Ниједна друга личност у раном хришћанству не стоји толико високо у блиставом светлу као апостол Павле, али и у каснијем развоју хришћанске историје. О многим другим апостолима из круга Дванаесторице и Седамдесеторице ученика, знамо недовољно; свакако су нам позната њихова имена и штури подаци из њиховог живота и рада. Са чисто библијског становишта и сведочења, већина њих је за нас остала потпуно непозната, ма колико да се црквено предање упињало да ове празнине попуни или појединости из живота расветли.
Штавише, и сама личност Господа Исуса Христа је задавала тешкоће историчарима, јер он лично није иза себе оставио писани документ. Међутим, до нас су доспела јеванђеља која износе његов живот и рад, а уз то, црквено предање темељито посведочава јеванђелске извештаје, да не говоримо о чврстој вери апостола и првих хришћана као највећих сведока његовог свеукупног спаситељног и, надасве, историјског деловања.
О ап. Павлу су извори богатији и друге су врсте. Најважније су његове сопствене посланице које је Црква сачувала у великом броју; од 27 списа новозаветног канона, нешто више од половине, њих 14, дело су ап. Павла. Биографију св. ап. Павла налазимо, пре свега, у Делима апостолским, затим у његовим посланицама 1 Солуњанима, 1-2 Коринћанима, Галатима, Филипљанима, Филимону и Римљанима, док у другим посланицама запажамо његово посебно старање око прве Хришћанске цркве, пре свега, у пастирским посланицама, да бисмо утемељеност његове еклисиологије проучавали у посланицама Ефесцима и Колошанима. Сви ови списи приближавају нам “апостола незнабожаца” (Рим 11,13), пружају веома живу слику о његовом делу и мисионарским трудовима, о његовим успесима и неуспесима, доживљајима и размишљањима, и допуштају нам јединствени увид у историју првобитног хришћанства.
Писане педесетих и шездесетих година првога столећа, посланице су и основни и незаобилазни историјски извор, управо најстарији и чињенично најпоузданији првобитни хришћански документ, јер су неке од њих временски старије од самих јеванђеља која приповедају о учењу и личности самога Господа Исуса Христа.
Све оне биографске пропусте из самих посланица ап. Павла, а оне нису писане да првенствено излажу живот њиховог аутора као такав, допуњава једна друга новозаветна књига – Дела апостолска. Више од половине овога опсежног новозаветног дела (а Дела апостолска су најдужи новозаветни спис, састављен од истог аутора као Лукино јеванђеље; већ је у прологу доведен у историјску везу са првом Лукином књигом: Дап 1,1; ср. Лк 1,1-4) бави се изразито, углавном у другом дêлу, радом и животом ап. Павла. Отуда не чуди што се искристалисало схватање у смислу да се биографија ап. Павла садржи у суштини у Делима апостолским, док се у посланицама мора тражити само његово учење. Уобичајена слика о овом неуморном мисионару извајана је првенствено према његовом лику окарактерисаном у Делима апостолским. Ап. Лука пише Дела апостолска као Грк и хришћанин из незнабоштва; хришћанска проповед је прекорачила некада чврсто брањене границе између привилегованог изабраног народа јудејског и многобожачких народа, и њих коначно пробила. Црква се раширила кроз оне многе народе Римског Царства, а Апостол са краја Дела апостолских проповеда јеванђеље “неометано” (Дап 28,31) у престоници, Риму.
Па ипак, ап. Лука пише своје дело очигледно као историчар, а, уз то, као човек који је дуже времена био апостолов сарадник и сапутник (Флм 24; Кол 4,14; 2 Тим 4,11), а поврх свега, као очевидац чиме је показао поузданост свега изложеног.
ВЕРСКО-ОБРАЗОВНО ПОДНЕБЉЕ. ДРУШТВЕНЕ ПРИЛИКЕ У ВРЕМЕ АП. ПАВЛА
Отац ап. Павла је највероватније био ткач шатора који су израђивани од cilicium-а, платна које је ткано од длаке црних коза. Ове црне шаторе су користили каравани, номади и војске широм Мале Азије и Сирије. О мајци ап. Павла ништа није познато; Павле је уопште не спомиње, вероватно зато што је умрла у његовом детињству. Имао је барем једну сестру, и одрасли су у богатству: Његов отац је био грађанин Тарса, јер на 15 година раније титула грађанина Рима (civis Romanus) одузета је свима оним грађанима који нису имали већу имовину, док је Павлова породица задржала ту пожељну титулу. У то доба је она ретко давана, осим за обављену службу или за добре новце. Римско грађанство је придавало носиоцима углед у месту боравишта и наследне привилегије на које се сваки члан могао позивати када би путовао широм царства. То је такође значило да је Павле имао пуно латинско име које се понекад састојало из три имена (нпр. Гај Јулије Цезар). Прва два имена су била уобичајена за све чланове породице (у Цезаревом случају – Гај Јулије), али су била занемарена јер је Павлов живот забележио најпре његов сапутник Грк Лука, а и иначе, Грци не би разумели латинска имена. Треће, лично cognomen, било је Paulus (Павле). Осмог дана по рођењу, приликом обрезања, дато му је јеврејско име “Савле” (Саул), изабрано или услед његовог значења, “измољен”, или у част најславнијег Венијаминовца, цара Саула.
