31.07.2016.

Чин чтеца у Православној Цркви

„Зарадоваће се душа моја Господу, јер ме обуче у ризу спасења и одећом весеља одену ме; као женику стави ми венац, и као невесту украси ме красотом.“ Амин.


У ранијем времену изгледа да је у неким црквама настала злоупотреба тако што су неки који су у детињству добили постриг клирика, тј. који су од малена служили у цркви без хиротоније надлежног епископа, читали на црквеним богослужењима са амвона свете књиге. Услед тога, Седми васељенски сабор (787. године у 14. канону) ову предност означава као неканонску и наређује да се то више не сме догађати, него онај који хоће да врши дужност овог црквеног звања мора од стране епископа бити посвећен за чтеца (Трулски сабор 692. године).
Дужност чтеца је била читање Светог Писма, из Старога и Новога завета. Из Старога завета читао је све књиге, а из Новога завета Дела апостолска и посланице. Ово читање се разликовало од читања јеванђеља које чита ђакон, зато што ђакон чита са узвишенијег места (амвона) и са свечаним уводним формулама (Мир свима, Алилуја). А чтеци нису читали испод амвона, и није било ових уводних формула.


Потребнo је разликовати свештенослужитеље и црквенослужитеље који на богослужењима помажу епископима, свештеницима и ђаконима. Црквенослужитељи су чтеци (пономари), а разлика између свештенослужитеља и црквенослужитеља је у томе што свештенослужитеље на њихове дужности постављају хиротонијом или рукоположењем од стране епископа у светом олтару на Божанској Литургији, и што они рукоположењем добијају благодат свештенства, док се црквенослужитељи на своје дужности (обавезе) постављају хиротесијом од стране епископа изван светог олтара и пре Божанске литургије, тј. у време читања Часова.
Пре облачења епископа у време читања Шестог часа, ипођакони приводе изабраног пред царске двери, и они чине три поклона светом олтару, а затим, окренувши се, чине три поклона епископу. Прилазе епископу пред којим онај кога просвећује приклања главу, епископ га осењује крсним знаком и, поставивши руку на њега, произноси молитву. Молитва коју епископ произноси је сам призив Светога Духа на онога који се просвећује. Потом епископ крстообразно постриже косу онога кога посвећује, а онда се на кандидата ставља кратки фелон, који св. Симеон Солунски назива „првенцем свештених одежди“. Затим епископ три пута благослови главу онога који се посвећује. По окончању благосиљања, чтецу се заповеда да прочита део из Апостола као знак тога да је то његова основна дужност да чита управо ту књигу на богослужењу. Затим са њега скидају поменути фелон и облаче га у стихар. Након тога он узима свећњак са упаљеном свећом са којом стоји пред иконом Пресвете Богородице све до завршетка Свете Литургије.
Чтеци се обично називају пономари; у Служебнику је речено да у олтар не треба да улази нико осим пономара (чтеца). Они имају обавезу да припремају просфоре, вино, воду, теплоту, као и да одржавају ред и чистоћу у светом олтару. У Типику се онај који обавља те обавезе назива параеклисијарх или кандилопалитељ, који има обавезу и да звони.
Као што је речено, чтец је веома почасна личност у самој црквеној јерархији. Чтеци су били често и црквени појци, тумачи Писма и писари. Исто тако, у неким храмовима било им је поверено поучавање катихумена (онај који се спрема за свету Тајну крштења). По мишљењу неких светих Отаца, било им је дозвољено и проповедање Речи Божје.
Свети Симеон Солунски о дужностима чтеца каже: „Стоји у средини храма откривене главе и чита народу Божанске списе, свете речи Пророка и Апостола. Затим чтец, улазећи у олтар као слуга олтара, пали свеће, додаје свештенику или ђакону кадионицу, иде за време Входа испред свештеника са свећом и додаје топлу воду (теплоту) за време Литургије. Исто тако, поје божанске химне, укратко речено, он је слуга божанских ствари у цркви“ (Св. Симеон Солунски).
Као што је речено, чтец носи свештену одежду, па је вредно рећи нешто и о томе. Ако је за световна дела некад важно да се човек обуче свечаније неголи како је обучен сваког дана, сасвим је природно да, приликом служења Господу, свештенослужитељи и црквенослужитељи имају на себи одежде које већ на први поглед указују на неопходност да сваки покрет њиховог ума и срца буде усмерен од земаљског ка небеском животу. Посебне богослужбене одежде уведене су још у Старом завету. Постојала је посебна забрана да се у Скинију и у Јерусалимски храм улази без посебне одеће која се после служења скида и уместо ње се облачи обична одећа (Јез. 44,19). Црквенослужитељи, односно чтеци, носе одежду која је при надлежности ђаконске службе. У почетку су чтеци носили одежду која се зове кратки фелон, који се данас ставља на чтеца приликом његовог посвећења. Овај фелон има облик свештеничког фелона, али разликује се тиме што је много краћи, тако да једва покрива плећа. Он се ставља на врат онога кога посвећују у знак тога да та особа прилази под јарам свештенства и посвећује се на служењу Богу.
Чтеци данас, за разлику од ранијих периода, своју дужност (обавезу) врше у одежди која се зове стихар. Стихар је дугачка одежда са широким рукавима, најчешће се прави од беле или тканине светле боје како би онога који га носи подсећао на нужност чистог и светлог живота, који треба  да краси оне који служе Господу.
„Зарадоваће се душа моја Господу, јер ме обуче у ризу спасења и одећом весеља одену ме; као женику стави ми венац, и као невесту украси ме красотом.“ Амин.

Бранислав Илић, студент
Православног Богословског Факултета 
у Београду;

Напомена: овај чланак објављен је у Православљу бр. 1026