету? Да ли је Христос Једини Истинити Бог целоме свету. Да ли се ја полако одвајам од Њега, и бежим од Њега, и придружујем се лажним боговима овога света, лажним наукама, лажним учењима? Свак нека провери себе!

Провера је врло лака и за мене и за тебе: ако си прави Србин, ако свето србинско срце бије у теби, светосавско срце, ти си сав од Господа Христа, сав уз Његову Истину у овоме и ономе свету. Ти си сав уз Светог Кнеза Лазара, ти сав на Косову гинеш за Крст часни и Слободу златну. Немој мислити: све је то било, било Косово и прошло. И данас је Косово, и данас гину безбројни Срби. Многи гину без васкрсења, многи гину за вечиту смрт. Али, има и светих Срба, који животе своје полажу за Господа Христа, животе своје полажу за Свету Србију. Они се не виде, не чују, а срце њихово трепери за Небом изнад свих грехова, изнад свих смрти. Срце је њихово олтар, Косовски олтар, на коме они стално приносе себе на жртву Господу Христу, служећи Њему и роду своме. Таквих Срба има и без њих не постоји земља наша. Ал’ кад би било речи о самоиздајицама и до гњева Божијег, не би остало ни једног Србина до данас. А по великој милости Божијој, молитвама Светог Кнеза и Цара Лазара, Светог Саве и свих славних и Светих Немањића, и свих Српских Светитеља, ми недостојни Срби стигли смо… (Беседа недовршена, вероватно крај магнетофонске траке. – Прим. препис.)

Беседа Високопреосвећеног Митрополита црногорско-приморског Амфилохија на Видовдан 2005. године у манастиру Подластва

У име Оца и Сина и Светога Духа.

"Јако овча на закољеније ведесја, и јако агнец пред стригушчим јего безгласен, тако не отверзајет уст својих-Као овца би вођен на заклање, и као јагње према онима који га стригу, које не отвара уста својих.(Ис.53,7 )"

Драга браћо и сестре, то су ријечи Светог пророка које ми увијек понављамо на почетку Свете Литургије-ријечи које вјерници можда не чују, али чује сами Господ.

Понављамо ријечи када припремамо Свети Агнец-Свето Јагње Божије, када приносимо наш хљеб и када га жртвујемо као бескрвну жртву, у спомен Господа и Бога и спаса нашега Исуса Христа. Ријечи које је пророк изрекао у давна времена прије Христовог доласка, али којима он као да је видио и гледао Христово страдање. Сагледавши да ће ићи на распеће као овца коју воде на заклање, и као Јагње које докле га стригу не отвара уста својих. Тако је Господ попео се на Голготу и пострадао, и принио себе као миомирну жртву за живот и спасење свијета. Те ријечи пророчке које се првјенствено односе на Господа, то су ријечи које се односе и на све оне који су попут Њега од његовог времена, прије 2000 година до данас ишли на заклање као јагањци, који су себе приносили на жртву, на христолику жртву приносили себе, за спасење ближњих својих и за прослављање имена Божијег. Односи се на све оне који су послушали ријеч Христову која гласи: "Ко хоће да иде за мном нека се одрекне себе нека узме крст свој, и нека ме сљедује". Таквих је било безброј кроз вјекове. Више их је него звијезда на небу, више их је него пијеска морскога, у свим земаљским народима, оним народима који су кренули путем Господњим, путем Христовим.

Један од таквих народа, који је прије толико вјекова пригрлио крст Христов, цјеливао га свим својим бићем јесте и овај српски, светосавски народ. И као и у другим земаљским народима од апостолских времена, што је било оних који су ходили Христовим путем, крст његов носили, и жртвовали се за Христа, за вјеру, и за спасење људско, тако је и овом народу. Овај је народ Бог благословио да изњедри безбројне мученике, свештеномученике, и новомученике које су просијали у земљи нашој на овом тлу, које нам је Бог подарио да у њему доносимо плодове, и да на њему рађамо оним родом покајања и плодовима вјечнога спасења.

Само неки од њих су записани у књизи живота у календару. Ми их спомињемо само неке од њих, а Господ знаде колико њих било, који су у тајности срца свога, распете своје савјести служили Господу, и Господ само знаде колико је оних који су крвљу својом мученичком посвједочили своју вјерност живоме Богу.