Савле је било име коришћено код куће, и наглашавало је његово јудејско наслеђе, за њега веома значајно у раним годинама. Незнабошци су били свуда наоколо, стубови паганских храмова доминирали су трговима; Атина и Рим, Вавилон и Нинива доприносили су развоју Тарса, па је Савле одрастао у овом јелинистичко-оријенталном свету. Премда су многи Јевреји широм Средоземља били под упливом грчке философије, Савлови родитељи су били фарисеји, чланови најватреније странке у неговању јеврејског национализма и строге у држању Мојсијевог закона. Родитељи су настојали да своје дете држе даље од паганског утицаја, па су обесхрабривали и дружење са њиховом децом. Презирана су грчка схватања. Премда је Савле од младости говорио грчки као lingua franca, и имао радно знање латинског, његова породица у кући говорила је арамејски, језик Јудеје, сродан јеврејском.
Привилегије Савлове породице, као слободњака Тарса и римских грађана, нису биле ништа у поређењу са почашћу припадања израиљском народу, Народу обећања, којем је Бог открио своју славу и своје завете. Школа при синагоги у Тарсу учила је децу једино јеврејском тексту свештеног Закона. Сваки дечак је за старешином синагоге (хазаном) понављао библијске одломке у хору, све док се не би савршено изговорали самогласници, нагласак и стекао ритам. Савле је научио да пише јеврејска слова на папирусу, стварајући тако постепено свој препис Светога писма. Његов отац му је вероватно поклонио други низ свитака на велуму: грчки превод Старога завета познат као Септуагинта, из којега су узимани одређени одељци за читање у синагоги сваке суботе. До своје 13. године Савле је овладао јеврејском историјом, библијским песништвом и величанственом књижевношћу Пророка.
Тарс је имао свој универзитет, славан по таквим студентима као што је био Атинодор, васпитач цара Августа, и исто тако чувени Нестор, а обојица су у Савловом детињству као старци спадали у истакнуте грађане. Али фарисеј није хтео васпитавати сина у паганској моралној философији. Отуда је младић Савле послат у Палестину и наставио школовање у Јерусалиму.
Током следећих пет-шест година седео је код ногу Гамалила, унука Хилела, најпознатијег учитеља који је умро неколико година раније у старости од сто година. Под нежним Гамалилом, који је заступао другачију школу од Шамајеве, Савле је научио да анализира текст све док се не би разлучила сва могућа значења, сходно уваженом мишљењу дотадашњих поколења равина. Научио је да води разговор у облику питање – одговор, познат у древном свету као “дијатриви”, и да излаже мишљење, јер равин је делимично био законик који је оспоравао оне који су кршили Закон, а делимично и проповедник. Савле је превазилазио своје савременике, имао је моћан дух који га је могао одвести у Синедрион и учинити га старешином Јевреја. Пошто је јеврејска заједница била теократски уређена, у њој су верски и народни предводници били идентични, а 71 члан Синедриона били су и судије и књижевници и духовни вођи. Овај Синедрион је било највише судско веће по свим верским питањима, па и о оним народним од мањег значаја, колико су то Римљани дозвољавали (Синедрион није могао наложити смртну пресуду!). Неки његови чланови бирани су из наследног свештенства, а други су били законици и равини.
Град Тарс, где је Савле рођен негде почетком нашег рачунања времена (Дап 21,39; 22,3), - узето је да је рођен 8. или 9. г. - био је главни град области и римске провинције Киликије. Лежао је недалеко од Средоземног мора у подножју планине Тауруса, на путу који води преко високих превоја из Мале Азије за Сирију. Данас мало место, Тарс је својевремено уживао повољан положај па трговином и саобраћајем могао прерасти у процвали јелинистички град. Чувен је био Тарс, пре свега, као центар грчког образовања; географ Страбон (XIV 673) наводи га повремено у истом даху са Атином! Ап. Лука, који је о Павловом родном месту сачувао поуздане податке (Дап 22,3; ср. 23,34), каже тим поводом да је ап. Павле већ и детињство провео и школовање стекао у Јерусалиму, што би претпоставило пресељење његових родитеља. Овде се опажа тенденција да се он окарактерише као прави Јеврејин и да се, што је више могуће, доведе у везу са Јерусалимом. Али, у то се већ може посумњати, јер у самом исказу апостола Павла у Флп 3,5 ово пресељење у Јерусалим он не спомиње. Он, штавише, нигде не спомиње своје место рођења. Али, зацело и с поносом истиче противницима своје израиљско порекло: “Јесу ли Јевреји? И ја сам? Јесу ли Израиљци? Јесу ли семе Авраамово? И ја сам” (2 Кор 11,22; ср. и Рим 11,1). Сличан фронт отвара ап. Павле и у наведеном месту у посланици Филипљанима када набраја све оно шта је било пре његовог обраћења у Христу рекавши: “Обрезан сам у осми дан, од рода сам Израиљева, племена Венијаминова, Јеврејин од Јевреја, по закону фарисеј...” (3,5). Ови чести искази приказују не само етнографски његово јудејско порекло, него и верску особеност његовог народа усред других народа. То истиче архаично почасно име “Јеврејин”, као и друге фразе: “Израиљац” и “семе Авраамово”, што исказује његову верску предност којом се хвали Јудејац као члан Богом изабраног народа. И као такав, ап. Павле је прошао кроз прастари знак завета обрезање и поносан је на своје порекло из једног од дванаест племена, из којег потиче и први израиљски цар са истим именом, Саул (Дап 7,58; 8,1.3; 9,1.8).
