Уподобио си се купцу који је тражио сјајни бисер, знаменити Владимире. Седео си на престолу матере градова, богоспасавајућег Кијева, и испитујући која је вера најбоља послао си у Цариград људе, да виде каква је Православна Вера. И пронашао си бесцени бисер, Христа Господа, који те је изабрао као другога Павла, и ослободио омрачености душевне и телесне у бањи крштења. Зато празнујемо твоје истинито успење, ми људи твоји. Моли да се спасе владар Руске државе и његови поданици.
На крштењу назват Василије. Син кнеза Свјатослава, а унук Игора и Олге, Владимир најпре беше сав незнабожац, и по веровању и по животу. Сазнавши да постоје друге вере он поче брижљиво испитивати, која је од њих најбоља. Зато посла и једно изасланство у Цариград. Када се изасланици вратише, саопштише кнезу, да су били на служби у православној цркви, Светој Софији, и да су били „ван себе не знајући да ли су на земљи или на небу.“ То побуди Владимира, да се крсти и да крсти народ свој. Главни идол Перун би свучен са брда Кијевскоги бачен у реку Дњепар. Примивши веру хришћанску Владимир савршено измени свој живот, и улагаше сав труд, да тачно испуњава све прописе ове вере. Нареди да се свуда по држави његовој зидају цркве на место порушених идола, а сам сазида красну цркву Пресветој Богородици у Кијеву. Ова црква беше подигнута на оном истом месту, где раније мученички пострадаше за Христа св. Теодор и син му Јован (види 12. јули). С оним истим неодољивим напором, с којимраније Владимир штићаше идолопоклонство, распростираше он сада хришћанство. Упокоји се у Господу 1015 године.
ЖИТИЈЕ СВЕТОГ РАВНОАПОСТОЛНОГ ВЛАДИМИРА великог кнеза Кијевског
Велики кнез Кијевски и све Руске земље самодржац Владимир беше син Свјатослава, унук Игора и свете Олге, а праунук Рурика кога Варјази позваше на кнезовање Русијом. Рурик имађаше престо свога кнежевства у Великом Новгороду; а Игор Рурикович после смрти свога оца пренесе престо у Кијев, и ту му света Олга роди сина Свјатослава. Свјатослав Игорович имађаше три сина: Јарополка, Олега и Владимира, не од једне жене. Делећи тројици синова велику кнежевину Руску, Свјатослав даде најстаријем сину Јарополку Кијев, средњем Олегу Древљане, а најмлађем Владимиру Велики Новгород. После смрти великога кнеза Свјатослава Јарополк удари на брата свога кнеза древљанског Олега, уби га и његову кнежевину узе себи. Дознавши за ово, великоновгородски кнез Владимир се уплаши да његов најстарији брат Јарополк не учини и са њим то исто, и побеже преко мора к Варјазима. Јарополк онда узе под своју власт и великоновгородску кнежевину.{jathumbnail off}
Након не много времена Владимир сабра велику војну силу, делом од Варјага, делом од других покрајина руских, па крену на Јарополка, погуби га и узе кнежевину кијевску, и братовљу жену пореклом Гркињу, и постаде самодржац целе земље Руске. Он постави идоле у Кијеву на узвишеним местима, приношаше им жртве, и сав народ привођаше к идолопоклоњењу. Оне пак који нису хтели да се клањају идолима, он нареди да се предају на смрт. Тада и би убијен блажени Теодор хришћанин са сином својим Јованом[5], јер не хте да се придружи идолопоклоницима, нити да сина свог да на жртву демонима. Остали хришћани, који од свете Олге беху просвећени, и ради којих она и цркву подиже на Асколдовој могили, неки се из страха кријаху и бежаху, неки се тајно држаху свете вере, а неки се опет вратише своме пређашњем незнабожју. И где беше хришћанских цркава, идолопоклоници их порушише. У Кијеву беху понамештани од Владимира ови одабрани идоли: врховни идол Перун, за кога вероваху да је бог грома, муња и кишних облака; други – Волос, бог стоке; трећи – Позвизд или Вихор, бог ваздуха; четврти – Ладо, бог весеља; пети – Купало, бог земаљских плодова; шести – Кољада, бог који се празновао зими; и многи други мањи богови. По наређењу овог великог кнеза, такви богови беху понамештани не само у Кијеву него и по свима осталим крајевима руске државе, и незнабошци им се клањаху и приношаху жртве. Такво исто идолослужење вршаше и у Великом Новгороду, јер Владимир посла тамо да управља ујака свог војводу Добрињу, брата матере своје. По угледу на Владимира, он исте идоле постави, наденувши им иста имена.
