Једном приликом је код оца Јована дошао младић, дипломац духовне академије, и приликом представљања између осталог је рекао: «Ја сам богослов».
Отац Јован се веома зачудио и упитао:
«Како то, зар четврти?»
«Шта – четврти?» – није га разумео младић.
Отац Јован је објаснио:
«Ми у Цркви знамо за тројицу богослова: први је Јован Богослов, апостол и омиљени ученик Спаситељев. Други је Григорије Богослов. И трећи је Симеон Нови Богослов. Само је њима Света Црква током своје двехиљадегодишње историје одлучила дати звање „Богослов“. А ви сте, значи, четврти?»
Уопште узев, коме све и када Господ шаље духовну мудрост? У суштини, да би човек био богослов уопште није неопходно да носи мантију и завршава духовну академију. «Дух дише где хоће» – задивљено понавља Христове речи апостол Јован.
Једном сам са хором нашег Сретењског манастира боравио на Далеком истоку, у војној бази стратешке авијације. После службе и концерта официри су све нас позвали на закуску. То је била прва православна служба у удаљеном војном градићу после много година. Разуме се да су нас стога посматрали са интересовањем, као да смо нешто егзотично. За трпезом смо, као што то хришћани обично раде, очитали молитву Оче наш. Заједно са нама се молио и крстио уважени генерал. После пар сати, пред крај обеда, официри су се обратили поменутом генералу:
«Друже генерале, видели смо да сте се прекрстили. Ми вас поштујемо, али не схватамо. Ви сте вероватно стигли да размислите о многим стварима о којима ми још нисмо размишљали. Реците нам, током година које сте проживели, јесте ли схватили шта је то најважније у животу, шта му то даје смисао?»
Јасно је да се таква питања постављају само након тога што су људи, по руском обичају, добро поседели за столом и прожели се међусобним поверењем и добронамерношћу.
И генерал, прави армијски генерал, је кратко размислио и рекао:
«Најважније у животу је – сачувати чисто срце пред Богом!»
Био сам запрепашћен, по дубини и богословској прецизности тако нешто је могао рећи само један изванредан богослов – мислилац и практичар. Премда он сам није тога био свестан.
Уопште узев, нашу браћу свештенике много чему могу да науче, а и да постиде, људи који на први поглед немају пуно додира са богословљем.
У време преговора о уједињењу са Руском Заграничном Црквом архиепископ немачки и великобритански, Марко, ми је признао да је у Русији био сведок једног случаја, који га је натерао да поверује да су духовне промене у нашој земљи реалност, а не пропаганда.
Једанпут се возио аутомобилом по Подмосковљу са једним свештеником. Владика Марко је Немац, и њему је било необично што су упркос знаковима поред пута који ограничавају брзину на деведесет километара на час, кола возила брзином од сто четрдесет километара на час. Владика се дуго уздржавао, али је на крају ипак указао свештенику возачу на ту неусклађеност. Овај се, пак, само насмејао наивној простодушности странца и уверавао га да је све у најбољем реду.
«А шта ако нас заустави полиција?», био је у недоумици владика.
«И с њима је све у најбољем реду!», уверено је одговорио свештеник запрепашћеном госту.
После неког времена, заиста их је зауставио представник ГАИ (*Државна саобраћајна инспекција, прим. прев.). Спустивши прозор, свештеник се самоуверено и добродушно обратио младом полицајцу:
«Добар дан, позорниче! Извини, журимо.»
Но, полицајац није одреаговао на његов поздрав.
«Ваша документа», затражио је. «Ма хајде, пусти нас», узрујао се свештеник, «зар не видиш да се журимо?»
«Ваша документа», поновио је полицајац.
Свештеник се увредио и постидео пред гостом, но није могао ништа да учини. Пружио је полицајцу дозволу и саобраћајну књижицу, али при томе није могао да се уздржи да не дода: «На, узми, ваш је посао да кажњавате, а наш је посао да праштамо.» На то је полицајац, хладно га погледавши, одговорио: «Као прво, не кажњавамо ми, него закон. И не праштате ви, него Господ Бог!»
И тада је владика Марко схватио, да када и милиционери на руским путевима размишљају правилно о битним стварима, у тој умом несхватљивој земљи се све поново изменило.
Из књиге «Несвятые святые и другие рассказы». Са руског превела: Соња Aшкрабић
Извор: Православије.ру