Набрајање његових предности у посланицама упућеним хришћанима из незнабоштва није само биографски важно. Оно тиме даје хришћанима бодрост да се поуздано осећају у својој вери, у новој хришћанској заједници, јер је њен члан и бивши фарисеј. Његово пак позивање на порекло требало би свакако да дозове у сећање његов већи ауторитет.
Тачне податке о броју Јевреја у Римском царству не можемо знати услед доста непоузданих извора. Па ипак се стручне процене прилично слажу у томе да је њихов број у време цара Августа и његових наследника износио негде 4,5 милиона, ако не и више. То би било 7% укупног становништва у царству; били су концентрисани, поред Палестине, пре свега у Египту и Сирији, где су живели углавном у великим градовима (Александрија, Антиохија, Дамаск и др.). Управо се, на основу можда не претераних податка Филона Александријског и Јосифа Флавија, њихов број у Александрији може довести на милион људи. Велике цифре потичу из разноразних помена, али се односе и на Малу Азију, Кипар, Киренаику, на многе друге области и градове средоземног базена, али и на њихове насеобине у земљама Еуфрата и даље на исток (ср. списак набројаних народа који су присуствовали догађају Педесетнице у Дап 2,9-11, али и многобројне ванбиблијске наводе). Зацело се може тврдити да је јудејско становништву у дијаспори многоструко превазилазило број јудејског становништва у Палестини. Разлози за ово били су разнородни: планско, понављано насељење Јудејаца ради колонизирајућих циљева већ у доба Дијадоха, али и драговољна емиграција, у ретким случајевима и насилна депортација, како су то раније спроводили Асирци и Вавилонци.
Већ су јелинистички владари подарили Јудејцима широка етничка права, правну заштиту и привилегије, а Римљани су се тога доследно држали. Тиме је Јудејцима изразито било загарантовано неометано исповедање њиховог култа, што се односило не само на верске ствари, него и на политичко организовање њихових заједница, располагање својом имовином и, пре свега, на сопствено судство, уколико та питања нису задирала у општи правни систем државе. Права су ишла до те мере да су били ослобођени култа обожавања цара, а по правилу, с обзиром на строги пропис о поштовању суботе, и од војне службе.
Тај повољни правни положај Јудејаца чинио је да су многи од њих поседовали римско право грађанства у својим градовима – а што за ап. Павла важи још од његовог рођења (Дап 16,37; 22,28). У познијој апостоловој биографији, као што знамо, његов положај као римског грађанина (civis Romanus) је повремено играо важну улогу. Као римског грађанина одликовало га је и његово добро римско име,Павле, којим се непрестано назива у својим посланицама. Да га је апостол прихватио тек од тренутка својег обраћења – као што се они који примају монаштво одричу својег дотадашњег грађанског у корист духовног имена -, раширено је, али погрешно гледиште. То не тврде ни Дела апостолска која речима “Савле звани и Павле” (13,9) од почетка његове мисионарске делатности, уосталом, и без икаквог односа на тамо изложени сусрет са проконзулом Сергијем Павлом на Кипру, наводе га само са општепознатим именом. Његово јудејско име Савле (Саул) треба схватити више као фамилијарно, употребљавано међу његовим верским сарадницима, као додатно име (signum или supernomen). Из досад реченога може бити јасно да ап. Павле није одрастао у некој затвореној етничкој заједници, него да потиче из породице са друштвено и грађански истим правима.
Филон Александријски са поносом примећује да су закони јудејског народа “све друге привлачили себи и на себе скретали пажњу: варваре, Грке, континенталце и острвљане, народе Истока, Запада, Европе, Азије, читав насељени свет од једног краја до другог” (De vita Mosis II 20; ср. и Јосиф, Contra Apionem II 39). Такође и незнабожачки писци, географи, историчари, песници (Страбон, Светоније, Сенека, Касије Други, Тацит, Хорације, Јувенал) потврђују, мада често и са презиром и подсмехом, способност и привлачност јудејских мисионара. Јудејство је другим народима морало изгледати сасвим другачије и необичније; својим вером у једног и невидљивог Бога, Бога над небом и земљом; својим чврстим држањем Закона и обредних заповести (поштовање суботе као светог дана, прописи о јелима и др.); својим истоветним уређењем живота у јеврејском друштву ма где били у свету, угледном старином своје историје, својим позивом на враћање из сваке врсте идолопоклонства и моралним прописима до ситница, као и проповедањем будућег суда над свим народима, као и објављивањем правде и мира што ће их донети будући Месија. У јудејству у расејању синагога је била уместо храма, тумачење Торе уместо жртвовања, законици и књижевници иступали су уместо свештеника. Наравно да је долазило до преплитања философског размишљања између јудејских мислилаца у дијаспори и тамошњих јелинистичких философа. То показује јудејска поучна књижевност, затим дела Филона и других, али и грчки превод Старога завета, назван превод Седамдесеторице. Овај превод је постао света књига синагоге и раног хришћанства, као што је грчки језик постао језик богослужења, проповеди и молитве. Овај језик је био оно оруђе преко кога је значајан део грчке мисли продро у јудејску теологију дијаспоре: мотиви из позноантичке верске критике идолопоклонства и сујеверја, као и платонска историјска учења о уму и моралу. То се види и из тога што су јудејски теолози прихватили античку алегоријску методу тумачења Библије, али и из чињенице што се јудејска вера ширила књижевношћу под омиљеним видом грчких књижевника, мислилаца и виделаца, штавише подражавањем прастарих грчких и римских оракула, као што су Сибилина пророчанства.