Поред идолопоклонства Владимир паћаше и од другога зла: неуздржљиво се ваљаше у телесним пожудама као у блату, јер беше као и древни Соломон веома женољубив, и ненасит у телесном сладострашћу, и имађаше много жена и врло много наложница, и живљаше погано налазећи се у идолопоклоничкој заблуди.
Но када преблаги Бог, који не жели смрти грешницима, по превеликом и неисказаном милосрђу Свом благоволе Руску земљу, помрачену тамом идолобесја, просветити светлошћу свете вере и на пут спасења упутити, Он им за руководиоца изабра овог великог кнеза Владимира, као некада Римљанима и Грцима цара Константина Великог, а пре тога свима народима светог апостола Павла. Јер Он који је наредио да из таме засија светлост, запали у Владимировом срцу зору тајанствене светлости, и разбуди у њему жељу за познањем истине и претвори га из незнабожног идолопоклоника у побожног хришћанина, и од гонитеља – у новог апостола и учитеља Русима; и он толики руски народ оте из чељусти ада и вечне смрти, и приведе поновном рођењу у живот вечни светим крштењем.
Није неумесно да овде споменемо у која су се времена Руси пре Владимира делимично крштавали. Најпре се Славеноруски народ крсти од светог апостола Андреја Првозваног. Овај свети апостол стигавши до Кијевских гора, благослови их, и побивши крст на високом брегу прорече да ће се ту подићи град и да ће на тим местима засијати благодат Божија. И људе које тада нађе тамо он научи светој вери и крсти их. Затим свети апостол пође и у остале крајеве руске, где је сада Велики Новгород, и где су други знаменити градови, и свуда које год ка Христу могаде обратити, просвети их светим крштењем.
Опет се крсти Русија у време грчкога цара Василија Македонца и светог патријарха Фотија, који упутише у Русију архијереја Михаила. У то време кнез Игор Рурикович беше малолетан и кнежевином управљаше његов рођак и васпитач Олег. Када грчки архијереј стиже из Цариграда у Руску земљу, да незнабожни народ научи светој вери, људи жељаху да најпре виде неко чудо од њега. Архијереј их упита: Какво чудо захтевате? – Они му рекоше: Књига која учи вашој хришћанској вери, нека буде бачена у огањ, па ако не изгори, по томе ћемо познати да је ваша вера добра и истинита и Бог кога проповедаш велики. – Архијереј, уздајући се у Бога, нареди да се наложи велики огањ пред свима, па подигавши руке к небу помоли се говорећи: Прослави име Своје, Христе Боже! – И рекавши то, метну у огањ књигу Свето Еванђеље, и књига не изгоре. Јер када сва дрва изгореше и огањ се угаси, Еванђеље се обрете цело, ни најмање неповређено од огња. Видећи то чудо, многи људи вероваше у Христа и крстише се.
Још се Русија крсти у дане велике кнегиње Олге[6], жене великог кнеза руског Игора Руриковича, мајке Свјатославове, а бабе Владимирове. Она, као што пише у њеном житију, отишавши у Цариград, прими свету хришћанску веру и доби на светом крштењу име Јелена. По повратку отуда, она у Кијеву и осталим руским градовима многе приведе к вери и светом крштењу, али не могаде све просветити, јер и сина свог Свјатослава не могаше никако усаветовати да прими хришћанство.
