Црква је некако педагошки кроз богоносне оце проговорила, као што је проговорила кроз пророке, праоце, патријархе, оне који су припремали род људски за долазак Богочовека, Господа нашега Исуса Христа. Али, знајући психологију људску, она их припрема кроз богослужење, најпре кроз пост Божићни како би се изоштрио наш ум, како би се наше срце омило и како би припремили духовне јасле, да би се Богомладенац родио у нашем срцу, а непрекидно се рађа, јер Црква тако поје - "Данас се рађа". Зато би требало да се посветимо себи и себе подсетимо на све оно што је проречено, на све што је учињено у Старом Завету, у припремању рода људског. Али Црква највише молитвено позива да ум свој припремимо, да се омолитвимо, и да се, читајући Свето Писмо, подсетимо на тајну спасења и тако учествујемо у богослужењу.
Богослужење је центар живота и зато су Свети Оци надахнуће добијали молећи се Богу, учествујући у богослужењу, а велики допринос су дали управо пишући и састављајући најлепше песме, химне, посвећене Рождеству Господа нашег Исуса Христа. Дакле, пошто сам вам рекао да је врло важно рећи о очинству у светлости овога празника ми заиста припремајући се за овај празник не случајно данас прослављамо праоце и оце, оне који су својом вером, животом, светлим примером посведочили Богомладенца. Није потребно да вас подсећам данас на житије Светог Игњатија Богоносца, који је добио име Богоносца јер је у срцу своме носио Бога, и посведочио до краја Господа Исуса Христа својим страдањем.
Данас је очинство у великој кризи, јер се изгубио прави однос са Оцем Небеским Коме се молимо "Оче наш"; а ако смо у Господу нашем Исусу Христу ми смо и у Оцу Небеском, и само Онај који има однос у Христу с Оцем Небеским кроз Цркву Божију он истински постаје Отац. Говорећи о очинству, на првом би месту требало истаћи тај однос између Сина Божијег, друге личности Свете Тројице, Који се вечно рађа од Оца, а исте је суштине и са Духом Светим, и у истој слави, послушан Оцу Небеском до краја, а то видимо у смиравању, доласку у овај свет, примању тела људског, људске природе и свих оних догађаја из живота Господа нашег Исуса Христа, све до крсне смрти, васкрсења и вазнесења. Све што чини Црква чини управо сећајући се на живог Господа нашега Исуса Христа и у тој тајни служења Богу задобија се очинство, у тајни послушности. И као што је био послушан Син Божији, Син Човечији, Богочовек, Оцу Небеском, исто тако, сваки онај који хоће да задобије очинство требало би да прође тај пут подвига смиравања пред вољом Божијом, послушности, љубави и слободе којом нас је Бог обдарио, а у тој тајни односа рађа се очинство. То је оно што данас хоће Црква да поручи у светлости претпразништва Рождества Богомладенца указујући на примере праотаца који су вером живели, вером ходили.
Сетимо се како Свети апостол Павле у посланици Јеврејима, 11. глави, тамо негде од 11. до 18. стиха, и све до краја главе говори о примерима праотаца и матера. Зато, није случајно што се данас из јеванђеља чита родослов праотаца по телу Господа нашега Исуса Христа, где се показује да је Бог припремао род људски за долазак Бога Који ће узети људску природу, ону природу Адамову и узнеће је Оцу Небеском са десне стране, да би се она спасла од греха, смрти и ђавола. О овој тајни не само да су праоци говорили него су посведочили Свети апостоли и сви они који су задобили најдубље очинство изнутра. Кад то кажем онда мислим на свештенство, на јерархију, на онај Богом установљени поредак црквени преко кога се успоставља однос са Богом, а то је управо свештенство, јерархија, епископ, свештеник и ђакон, и у односу народа Божијег и међусобног даривања и свештенства. Кад то кажем, мислим на богослужење, на свету службу, на Литургију, где је епископ икона Христова и кроз ту тајну односа епископа, свештенства и народа, ми се међусобно дарујемо Богу и приносимо једни друге и сав живот свој Христу Богу, узлазећи и узносећи се пред престо Оцу Небеском. А једино нас је Господ наш Исус Христос усинио и Он нас приводи Оцу Небеском.