У својој младости св. ап. Павле није никада стекао исто познавање грчке философије и образовних традиција свога времена као његов чувени савременик Филон Александријски (умро око 50. г. по Хр.) и, изгледа, да није упознао Филонова настојања како да старозаветно – јудејско наслеђе намерно доведе у склад са грчком мудрошћу. Па ипак, није мало грчких елемената образовања које су му подарили проповед и теологија дијаспоралне синагоге. Они се одражавају у појмовима и мислима који имају порекло у стоичкој популарној философији (нпр. слобода, ум, природа, савест, трезвеност, врлина, дужност), али ап. Павле ништа мање није овладавао уметничким средствима античке реторике и типичним популарним дидактичким облицима свога времена које је примењивао свесно и индивидуално, повремено задивљујуће нијансирано. Карактеристичан начин наставе ондашњих учитеља перипатетика, као и стила негованог у јелинистичкој синагогалној проповеди, јесте тзв “дијатриви” (уствари, провођење времена у разговору). Овакав облик подучавања не произноси философске, моралне или верске мисли у предугачким дедукцијама и спекулативним цепидлачењима, свесно избегава стручни језик и креће се у живахном разговору. У кратким реченицама износи приговоре са становишта фиктивног противника, чини да слушаоци суделују као учесници у разговору и, такорећи, уопште их не испушта из вида. Све ове карактеристике стила налазе се у изобиљу у посланицама ап. Павла.
Сходно слици коју имамо о синагоги у јелинистичком свету, можемо рећи да је млади Павле, на основу свога порекла, образовања и обдарености, на изванредан начин био одређен већ као Јудејац за мисионара међу незнабошцима. Мисионарски подухвати дијаспоралне синагоге располагали су донекле либералним начелима и трудили су се како да “богобојажљиве” из паганског света, који су се сматрали члановима јеврејске заједнице, приведу у монотеистичко вероисповедање, како да им наметну минимум обредних прописа (држање суботе, прописа о јелу и др.) и обавежу их на држање основних моралних поставки Закона, а да их притом не бодре за прелазак у јеврејску веру и тиме не постану “прозелити”. Приврженици строгог држања Закона у палестинском јудејству, предвођени фарисејима, осуђивали су овакву праксу и настојали су на обрезању свих, без обзира из ког су народа долазили. Међутим, и фарисеји су се бавили мисионарењем међу паганима, мада зацело не са мањим успехом од јудејства у дијаспори. На њих се односе Христове речи: “Тешко вама, књижевници и фарисеји, лицемери, што проходите море и копно да бисте добили једнога следбеника, и кад га придобијете, чините га сином пакла двоструко већим од себе” (Мт 23,15).
Наспрам ове позадине, може се сагледати значај чињенице што се Јудејац из дијаспоре, Павле, можда следећи пример традиције своје породице (Дап 23,6), придружио фарисејима, што ће рећи најстрожем легалистичком правцу у животној пракси и мисији (Флп 3,5). Наспрам површинског традиционализма јерусалимске свештеничке аристократије, али и наспрам лабавог конформизма у народу, фарисејство је, због своје строге побожности, уживало велики углед. Овај покрет је надживео и катастрофу Јудејског рата и разорење Јерусалима, а и при консолидовању Јудејства после ове трагедије давало је нормативни ауторитет и било је језгро познијег талмудског јудејства.
Ап. Павле се могао одлучити за фарисејски правац а да се притом не одрекне свога порекла из дијаспоре, нити пак да занемари тамо стечено богословско образовање. Тиме се објашњава што у његовим посланицама равномерно опажамо одраз како фарисејске, тако и јелинистичке мисли. У сваком случају је ап. Павле, при својој одлуци за фарисејски правац, постао изразити ревнитељ Мојсијевог закона. Дела апостолска су у праву када истичу да је стекао богословско образовање у Јерусалиму, духовном средишту тога покрета. На ово доба односи се примедба да је “напредовао у јудејству више од многих врсника својих у роду своме, будући одвише ревнитељ за своја отачка предања” (Гал 1,14) и да је “по правди Закона био беспрекоран” (Флп 3,6). Да је он заиста био ученик старијег Гамалила, чувеног законика (Дап 22,3), може се у потпуности прихватити. Богословско школовање у јудејству било је спојено са изучавањем других практичних позива. Тако из Дап 18,3 сазнајемо да је он правио шаторе. У његовим посланицама често чујемо да се од свога заната издржавао и на каснијим мисионарским путовањима (1 Сол 2,9; 1 Кор 4,19; 2 Кор 11,7). Међутим, при свему овоме је важно што имамо добре разлоге за претпоставку да се Павле, Јудејац из дијаспоре, својом одлуком за фарисејство спремао истовремено и за јудејску мисију међу незнабошцима према најстрожијим законским начелима, и да је пре обраћења у хришћанство ову мисију и спроводио. Тиме се објашњава што су његови каснији јелинистички противници у Галатији, заступајући потребу обрезања, истицали у први план апостолову ранију праксу у хришћанском мисионарењу. Он је узвратио: “Ја, браћо, ако још (!) обрезање проповедам, зашто ме онда гоне? Дакле, укида се саблазан крста” (Гал 5,11).