Овим крштењем у Русији, које беше пре Владимира, не могаде се раширити и утврдити света вера, једно због честих ратова, а друго због кнезова, оданих незнабожном идолопоклонству. Коначно се сва Русија просвети у дане великога кнеза Владимира, пошто се најпре он сам просвети и познаде прави пут спасења, и све изведе на њега, било примером своје побожности, било својим владалачким наређењем. А то просвећивање отпоче овако:
Када Владимир постаде чувен због храбрости, самодржавности и величине свога царства, стадоше долазити к њему представници разних народа хвалећи му своју веру. Најпре дођоше мухамеданци, и Владимир их упита: Каква је вера ваша? – Они му одговорише: Верујемо у Бога који је на небу, а имамо пророка Божјег Мухамеда; он нам дозвољава да имамо жена колико ко хоће и да уживамо све телесне сласти, само наређује да се обрезујемо, и да свињског меса не једемо, и да вина не пијемо. Поред тога мухамеданци причаху о својој вери и друге ствари неславне и стидне, о којима не доликује писати. Владимир са насладом слушаше о женама, пошто беше женољубив, али му се не допаде обрезање и непијење вина. И рече им: Ми не можемо да живимо без вина, пошто у Русији свако весеље и пријатност бива уз поднапијање.
Долажаху к Владимиру изасланици и од Немаца, и од римског папе, и од ћесара западног, и од осталих кнезова; и сваки говораше за своју веру да је добра, али се ниједна од њих не допаде Владимиру. Још и Јевреји дођоше к Владимиру и говораху да је њихова старозаветна вера боља од свих вера. Владимир их упита: Где је земља и царство ваше? – Они му одговорише: Наша земља је Јерусалим и Палестина, и њена околина. Али пошто гресима својим разгневисмо Бога, Бог нас расеја по целоме свету, а земљу нашу даде хришћанима. – Владимир им на то рече: Како ви друге учите вашој вери, а сами сте одбачени од Бога вашег? Јер кад би вас Бог љубио, Он вас не би расејао по туђим земљама. Зар и нама желите такво расејање? – Рекавши то, он их отера са очију својих.
После свију ових к Владимиру дође од грчких царева Василија и Константина и од патријарха цариградског изасланик са даровима, Кирил философ, муж изврстан, образован и богонадахнут. Овај философ Кирил дуго говори Владимиру о хришћанској вери, почевши са стварањем света, па преко свих пророштава све до оваплоћења Христова, и Његовог добровољног страдања и крсне смрти ради спасења људског, и Његовог тродневног васкрсења, и вазнесења на небо. Затим му изложи учење о другом доласку Христовом, о васкрсењу мртвих, о Страшном суду, о бесконачним мукама спремљеним за грешнике, и о награди праведницима у небеском царству. Онда му предаде послати дар: велику златоткану завесу, на којој беше уметничким ткањем изображен Страшни суд Божји, и одвајање грешних од праведних: праведници стајаху с десне стране Судији, и на тој десној страни беше изображен рај и царство небеско; а грешници стајаху с леве стране, на којој беху изображени геена огњена, страшни ликови демона и разне муке у паклу.
Пажљиво разгледајући све то, Владимир распитиваше философа за сваку ствар. Философ му о свему говораше подробно; и рече му: Када Христос Бог наш дође у слави Својој с неба на земљу да суди живима и мртвима и да свакоме да по делима његовим, тада ће праведнике поставити с десне стране Себи и послати их у Своје небеско царство на вечно весеље, а грешнике ће поставити с леве стране Себи и послати их у геену огњену неугасиву, у бесконачне муке.