Поменух да је Црква богонадахнуто поучавала свој народ, а заиста је то тако, јер у храму Божијем, у цркви Божијој, која је символички и икона пећине у којој се Христос родио или гроба Господњег на коме служимо, односно на трпези Господњој, приносимо хлеб и вино, као дарове и уздарје Богу. Као бића смо створени за лепоту и красоту Божију, створени за славослов, као што је Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља (Лк. 2, 14), којим су анђели небески поздравили рођење Богомладенца у Витлејемској пећини, у оној долини пастира. То тако духовно одјекује да су богоносни оци као богогласне трубе, богонадахнути учитељи Цркве доживљавали Господа Исуса Христа изнутра исто тако као и праоци којима су били надахнути у оним временима, да ће доћи Бог, Спаситељ, једини Месија, Избавитељ рода људскога.
У центру служења је Литургија, слушамо речи Божије, речи које свештеник изговара, гледамо иконе и фреске, а онда слушамо хор или појце који поју у цркви. Зато смо и почели са овом песмом да покажемо да је наша вера толико дубока и да се увек изнова нешто догађа са нама ако се истински удубљујемо у речи Божије. Дакле, потребна је пажња да би се дубље васпитали и научили педагогији која нам је дата у Цркви. Тако, ово што ја говорим не тиче се само нечега што је написано у Светом Писму нити екс-катедра, да у књигама негде тамо пише а да ми то не разумемо, него нам је тако једноставно, библијски све речено, да вером доживљавамо и себи појашњавамо онолико колико нам је потребно за спасење. У свој тој красоти, једноставности и лепоти Богочовечанског живота Цркве крије се сва дубина и рекао бих надахнуће за сва покољења.
Кад би ових дана отворили богослужбену књигу на црквенословенском језику, данашње генерације уче много тога, оптерећени смо многим дисциплинама, па и учењима неких страних језика, па узмимо рецимо црквенословенски језик и пажљиво одслушајмо само неколико песама црквених, да чујемо и да се удубимо, видели би колико се ту налази мудрости и колика је дубина хришћанске поруке коју преноси овај празник. Дакле, Црква с једне стране припрема човека знајући његову ужурбаност, отупљеност, греховност, дакле палост, једном речју, али, упркос свему, негде у дубини људског бића крије се та чежња и непрекидно удубљивање у библијске речи. И шта је друго теологија или ово што говоримо ако не тумачење Светог Писма? Ту библијску реч су песници преточили у песму, у химну и то је најлепши наш вид говора о Богу, јер, добија се откривење од Бога и у Богу и са Богом, славећи Га ми у ствари приносимо Њему хвалу. У том смислу богослужење, како нам устав или правило Цркве предвиђа за Рождество Христово, описује тај догађај са истим историјским подобностима као и јеванђеље. Дакле, отворимо ли богослужбену књигу свако јутро и свако вече, видећемо у тим песмама целу историју догађајâ Христовог живота, а то је оно што желим вечерас да вам предочим.
За Оце Цркве, приступ историјској причи о рођењу Спаситеља света започиње напоменом о попису становништва у Јудеји у време римског цара Августа. Значи, потчињавајући се властима у то време, праведни Јосиф обручник и Пресвета Дјева били су дужни као потомци Давидови да оду на попис у Давидов отачки град Витлејем и да тамо унесу своја имена у државне спискове. Дакле, пред путовање Јосиф обручник се видео са Пресветом Дјевом, Која је била у благословеном стању, и мучио се душевно, јер није знао тајну Њенога зачећа. Онако, како описује јеванђелист Матеј, он је намеравао да то не оглашава, већ да Дјеву тајно отпусти из свог дома. Оци, између осталог говоре о оваквом питању Јосифовом Пресветој Дјеви. Навешћу вам одређене црквене песме које су преведене са црквенословенског језика, па су разумљиве, поготово ако се пажљиво слуша. Па каже праведни Јосиф: Марија, шта је то што ја видим у теби, у недоумици сам, чудим се и ужасавам, што пре отиђи од мене тајно. Ти си ми донела срамоту место весеља и похвале, јад и понижење. Више не могу да трпим људске увреде јер сам те примио од Господњих Јевреја као непорочну. И онда се пита песник, А шта да радим сада? Како се тада збунила Пресвета Дјева, како је тешко преживљавала муке свога обручника, али препуштајући објашњење те тајне промисла Божијег, она није хтела да каже и без воље Божије открива тајну, ћутећи носила је бреме свог положаја. Откривење тајне Јосифу од стране анђела Божијег у сну привремено га је умирило. Знате да се тај сан десио за време путовања у Витлејем на попис, и Јосиф је поново почео да јадикује и тугује. Тако песник описује у овим црквеним песмама бременитост Богоматере.