ПАВЛЕ ПРОГОНИ ХРИШЋАНЕ
Град Дамаск, за који је уско везана делатност фарисеја Павла као прогонитеља хришћана, као и његово обраћење и призив за апостола незнабожаца, представља значајно поглавље најраније црквене историје. Како је јеванђеље већ пре ап. Павла доспело овде у незнабожачко-сиријску област далеко од Јерусалима и Јудеје? Извори не дају на ово директан одговор. Па ипак, све говори у прилог томе да почеци овога развоја досежу до времена првог већег сукоба на подручју јерусалимске првобитне Цркве. Дела апостолска, нажалост, не дају беспрекорну и прегледну слику. Већ у Дап 6,1-6 читамо о сукобу између “јелиниста” и “Јевреја” у тој општини. Под обема групама имају се на уму хришћани јеврејског порекла: први су потицали из дијаспоре и говорили грчки као матерњи језик, док су другу групу сачињавали домаћи са арамејским говорним језиком. Даље се каже како су изабрани ђакони имали да послужују приликом расподеле оброка и друге помоћи, како би се апостоли бавили ширењем речи Божје и молитвом.
Јелинисти су међу друге чланове прве ране Цркве уносили сасвим револуционарно схватање Христове проповеди, које је дошло у сукоб са строго јудејским схватањем Закона и освећеним традицијама, храмовном службом и стављали у питање право на спасење искључиво Изабраног народа. Као што видимо, управо ово су били разлози који су нагнали фарисеја Павла да, према његовим речима, приступи прогону хришћана. Бива јасно да се његова ревност усмерила против хришћанске заједнице у јелинистичкој дијаспори. Он често набраја – уопште не да би умирио савест – ове прогоне, и из привржености Закону: “јер сте чули моје живљење некад у јудејству - да одвише гоних цркву Божју и пустоших је” (Гал 1,13). “По ревности бејах гонитељ Цркве Божје, по правди Закона беспрекоран” (Флп 3,6). Овиме он лично жели показати да његова радикална доследност потиче од ранијег беспрекорног уважавања прописа, а не да би умирио немирну савест. Ово показује да само овде и нигде другде не треба тражити разлог његовог прогона хришћана и његове ревности у њиховом гоњењу. Мора се човек ослободити од раширене, али погрешне, претпоставке да је већ вера у Христово месијанство била довољан разлог за строгог Јудејца да прогони хришћане који су веровали у ово месијанство. Наиме, и међу Јудејцима било је “пророка” који су себе издавали за Месије, а да притом нису били прогањани са јудејске стране или изгнани из те заједнице. Већ тридесетих година 2. в. по Хр. у своме народу слављени, чувени учитељ Закона, раби Акиба прокламовао је за Месију предводника последње јудејске побуне против Римљана у време цара Адријана, Вар Кохбу.
Доводи се у питање и иступање Павла у Дамаску. Да је он са овлашћењима првосвештениковим тамо отишао да хришћане баца у окове и доводи на суђење у Јерусалим, тешко је одрживо, пошто Високи савет (Синедрион) није имао такво јурисдикционално овлашћење – далеко изван граница Јудеје; под римском влашћу то уопште није поседовао. Отуда морамо претпоставити да је Павле учествовао у синагогалном суђењу, при чему су примењиване интерне казнене мере (шибање, искључење из заједнице, проклетство). Павле је касније лично, како бележи 2 Кор 11,24, као хришћанин био изложен синагогалној казни шибања.
О свом обраћењу Христу и о своме призиву за апостола Павле лично говори изненађујуће ретко. Ако то већ чини, онда свакако у важним исказима, и то увек тако да је све буде уткано у ширење јеванђеља. Оштро супротстављајући се противницима, ап. Павле најпре набраја предности којима се некад могао хвалити, али онда наставља: “Али све што ми беше добитак, сматрах за штету Христа ради. Штавише, ја и сматрам све за штету према превасходном познању Христа Исуса, Господа мога, ради кога сам све оставио, и сматрам све за трице, да бих Христа добио и да се нађем у Њему, не са својом праведношћу која је од Закона, него оном која је по вери у Христа, праведношћу од Бога и на основу вере” (Флп 3,7-9).
Биографски опширније јесте оно место у Гал 1,15сл. Премда је оно доста концизно, и не излаже његов догађај око његовог обраћења, ипак Павле овде говори јасније – мислећи на старозаветне призиве пророка (Јер 1,5; Ис 49,1) – о свом призиву за апостола незнабожаца, а непосредно пре овога места, као у Флп 3, баца се поглед уназад на његово раније ревновање Закону и гоњење хришћанске заједнице (Гал 1,13сл). Али тада долази до промене: “А када благоволи Бог, који ме изабра од утробе матере моје и призва благодаћу својом, да објави Сина свога у мени, да га благовестим међу незнабошцима, тога часа не питах тела и крви нити изађох у Јерусалим онима који су били апостоли пре мене, него отидох у Арабију, и опет се вратих у Дамаск” (Гал 1,15-17).