Ми данас прослављамо Видовдан. Прослављамо празник светог мученика Вита, празник светога пророка Амоса, једног од оних пророка који су записивали ова пророштва о Христу, и онима који су Христови, који су Божији. Славимо Светог мученика Вита који је у древна времена гоњења вјере Христове, крвљу својом запечатио своју вјерност Христу.

Негдје овдје у нашим крајевима је живио свети мученик Вит. И очевидно да је то још једно свједочанство да је из ових крајева, из Грбља, поријекло светог великомученика Косовског Лазара. Јер није случајно да овдје имамо у Доњем Грбљу темеље старог манастира светог пророка Амоса. А у исто вријеме овдје имамо и храмове посвећене светом мученику Виту. Један од тих храмова данас не припада нашој цркви, некада је он припадао, али је и то живо свједочанство великог поштовања према мученику Виту, на овим благословеним приморским просторима.

Свети Лазар Хребељановић, примио је као славу своју пророка Амоса и мученика Вита. И пошто се на Косову 1389. г. догодила она велика и страшна битка на овај празник, то је овај празник, и његово страдање и његово свједочење постало свједочење свеукупног нашег хришћанског народа. Жртве Косовске, оне су унијете у ризнице Царства Небескога, на челу са златном главом великомученика Косовског Лазара, великог витеза хришћанског Милоша Обилића, и многих других који су на Косову били покошени као зрело жито, и које је Господ примио у Царство своје Небеско као свједоке, живе свједоке Божије истине, праве Христове вјере који су живот свој жртвовали за ближње своје, јер нема веће љубави од те да неко живот свој жртвује за ближње своје, за пријатеље своје. Такви су били мученици Косовски који су вођени као јагањци на заклање, као овце, као Господ што је вођен на заклање. Тако и они следујући Његовим путем, Његовим светим примјером, и послије Њега безброј њих у нашем роду.

И они који су се подвизавали и носили Крст унутра у срцу своме, унутарњи мученици и свједоци Христови, јер има двије врсте свједочанства за име Христово, и двије врсте страдања. Једно страдање и ношење Крста Христовог, то је свакодневно, мукотрпно подвижничко ношење Христовог Крста, у свим животним недаћама, приликама и неприликама, непрекидни подвиг и труд да сачувамо чистоту своје савјести, чистоту свога срца и свога ума, да преобразимо себе у обиталиште Духа Светога. То је веома тегобно свједочење и страдање за име Христово, на које смо призвани да носимо тај унутарњи Крст свакодневног нашег живљења, и да кроз Њега и преко Њега уђемо и задобијемо Царство Небеско.

Друго ношење Крста јесте ношење тог мученичког Крста, потврђивање своје вјерности Христу мученичком крвљу. Крв мученичка која је печат на људски живот, која је свједочанство, истинске до смрти вјерности, као што каже откривење Божије за оне који су били Христови и Божији, да су они били до смрти вјерни Богу. И Господ је до смрти био вјеран Оцу своме Небескоме. И сви они који су Његови и које је Он примио и изабрао, и они су били и остали вјерни Њему. Поменусмо Косовске мученике, а колико их још има у нашем роду и нашем народу. Ђорђа Кратовца да поменемо, Злату часну дивну дјевојку која је принијела своју младост Христу Богу на дар. Кога још да поменемо? Ђакона Авакума који са коца набијен у Београду, кличе Господу ону свету пјесму, благодарећи мајци на њеном млијеку, али не одричући се Христа, и говорећи да нема љепше вјере од хришћанске : "Срб је Христов, радује се смрти", остале су записане његове ријечи, као и свједочанство игумана Пајсија, који је такође пострадао за Христа. И онда редом, и прије њих онај велики светитељ, и мученик Св. Јован Владимир. Ових дана на Тројичин-дан износили смо Крст његов часни, на коме је пострадао вјеран Њему, износили смо га на свету планину Румију, подигнувши благословом Божијим, свети храм Св. Тројици. Ено заблистао часни Крст на Румији, онај који је срушен на Ловћену, ено га заблистао на светој Румији, посвећен Богу љубави.