Онда му је Пречиста рекла: Зашто патиш и пропадаш видећи мене бремениту? Ти не знаш за страшну тајну која је у мени, ослободи се страха. Сада је у мојој утроби Бог, Он исходи на земљу и прима плод по милости да спасе људе. Ти ћеш Га видети по рођењу, као што је Он благоволио и у радости ћеш му се поклонити као твоме Саздатељу. Дакле, наведене речи Пресвете Дјеве Марије коначно су успокојиле праведног старца и утврдиле му веру у истину Богооваплоћења. После тога, када би га неко упитао: Јосифе, кажи нам како ти доводиш у Витлејем бремениту Дјеву, коју си примио од светих, он би самоуверено одговорио: Питао сам пророке и примивши од анђела вест уверио сам се да ће Марија неисказано родити Бога. Овде песник јасно говори све оно што је проречено у Старом Завету о Пресветој Дјеви. По доласку у Витлејем Пречиста је осетила да наступа време рођења. Требало је брзо наћи место за тај чин, међутим, ни у једној градској кући није се нашло места за сиромашну породицу, само је поред витлејемске гостионице Јосиф нашао пусту пећину где су пастири склањали стоку од лошег времена. Ту је он довео Дјеву Која је носила Богомладенца Христа. Пећина се показала као прекрасна палата. Овде је она безболно родила Богомладенца Христа, увила Га у пелене и положила у јасле. Рођење Спаситеља открива његово недостижно самоунижење, сиромаштво, смирење и дуготрпљење. Јасле, пелене, пећина. Како су то јака оличења Богости и Божанског смирења!? Каква је у исто време недостижна висина у томе, а пећина у којој Дјева рађа Творца виша је од раја?! Зато ће пећина постати један символ, ово намерно помињем јер долазим из пећине Острошке. И није случајно што су тако богочежњиви, Божији људи и Свети отац наш Василије, слава му и милост, бирали управо пећину, и видите како људи и горди и самоуверени ипак морају пред том пећином да се смире, да се поклоне, да уђу, да се поклоне Богомладенцу Који је засијао у Божијем човеку. У тој пећини, уосталом и у нашој цркви Христовог Васкрсења, видимо исту символику, или начин на који је грађена, данас, у нашем покољењу, витлејемске пећине, гроба Господњег и уздизања сабрања неба и земље.
Пречиста Богородица је херувимски престо, јасле су место где се сместио Онај Који је несместив. Јосиф обручник је отац Богомладенца али је символ савета Очевог како рече црквени песник. Блажена утроба, безмужне Богоотроковице показује се мислено вишом од небеса. Јер изводи је Онај Који је несместив, сместио се у утробу Пречисте Богородице. Таквим, земним условима, Син Божији је дошао на свет и прима улогу слуге без губљења Божанске природе. У овим речима црквеног песника видимо сједињење Божанске и човечанске природе у Богочовеку Господу нашем Исусу Христу. У ноћи Рождества Христовог говоре јасне речи пророка Јоила који је видео на земљи знамења и крв, и огањ, и стуб дима. Крв је оваплоћење, огањ божанство, стуб дима символ Духа Светога, јер је Мајка Божија Духом Светим зачела Богочовека, Бога Логоса Који је постао Божији односно Син Човечији.