Ради правилног схватања овога у вези Павловог обраћења, било би добро сазнати шта је подстакло ап. Павла да подноси овај извештај и шта тиме жели постићи. Касније у Ефесу написана посланица Галатима проузрокована је агитацијом јудаистичких лажних учитеља који су се били увукли у хришћанске заједнице у малоазијској области Галатији и претили да их разоре. Њихов напад је био усмерен на јеванђеље без Закона које је ап. Павле проповедао међу незнабошцима, при чему је, наводно, занемарен спасоносни пропис о обрезању и обавезност Закона за незнабошце.
Овај приговор се слаже са основним мислима јудаиста, чиме су се служили при ометању апостолове мисије међу незнабошцима; они су се притом сматрали хришћанима, а не тек мојсијевцима: постати хришћанин, како су то они схватали, може се само укључивањем у Изабрани јудејски народ! Овим нападом на Павлову проповед стављена је у питање и његова апостолска служба и достојанство, за коју службу га, наводно, нико није овластио. Ово двоје, кривотворење проповеди и својевољно издавање за апостола, морали би да сачињавају садржај противничких приговора. Отуда он брани, истовремено себе нападајући, у тој својој посланици, са крајњом оштрином обадвоје: истинитост својег јеванђеља за незнабошце и порекло своје службе; обадвоје су нераздвојни, две стране исте ствари, иза које стоји ауторитет једне божанске воље. Према раширеном схватању библијских тумача, галатијски агитатори су пребацивали апостолу његову зависност од јерусалимских првих апостола и истицали да је примио своје учење посредно; следствено, он није прави, Богом постављени у службу апостол. Из овог разлога он излаже јасан доказ о својој независности од Јерусалима у Гал гл. 1 и 2. Уствари, апостол кроз све своје списе говори о својој независности од било којег људског ауторитета, како би божански карактер његовог јеванђеља потврђивао и његову службу.
Пошавши од противничких претпоставки, једно је јасно: да се они лично, са неким правом, позивају на Јерусалим и да у њиховим очима само неко може бити легитимни апостол који се чврсто држи у Закону наведених предања о спасењу привилегованог Божјег народа израиљског. Уколико је ова претпоставка тачна, њихов приговор би могао гласити овако: “Од првих апостола, дванаесторице, он је подучен исправно. Али, нажалост, он је занемарио ову поуку – о трајној обавезности Закона, обрезања и проповеди спасења – и све то на своју руку искривио, како би лакше прошао код незнабожаца." Међутим, Павле пише: “Зар ја сад настојим да људе придобијем, или Бога? Или тражим људима да угађам? Јер кад бих још људима угађао, не бих био слуга Христов" (Гал 1,10). Без обзира на овај Павлов исказ, Јудејци су сматрали да је његова проповед издаја традираног наслеђа, а да они, напротив, стоје у истинском континуитету са Законом и да излажу легитимну проповед.
Оваквом размишљању ап. Павле сасеца корен у Гал гл. 1: Већ ваша претпоставка није у реду; ја стварно нисам имао односе са Јерусалимом - нити приликом мога призива за апостола, нити после тога неких седамнаест година, осим једне краће посете Кифи (Петру) три године после онога дана пред Дамаском. Бог ми је без посредовања првих апостола поверио јеванђеље и мисију међу незнабошцима. Зато ја више не проповедам обавезност обрезања, што сам некада проповедао као фарисејски мисионар у дијаспори (Гал 5,11: “А ја, браћо, ако још обрезање проповедам, зашто ме онда гоне?”). А наводно, на основу од апостола примљеног учења, требало би да проповедам. У овом смислу говори већ почетак посланице: “Павле, апостол не од људи ни преко човека, него кроз Исуса Христа и Бога Оца који га васкрсе из мртвих” (Гал 1,1; ср. 1,11сл). Штавише, да би противнике потпуно поразио, он ће у своме изложењу Апостолског сабора у Јерусалиму додати: “Штавише, и први апостоли су ми тада потврдили да слободно могу проповедати јеванђеља међу незнабошцима” (ср. Гал 2,1-9).
Пре него што је Павле помишљао да постане учитељ у Израиљу, морао је да познаје и неки занат, нпр. сваки Јеврејин је био вешт у трговини и практично ниједан равин није примао плату, јер је сам себе издржавао. Павле је стога напустио Јерусалим у својим двадесетим годинама. Да је он био у овоме граду у време овоземаљске службе Исуса Христа, сигурно би себе споменуо како расправља с Њиме, као што су споменути други, нпр. фарисеји, садукеји и књижевници. У својим познијим годинама он је нарочито говорио о Христовој смрти на крсту, али притом никада није истицао да је био сведок његовог распећа (2 Кор 5,16). Вероватно се вратио у Тарс, где је учестовао у породичној изради шатора. Зими и лети проповедао би у синагоги. У једној примедби у његовој посланици опажа се његов снажан мисионарски занос. Где год су се Јевреји састајали на молитву, незнабожачким симпатизерима је дозвољавано да присуствују, као “богобојажљиви”. Фарисеји као Павле настојали су да ови богобојажљиви постану прозелити: да се подвргну једноставном, али болном чину обрезања, а да им се после тога допусти да се држе обредних и личних прописа Мојсијевог закона. Ово бреме је можда било тешко, али је награда била велика – уживали су милост Божју.