Храм који је некада такође претрпио жртву, и жртвован и био распет. Колико је храмова од времена Христових, који су попут мученика којима су посвећени, који су жртвовани, који су порушени. И они се разапињу, као што се људи разапињу за Христа. Тако и тај храм Св. Тројице на планини Румији био распет и срушен, а ево га долетио по древном народном предању и поново ено сија Крст Његов од Тројичина-дне и од Видовдана. Јуче је било педесет младића који су горе украсили тај храм и принијели свој дар живоме Богу. И тако редом кроз нашу историју. Небо је украшено звијездама, а наша историја нашег хришћанског народа, украшена је крвљу мученика. У наше дане, као и у прошла времена, многи су који су пострадали за вјеру православну, и за отачаство своје, и у првом свјетском поклању, и у другом страшном свјетском и братоубилачком поклању, и у ове наше дане, наставља се предање свједочења Христа мученичком крвљу.

Свештеномученик Јоаникије, овдје родом из ових крајева, заједно са стотину свештеника цркве Христове, Митрополије наше, нијесу ли и они ходили тим путем, и жртвовали се, ишли на заклање као јагањци. Нијесу ли и ови Мајине, Побори, Паштровићи, Грбљани, овдје похрањени пред овим храмом, заклани без суда и пресуде. И не само што су заклани без суда и пресуде, него су више од педесет година убијани у памћењу, да би их Господ удостојио да овдје на овом мјесту обнови се њихово памћење и прослави се њихово име и њихова жртва.

У ове наше дане на наш народ и на ове просторе, нова зла су се испртила, нове несреће, нови рат најгори од свих ратова који су вођени на овим просторима ( ако може бити гори неки рат од онога другога свјетскога поклања- који је уствари и узрок, и извор и источник овога садашњега поклања на нашим просторима ). Наш народ рашчеречен, у ово наше вријеме, који се нашао поново у збјеговима, који не само што је пострадао у овом времену него је доживио и најстрашније пострадање, а то је да буде облаћено име његово, као никада у његовој прошлој историји. Да буде прикован на стуб срама, (видите шта се пише и шта се говори ) . Сигурно, рат никоме није брат, сваки рат доноси велика страдања и велике несреће свакоме, а највише онима који су беспомоћни, који су невини, али треба сагледавати дубље и свестраније све оно што се догађа са људима, и међу људима. Тако треба сагледати дубље и свестраније и све оно што се догодило са нама ових последњих петнаест година, да не идемо дубље у историју. У ове наше дане ми спадамо у народ који је осуђиван на свјетском плану за етничко чишћење. Међутим, тамо гдје нас осуђују за етничко чишћење тамо нас нема, нестали смо. Из Крајине, из Славоније, у опасности да нестанемо са Косова и Метохије, стотине хиљаде избјеглица до дан данас са тих простора; тамо гдје смо осуђени јавним мњењем, као они који врше етничка чишћења, нас тамо више нема, ми смо почишћени.

А гдје да се сјетимо прогнаних него овдје сјећајући се данас Видовдана и мученичке крви, којом је запечаћена вјерност овога народа хришћанскога Христу Богу и своме отачаству? Како да се не сјетимо, и како да не заборавимо Јасеновац, гдје су стотине хиљада невино покланих, чија крв и до данас вапије према небесима? Како да се не сјетимо Јадовна, и име му је јадно и чемерно, гдје је најмање осамдесет хиљада на Велебиту, у Шаран Јаму ( на челу са Митрополитом сарајевским Петром, невиним витезом Христовим ) бачено, и са десетине свештеника православних? Како да заборавимо Корићку Јаму, гдје су поклани одма у почетку Другог свјетског рата, како да заборавимо Прибиловце, гдје ни камен на кемену није остао? И 90-тих година, из јама вађене су њихове страдалне и мученичке кости, причао ми је покојни Владислав Дожић, синовац патријарха Гаврила, да је силазећи као љекар у дубоку јаму, нашао дјечији лобању и у њој сачуван још мозак, дјетињи. Ти Прибиловци овдје у Херцеговини, нашој Херцеговини, ево их поново ових дана, кости које су биле извађене из јама, кам да нијесу вађене из јама, ено су уништене претворене су у прах и пепео, као што су претворене у прах и пепео мошти Св. Оца нашег Саве, Архиепископа и просветитеља српскога. Како да ми заборавимо стотине свештеника, покланих за име Христове у она зла и опака времена Другога свјетскога рата? Како да заборавимо и многе оне који су у наше дане остали без свога крова и без свога огњишта и који су поскитани по свијету и прогнани и гоњени и блаћени? Како да их заборавимо? Како ми да заборавимо оне које Бог не заборавља, и које Бог неће заборавити, и мјерећи ова збивања и ово што се данас догађа, ми који знамо да смо грешан народ, и који знамо да је поред Христа био не само покајани разбојник, него и онај разбојник који се ругао са коца живоме Богу? И знамо да је у нашем народу и једних и других било и остало до данашњега дана. Али знамо и то, и свјесни смо и то, да са покајањем стојимо пред лицем Божијем, и пред живога Бога немамо шта друго изнијети и немао шта друго му принијети сем те мученичке крви проливене за вјеру и отачаство. Те велике и свете жртве која се пуши на олтарима нашим кроз вјекове. Немамо шта Господу да принесемо сем те покајне крви и тог мучеништва и тог страдања запечаћеног Косовским страдањем. Старим и новим страдањима, и старим и новим жртвама, који су свједоци да ми и ако смо и јесмо грешен народ, али смо ипак Божији народ, да носимо у себе тај свети огањ вјерности Божијој правди, Божијој истини, вјерности Христу, живоме Богу, који идемо за њим, као овце на заклање, и као јагањци носимо свој часни Крст.