При рођењу Господа земља је подметнула своја рамена и примила Саздатеља рођеног од Дјеве у виду Младенца. Земља је тада постала небо, на њој је наступило пролеће благодати, и сменило зиму безбожја. Ради људског спасења Христос Спаситељ је оваплоћењем примио сиромаштво. Богати је осиромашио да би благодатно обогатио безбројне грешнике, осиромашене због греха и злобе нечастивога. Пречиста Богородица повивши у пелене новорођеног Богомладенца ропски Му се поклонила, често Га љубила и поклонивши Му се, по речима црквеног песника, рекла: Избавитељу мој и Боже, како си се уселио у мене и како си произашао у мени. Не знам кога ћу на земљи назвати Твојим Оцем, Тебе Који све држиш на својим рукама? Како ћу Те повинути пеленама и хранити својим брадавицама, Тебе Младенца? Како ћу Те назвати својим сином, ја слушкиња Твоја? Дивим се Твом незамисливом сиромаштву. Како ћу те хранити млеком Сине мој и Творче мој? Вишњи Боже и невидљиви Царе, не могу разумети Твоју тајну - пита се Мајка Божија. Рођењем Како Ти Који си сушти у лику Божијем имаш лик Адамов? Како Ти Који си Божији Син постајеш Син Човечији? Рођењем Ти ниси нарушио материнско девство, сачувао си утробу каква је била пре рођења. Сине мој, како ћу Те понети, Тебе Кога држи небески престо? Свака људска логика стаје пред тим, преузима речи песника и заједно са мајком кличе и диви се овој великој Тајни.
У описаном разговору Богомајке са Богомладенцом, која звучи као море нежне, предивне љубави мајчинске, као искра највишег Богопомазања у коме се оцртава дивљење тој дубини смиреног самопознања и безгранично велике материнске бриге. Када наведемо ове црквене песме, видимо сву суштину и поруку, топлину Божију, истовремено и људски израз и хвалу коју је песник изразио. Надахнут Светим Писмом, исказом јеванђелиста, песник све то претвара у једну химну, да би се у ствари ми поучавали. Стога понављам, браћо и сестре, да би требало кад у цркву уђемо и да послушамо шта се то поје, па да размишљамо и о томе да се не деси, да дођемо у цркву и кажемо - ала нам је поп лепо причао; а кад изиђемо, кренемо кући, о чему и шта је причао да не знамо ништа. То посебно за нас православне важи и зато нам је потребно да у нашем унутарњем припремању за Рођење, за Божић, истовремено читамо Свето Писмо, да проживљавамо речи Светог Писма, и још важније, да носимо у срцу своме и да то у нама одјекује, непрекидно, изнутра, да живимо тиме. То је у ствари смисао вршења богослужења и ових песама које су препуне догматског садржаја. Јер обично, ми теолози, а у последње време хришћани покушавамо интелектуално да појаснимо све и да рационално уђемо у тајну, а тајна не терпит испитанија. И кад кажемо опет остаје неизрециво и кад нешто опишемо опет ништа нисмо рекли. Зашто? Јер што дубље будемо улазили у ове речи, увек ћемо изнова откривати сву дубину православља. То је оно што носи Црква у њедрима својим. То је то богатство, и икона, фреска и песма, она говори сама по себи, нема потребе да је некако сведемо да би нам у ствари била појмљива, зато што се најдубља тајна догодила, највиша тајна човече, Бог је постао човек, а ми смо позвани да говоримо о тој Тајни. И ко нам је дао ту силу да можемо говорити ако не Дух Свети Који је надахнуо праоце, апостоле, оце Цркве који су се тако борили за истину Богочовека Исуса Христа, да су својим животом посведочили до крви истину Богомладенца, истину да је Бог постао човек али и да човек може да постане Бог по благодати? То је тајна спасења, о тој тајни спасења најлепше нам говоре песници и мени се чини да ту застаје сва наша прича спекулативна, поготово догматска, интелектуална, рационалистичка.