Савле присуствује каменовању ђакона Стефана
Десет година је протекло откако је Савле напустио Гамалилову школу у Јерусалиму, вративши се у свој родни град Тарс као чувени познавалац Закона
и Пророка. Имао је око 30 година када је поново дошао у Јерусалим. Врло је вероватно да Савле није познавао Христа, да за Христа и његову науку пре Његове смрти и васкрсења уопште није био ни чуо. Тек по повратку Андроника и других земљака са празника Пасхе, из Јерусалима у Тарс, сазнао је за чудесне догађаје Великог петка и Васкрса. Многи Јевреји су дискутовали o тим догађајима, долазећи до закључка да ће им мртви Христос више нашкодити неголи живи, јер се број његових присталица из дана у дан нагло повећавао. Међу овима били су и многи свештеници и левити, a међу првима Јосиф са Кипра, касније названи Варнава. Врло је вероватно да је Савла, као већ знаменитог фарисеја, позвао сам Синедрион на сузбијање “нове секте”.
Сматра се да је Савле дошао у Јерусалим три године после смрти Христове. Одмах по доласку у Јерусалим, Савле је дошао у везу са својим учитељем Гамалилом, кога је затекао јако остарелог. Рекло би се да је изгубио и своју дотле чувену поузданост у тумачењу верских истина. И сам град Јерусалим изгледао је Савлу потпуно измењен, као да је на њему и његовој савести лежала нека мôра.
Следбеници Распетога окупљали су се око неког невидљивог стожера. Међу овима били су као чланови “седморице” архиђакон Стефан и ђакон Филип, који су не само проповедници, већ и чудотворци (Дап 21,9,6,8,6). Погрешна би била претпоставка да је Црква већ у тим првим данима била организована и самостална, одвојена од јеврејства. Први хришћани су се окупљали на заједничке молитве у понеким зборницама, пошто своје још нису имали, a нарочито су се истицали међусобном братском љубављу и светом евхаристијом, којом су давали и видљива израза своје велике вере у Христово месијанство (Дап 2,42-46). Међу прве хришћанске учитеље спадао је архиђакон Стефан, који је први указао на право значење Мојсијевог Закона, наиме: да је Мојсијев Закон само припрема за универзални Закон Цркве Христове. Kao такав, Стефан је после Савла био највећи противник Закона.
Стефан који је презирао софистичко беседништво, прилазио је тумачењу Закона непосредно, и са пророком Исаијом исповедио је да је Распети Исус онај обећани Месија који је, према пророцима, морао да пострада и умре. Зар је могућно да Месија умре смрћу најгорег разбојника? Ова мисао је била неприхватљива за Савла. И ту је тежиште сукоба између Стефана и Савла, као представника двају опречних схватања Месије и месијанства уопште. Излагања Стефанова није могао нико да побије, па ни Савле. Сви су се позивали само на текст из Девтерономијума: “Проклет био од Бога ко виси на дрвету” (Понз 21, 23), и тај навод заводио је и самога Савла. Стефан се у полемици дотакао и свих јеврејских тумачења Закона, пa je овима насупрот поставио тезу да: Закон и храм нису ништа друго до прелазне етапе Предвечнога Плана ка спасењу не само Јевреја, него и свег човечанства. Управо у томе и јесте грешка јеврејскога учења, што су они, изгубивши из вида универзалност Предвечнога Плана, хтели да ток овога зауставе својим Законом и Храмом.
Слобода Стефанова, којом је дао израза овој својој мисли, погодила је присутно јеврејство у најосетљивији живац. Све до овог дела Стефановог
говора владала је дубока тишина. Сада се одједном мења цео призор. У необузданом бесу Јевреји вуку Стефана до двора првосвештениковог, где су били на окупу чланови Синедриона. Стефан је и овде поновио своје гледање на Закон, Храм и месијанство, a завршио је тешком оптужбом: “Тврдоврати и необрезани срцем и ушима, Ви се свагда противите Духу Светоме, како оци ваши, тако и ви! Којега од пророка не прогонише оци ваши? И побише оне -који предсказаше долазак Праведника, кога ви сад издајници и убице постадосте” (Дап 7,51-52; ср. Мат 21,35; 23,34.37; Дап 3,14). Сви шкрипаху зубима, док је Стефан стајао као у екстази, очију упртих пут неба.
“Ево видим небеса отворена и Сина Човечјега где стоји c десне стране Богу” (Дап 7,56), узвикује Стефан, на што га окупљена руља вуче ван града и тамо засипа камењем, и не сачекавши формалне осуде од стране Синедриона.