Нека би Господ молитвама великомученика Косовског Лазара, утврдио нашу браћу и сестре на Косову и Метохији, нека би Бог дао снаге онима који су прогнани са својих огњишта не само сада 99.г. и 98.г. него и оних који су прогнани 41.г. и 45.г., око двије стотине хиљада њих, и сада скоро три стотине хиљада да Бог даде да се они поново врате на своја огњишта, и да запале кандила у храмовима својим светим. Нека Бог даде снаге и нашем владици Артемији, који га ено по Косову носи часни Крст и брани вјеру православну, и нашем старом патријарху, који је данас на Газиместану у 91. години својој. Јуче је био у Глоговцу тамо гдје је недавно све поклано, али ено васкрсао манастир свети, древни манастир и он отишао да га освешта. Данас га ено га Косову, неуморан стари патријарх, који носи свједочанство Христово, који носи часно онај Крст Св. Саве нашег првог Архиепископа и Просветитеља. Нека им Бог да снаге у Пећкој Патријаршији, мати Февронији, нашим сестрама које као свијеће, горе пред Господом, када су напуштили Косово војсковође, и војници, и државници и сви одреда остале су монахиње да пале кандило у Пећкој Патријаршији, на гробовима и на ћивотима српских патријараха. Као што су остали и монаси да чувају свете мошти великомученика Стефана Дечанскога, остали они који су највјернији, ено их нијесу се помјерили, као што се није помјерила и распетог и толико пута рушеног и спаљиваног светог манастира Девичког, наша мати Анастасија, и када јој је говорио владика да се макне одатле, јер је она једина остала у Девичу, све остало је избјегло од рата па на овамо, и напустило, она је рекла: "Не, ја сам постригла власи главе своје, на ћивоту Св. Јоаникија Девичког, и хоћу овдје гдје су његове мошти да буде и мој гроб", и ено је прва се поново вратила са својим сестрицама да обнавља своју душу и да чува гроб Св. Јоаникија Девичког. Господ да им да снаге да носе часно свој Крст и свима нама Господ да дадне покајања да окајемо своје гријехе који нијесу мали на свим просторима, и кроз покајање да нам да те тврде Божије вјере, непоколебиве вјере, која је красила наше претке и велике наше мученике и наше мученике и страдалнике за име Христово и за правду Божију. Свима онима који су расијали своје кости по свијету у вјерности Христу Богу, нека Господ подари блаженог покоја, а нама нека подари чисте вјере, нека нам подари Господ вјерности Крсту часноме и Јеванђељу, да и ми до краја свога живота, служимо Богу, и да њему останемо вјерни у све дане нашега живота и у вјекове вјекова. Амин.

Извор: Митрополија црногорско-приморска

У част Светог Великомученика Лазара
и свих мученикâ и новомученикâ Косовских,

прилог припремио:
Бранислав Илић, студент
Православног богословског факултета.

Извор: Спц