Ево још неких од тих зрнаца из океана, ризнице православља. Поред Витлејема, у његовој околини, пружала су се приградска поља на којима су ноћу пастири напасали стада оваца и по обичају свирали на пастирским свиралама. Одједном их је осветлила слава Господња у виду светлости муње. Пред њих је стао анђео Божији и рекао: Старешине пастира прекините свирку! Ја вам објављујем велику радост. Сада се у Витлејему родио Христос Господ Који је благоизволео да као Бог спасе људски род. Славите Га као благословеног Бога отаца и ево вам знак, наћи ћете Младенца у пеленама Који лежи у јаслама. То су речи црквене песме. Тек што је анђео завршио благовести читаво небо над Витлејемом се озарило јаком светлошћу, на његовом пространству појавила се многобројна војска анђела и са небеске висине се зачула божанска, прекрасна песма која је хвалила Бога: Слава на висини Богу и на земљи мир међу људима добра воља. Када се утишала песма анђела зачуђени пастири су рекли: Пођимо у Витлејем, погледајмо шта је било и видимо божанство овога Христа. Дошавши до града ушли су у пећину и тако се први на земљи удостојили да виде оваплоћеног цара Христа Који је лежао у јаслама. Са страхопоштовањем су се поклонили пред Богомладенцем и Божијом Мајком. Били су бедни људи, дуго, дуго су ћутке созерцавали Господа после поклоњења, и испуњени радошћу и умиљењем вратили се својим стадима.
Значи, Црквени оци, богоносни оци, песници, дивно говоре о Богу, као што је и Свети Јован Дамаскин написао извор знања, односно Догматику - изложење православне вере, а у исто време, тај отац Цркве, говори најлепше беседе о празницима Богојављења и Рођења. Познато је да су се једно време славили заједно Рождество и Богојављење као један празник, па су се после временом развијала та два празника. Дакле, ти оци, као и Свети Дамаскин и многи други, помињу осим витлејемских пастира и три персијска цара као поклонике Богомладенца. Мудраци су дошли у Витлејем са истока, а у својој отаџбини су изучавали звездано небо и распоред звезда. Њима је било добро познато древно предање мудраца Валама о појављивању на небесима особите звезде Јаковљеве, пре рођења Спаситеља света. Неколико месеци пре Рождества Христовог поменути цареви и мудраци су открили на небесима велику, необичну и зачуђујуће светлу звезду. Осећајући да у Јудеји наступа време испуњења, предсказања о Спаситељевом доласку на земљу они су пожелели да Га нађу и да Му се поклоне. По предању, мудраци су кренули у Палестину из три различита града без претходног договора. На путу су се сусрели и заједно наставили пут. Најчудније им је било што се звезда од самог почетка њиховог пута кретала пред њима на небесима као да им показује пут. Тим поводом, у овим песмама црквеним се каже: Христе, Ти си звезда, која је засијала од Јакова и испунила мудре посматраче звезда. Мудраци који Ти долазе изучили су древне речи пророка Валама и небо их је звездом призвало Теби на поклоњење. Спаситељу, Ти си се родио од Дјеве, али небо је свима Тебе проповедало и довело Ти је мудраце да Ти се поклоне са вером.
После дужег времена, вођени звездом, путници из Етиопије и Арабије, дошли су до Јерусалима и питали мештане: Где је новорођени Отрок, Цар, Чија се звезда јавила на небу? Ми смо дошли да му се поклонимо. Глас о доласку мудраца и циљ њиховог путовања допро је до јудејског цара Ирода. Збуњен рођењем Цара у Јудеји, Ирод је тајно позвао мудраце и замолио их, ако нађу Младенца, будућег Цара, да га обавесте где се Он налази. По изласку из Јерусалима три путника су следили звезду Витлејема. Ту се звезда зауставила над пећином и као прстом им показала где се налази Богомладенац. Све ове црквене песме нам сведоче да се мудраци нису поклонили Христу Спаситељу у дому, већ у пећини. Кретање мудраца око пећине побудило је Пресвету Богородицу, Која је на рукама држала Богомладенца, да изиђе пред њих и упита: Кога ви тражите? Као што видим ви сте дошли из далеке земље, ви сте задивљујуће прешли далек пут да би дошли до Господа, Који се весели у мени, као што Он сам каже. Зато је рекла Богомладенцу Мајка Божија: Сине, дошли су и стоје пред вратима источни цареви који су сазнали за Твоје рођење. Они су Ти донели дарове, хоће да дарују Тебе, Младенца, старијег од Адама. Погледавши мудраце Пречиста рече: Уђите и погледајте Невидљивога Који се јавио видљиво у лику Младенца. Они појци, ту има појаца, то је дивота и красота на црквенословенском појати и размишљати о томе.