На место каменовања похитао је и Савле, у друштву осталих законика. Поред његових ногу стављали су своје хаљине они који су бацали камење на првомученика Стефана. Скупивши последње своје снаге, Првомученик устаје и гласно се моли: “Господе Исусе, прими дух мој” (Дап 7,59). A пре него што ће да издахне, његов се благи и болни поглед помало сукобљава са погледом Савловим и као да за њега упућује Господу своју последњу молитву: “Господе, не урачунај им ово за грех!” (Дап 7, 60).
Овај призор је остао вечито свеж у духу Савловом. Силина Стефанове вере, за коју је са толико готовости положио и живот свој, изазвала је у њему трајну, да не кажемо и вечиту, грижу савести. Касније, у својим посланицима често се навраћао на овај догађај (Дап 22, 20-26,10; Гал 1, 23; Кор 15, 9). “Нисам достојан назвати се апостол, јер гоних цркву Божју” (1 Kop 15, 9), то су речи исповести и кајања апостола Павла. Врло је вероватно да је у ноћи посматрао и призор сахране посмртних остатака Првомученика, коју су, у присуству и уз плач његове мајке, извршила побожна браћа у Христу, уз светлост небројених бакљи.
Крв првог великомученика као да је била откупна цена младе Цркве за разбијање јеврејскога национализма; a она је привела Цркви и познијег највећег њеног поборника и апостола. Ни година дана није протекла од мученичке смрти архиђакона Стефана, те велике наде младе Цркве, a на његово место ступа његов некадашњи сведок при погубљењу, сада већ апостол Павле. Многи су недокучиви и неиспитани путеви Бога Живога.
Савле као прогонитељ припадника Христове вере
Кад раскида са својом прошлошћу, човек гледа на ову конверзију у сасвим другом светлу. У своје позније доба апостол Павле ће на своју прошлост гледати са мање горчине, свестан да је грешио у незнању. Али, ипак зато, прошлост га тишти кроз цели живот као нека мôра.
Смрт архиђакона Стефана је била миг за општи прогон младе Цркве. Искуство нас учи да свако неправедно прогањање рађа саосећање и симпатије према идеалима прогоњених. Шта се одиграва у души Савловој?
Савле је одобравао његово (Стефаново) убиство (Дап 8,2). Штавише, изгледа да се и радовао томе убиству највећег противника Закона. Ово нас управо наводи на размишљање: Зар је могућно да се човек Савлове културе и интелигенције радује смрти човека, кога види да умире овенчан славом мученика, лицем озареним једном вишом духовном светлошћу, са молитвом на уснама за своје убице? Рекли бисмо да је његову душу већ тада обузело другачије осећање, које сам себи није хтео да призна у први мах. Не да се ни замислити да би његово осећање “радости” било без сваке сенке! Његову душу је више него сигурно већ при томе догађају убола прва жаока.
Под утицајем храмовног свештенства, одакле су се шириле многе неистине o хришћанима, Савле се није могао тако лако отрести своје прошлости. Изгледа да је њему било поверено угушивање “хришћанске, назирејске јереси”, из чега би се могло даље закључити да је он у фарисејству уживао леп углед. И он је извршењу својих дужности приступио са њему својственом ревношћу: ставио се на чело хришћанских прогонитеља. Тамнице и мучионице биле су препуне хришћана оба пола и свакога доба старости. Ретко се ко спасао од тих, Савлу подређених, прогонитеља.
Овде се намеће питање: па како су у оваквим приликама остали поштеђени апостоли и њихови ученици?
За своју безбедност су могли да захвале угледу и поштовању које је у јеврејству уживао апостол Јаков, велики поштовалац Закона чак и по свом приласку хришћанству. Јер, међу хришћанима било је и таквих који су сс изјашњавали за строго одржавање Закона уз веру у месијанство Христово. Али било је и таквих који су сматрали да је важност Закона (уз веру у месијанство Христово) престала доласком Христовим. И како су апостоли, са апостолом Јаковом на челу, спадали у прву групу, природно је што су остали поштеђени, утолико пре што се зна да расцеп између Јевреја и хришћана у те прве дане новога Пута (Дап 9,2) још није био добио одређени вид.
Тих првих дана Савле је жестоко прогонио ону Цркву чију ће науку ускоро и сам да проповеда. Па како да се објасни ова противречност? Несумњиво је да се не може објаснити природним путем.
Доношењем Закона човек постаје робом греха, па према томе Закон, уместо да служи човеку за живот, постаје узроком његове духовне смрти! (Рим. 7,12). Јер, ко се огреши ма o једну једину заповест, огрешио се o читав Закон. Неприкосновеност Закона је била непорецива. Међутим, наука Христова уздрмала је овај окоштали став, и то je најбоље осетио апостол Павле кад је пред скупом апостола заступао мишљење да верници из незнабоштва не треба да се обрезују.
Према апостолу Павлу, поштовање спољних обреда и њихово очување јесте особина фарисеја, док је он сам заступао тезу да је вера у Христа предуслов унутарњег усавршавања. Он лично ни у чему није трпео полумере. И само тиме може се објаснити онај жар са којим je проповедао Распетога.
Ha умирућем првомученику Стефану Савле је видео нешто сасвим друго: видео је његово потпуно јединство са Васкрслим Христом, које није могла да помути ни наступајућа смрт. И то је била друга жаока која се забила у младу душу Савлову.
Протођакон Радомир Ракић
Фоча (Србиње)
7. маја 2009.
Извор: Спц