Сећам се, да сам као дете одлазио у манастир Пустињу и Ћелије код Ваљева где су монахиње појале. Чини ми се да је то нешто највеличанственије, сви часови из историје хришћанске Цркве и Светог Писма или Догматике нису могли да буду толика лекција за мене као ово поготово што су то сестре певале побожно, оне нису биле специјално школоване, али су, имам утисак, разумеле смисао тог текста. Сигурно се нису бавиле граматичким анализама, али начин на које су оне читале и појале је за мене била најважнија лекција животна. Зато ће Свети Јован Кронштантски праведни, ево данас га прослављамо, рећи да се ми у ствари богословљу учимо за певницом. Највише искушење, данас се то догађа са нама теолозима што уђемо у библиотеку или отворимо интернет на компјутеру, и мислимо да ћемо на само такав начин стећи знање и на прави начин научити се богословљу. Не искључује се то, али је врло важно надахнуће црквено, а пошто смо ми слаби, врло је важно да пажљиво у цркви слушамо, и да читамо и размишљамо. И тим надахнућем, даље да наставимо, да ли у школској учионици, да ли у својој келији, да ли у библиотеци. Значи, и једно и друго, али некако осећам и себе стално подсећам да је врло важно, а то посебно говорим ученицима, будућим свештеницима и богословима, да не читају само технички, да не отаљавају. Од велике је важности то како се чита, да ли се пажљиво чита, и да ли се размишља о ономе што се чита. Као што дођу људи код Светог Василија, морам и то да поменем, и кажу: Ајде оче, читај молитву! Па драги моји, ако се ти не помолиш из срца, у срцу најдубље, не може свештеник, он ће ти помоћи, али и ти би требало да се молиш да би осетио радост и мир у срцу свом. Као што неко каже: Ајде попе, одради! Ако одради, онда каже, - што си скратио, ако ли продужи, онда - што си продужио. Знате, ми као народ, сви, и свештенство, требало би да учимо, као што то раде Руси, као што раде Грци, код њих рецимо цела црква поје акатист Мајци Божијој. Све се песме знају напамет, црквене песме, тропари, кондаци, побожан свет, цела црква поје а не тамо неки хор. То је један процес и на томе би требало да радимо, и то је моја жеља и намера, на да сада паметујем него просто да пред Божић вас подстакнем на то да дођемо у цркву, а кад дођемо да знамо зашто смо дошли и да знамо шта се то догађа. Шта се то чита, неко ће рећи, ја не разумем црквенословенски? Потруди се мало и послушај, биће ти јасно. Као и ове монахиње, ни оне нису специјално училе црквенословенски, али су вером и трудом, свакодневно или учешћем схватиле поруку богослужења што су преносиле верно онима који су слушали.
Вратимо се мудрацима. Дакле, три поменута мудраца су се до дубине душе продуховили виђењем Цара неба и земље и уједно се ужаснули крајње беде која Га је окруживала. Шта је у ствари горе од пећине, шта је понизније од пелена кроз које је просијало богатство Христовог Божанства? Они су се на исток вратили преко Јерусалима, већ другим путем. Цар Ирод је тај њихов поступак схватио као подсмевање и дао је наредбу да се побију сва јеврејска деца од две године и ниже, како у самоме Витлејему тако и у околини. Али, крвава замисао цара Ирода није се дотакла Богомладенца. Праведни Јосиф је пре тог крвопролића добивши глас у сну, одозго, ноћу са Богомајком и Богомладенцем побегао у Египат. За време бекства Пресвета Богородица је држала у наручју Свога Сина и Бога и између осталог Му говорила: Сине, избегла сам болест при Твом рођењу, сада се духовно узбуђујем због туге, видећи Те да бежиш од Ирода. Богомладенац је одговорио Пречистој: Мајко, Ја идем у Египат и тамо ћу земљотресом срушити египатске идоле. Моје, пак, непријатеље који напрасно траже моју душу послаћу у ад. Оне који Те поштују спасићу. Овај дијалог Богомајке и Богомладенца, који се наводи у богослужбеним тропарима, очигледно одражава древно предање о пребивању новорођеног Спаситеља у Египту. И управо тамо, онај извор, источник воде где тече, ту је седиште данашњег Александријског Патријарха. Ове године су ишли студенти теологије у Египат, и обишли су тај извор где су безмало сви патријарси сахрањени. То је Александријска Патријаршија, тамо је проповедао јеванђелист Марко.
Према древним казивањима, у местима где се заустави Света породица, сви идоли су истински чудесно нестали из својих храмова. Све оно што је Јеванђеље рекло, све је песник уобличио у диван један разговор, и дијалог и монолог. Тако да садржај богослужбених дела уопште не понавља само јеванђелску историју већ осмишљава дате чињенице са богословског становишта. Оно што је нама најважније јесте управо чињеница да нас богослужење васпитава, храни нас небеском храном, јер Дух Свети је проговорио како кроз библијског писца, тако и кроз песника. Значи у свим стихирама и канонима празника, свуда су литургијске тврдње или најдубље заснована прича догматска о Богомладенцу, о нашем Господу Исусу Христу. О тој тајни спасења, тајни Богооваплоћења, говори управо богослужење.
Хоћу овом приликом да вас позовем, себе да подсетим а вас позовем посебно на учествовање, појање, размишљање, удубљивање, да би се у ствари у нама, најдубље, на овај начин, родио Богомладенац Исус Христос, а Он се рађа у нама у непрекидној мери уколико ми отворимо своје срце и своју душу, а Црква нам даје начина како то да учинимо. И мени би било највише задовољство и радост ако би вечерашњи сусрет подстакао вас да се заинтересујете, поготово млађи људи, да потражите богослужбену књигу, или књиге, конкретно Минеј, који говори о овоме о чему сам неколико песама навео, као пример како би требало богословствовати, размишљати о Рождеству. У томе је управо смисао педагогије Светих Отаца, да нас припреми, да ми не само да се сећамо шта се то историјски догодило пре 2000 година, него да читајући и учествујући у том догаћају, ми у ствари доживљавамо на прави начин сусретање са Господом. Његово рађање у нама, у души, у нашем срцу, у нашем бићу, а тиме и рађање у породици, у дому у коме живимо, у парохији у којој се молимо, у цркви у којој се молимо, у народу у коме живимо, у граду у коме живимо.
Питам се, ево дошли смо са острошке висине, и када сам дошао ту, како ова музика тутњи ... и питам се како је овом нашем хришћанском покољењу, овом народу, колико је спремно и колико може да прими ово о чему ми говоримо? Велики је притисак около, односно свет у злу лежи, али зашто да се чудимо када ви видите, рецимо, песник како наводи сву узнемиреност, дијалог између Мајке и Сина, па погледајте како бежи у Египат гоњен од Ирода, пролазећи поред идола. Зар ми не пролазимо сваки дан поред идола? Али ће идоли попадати у оној мери у којој будемо мирни и спокојни, у мери у којој будемо одисали духом Божијим, у оној мери у којој будемо носили унутра Богомладенца Исуса Христа. Тај мир вишњи, тај небески мир који су донели пастири песмом а коју ми непрекидно говоримо на почетку Литургије и у својим молитвама, Слава на висини Богу и на земљи мир, међу људима добра воља, требало би некако да одјекује у нашим срцима и онда ће људи около видети да је на лицима нашим, да је у нама, нешто друго и другачије, јер због тих људи који у злу леже и који су у идолима, због њих је дошао Богомладенац наш Исус Христос.
Ето, нешто одмуцах, хтедох нешто да учиним, вашој љубави да предочим неколико речи, не претендујући ни школски, ни догматски да вам изложим Тајну Рођења Христовог и догматски смисао. Требало би нам пуно времена за једну такву потпуну и комплетну причу, али био бих најзадовољнији када би више размишљали у срцу свом и носили ове мисли, ма где живели, ма куда се кретали, да би у ствари тако, из године у годину, најдубље носили Богомладенца, као што га је носио Свети Игњатије, као што је био и Свети Данило Архиепископ српски, као што је то чинио и праведни Јован Кронштантски који се радује на небесима гледајући лице Богомладенца Христа. Желим срећне и благословене наступајуће празнике и Нову Годину, благослова Божијег из Острошке светиње, а и ви такође да се молите за нас, да се молимо једни за друге.
Извор: Епархија нишка