Слушајући то, Владимир уздахну и рече: Благо онима који стану с десне стране, а тешко онима који буду с леве! – Философ му рече: Ако и ти, царе, престанеш са злим делима и примиш свето крштење, удостојићеш се стајања с десне стране; ако пак останеш у незнабожју, онда ће и твоје место бити с леве стране. – Пажљиво слушајући философово разлагање и размишљајући, Владимир рече: Почекаћу још мало, док тачније испитам о свима верама. – И пошто обдари философа и његову пратњу, он их с чешћу отпусти у Цариград.
Када грчки философ отпутова, Владимир сазва све своје бојаре и старешине и рече им: Ето, к мени долазише мудраци од разних народа: од мухамеданаца, од Немаца, од Римљана, од Јевреја, и од других народа; и сваки од њих хваљаше своју веру. После свију дођоше и Грци, и испричаше више од других многе дивне ствари у својој вери, казујући све од почетка света до сада; они веле да постоји други свет и други живот, и да ће после смрти сви људи васкрснути, и ако је ко учинио што добро у овом веку, тај ће се у будућем радовати живећи бесмртним животом; а грешници ће се вечито мучити.
И рекоше му бојари и старешине: Нико никада не куди ништа своје, него хвали. Ти пак, велики кнеже, имаш мноштво мудрих људи, па ако хоћеш да тачније познаш истину, пошљи најбоље између њих у разне земље и народе, да виде и испитају сваку веру и како ко служи Богу своме, и када се врате, они ће и теби и нама као очевици испричати све подробно и тачно.
Владимир послуша овај савет и посла људе разумне и паметне у разне земље, да размотре вере и богослужења сваког народа и језика. Они пропутоваше многе земље и царства, па најпосле дођоше и у Цариград, и казаше грчким царевима, Василију и Константину, због чега су дошли. Цареви се обрадоваше, и одмах обавестише о њима свјатјејшег патријарха. Патријарх нареди да се украси црква празнично; он се обуче у најскупоценије архијерејске одежде са многим епископима и свештеницима за служење божанствене литургије. На литургију дођоше цареви са Владимировим изасланицима; увевши их у цркву изасланицима дадоше такво место, са кога се лако могло видети и чути све. А они, видећи неисказану красоту славе Божије какву нигде никада не видеше, и слушајући преслатко црквено појање какво никада не чуше, дивљаху се веома и држаху да се налазе не на земљи него на небу; у то време обасја их небеска светлост, и они постадоше као ван себе од радости духовне, којом се тада срца њихова испунише. По завршетку божанствене литургије цареви и патријарх приредише руским изасланицима велики пријем и гозбу, обдарише их многим даровима, па отпустише.
Када се изасланици вратише к Владимиру, Владимир опет сазва своје бојаре и старешине, и нареди изасланицима да пред свима испричају шта су видели и чули. Они онда стадоше причати све по реду о вери свакога народа и о њиховим богослужењима, али се слушаоцима не допадоше те вере. Затим почеше причати шта видеше код Грка. Када дођосмо у Цариград, казиваху они, Грци нас уведоше у своју цркву где они Богу своме служе, и тамо видесмо такву красоту и славу, да наш језик то не може исказати: одежде њихових јереја беху најчудесније, богослужења веома дивна, држања свих људи побожно, појање толико слатко, какво нигде не чусмо; и нас обузе нека радост, и ми не осећасмо себе, нити знађасмо да ли смо на земљи или на небу. И нема у целом поднебесју такве лепоте и преславног богославља као што је код Грка. Због тога верујемо да је вера њихова истинита, и само са тим људима живи Бог истинити.
И рекоше бојари Владимиру: Да грчка вера није добра и истинита, твоја баба Олга не би примила ту веру, јер она беше жена веома мудра. – Тада Владимир, по дејству у њему благодати Светога Духа, стаде се по мало просвећивати у уму свом и познавати праву хришћанску веру, и желети је. Али пошто поред њега не беше таквог човека који би га брзо привео остварењу његове намере, јер сви бојари и саветници беху помрачени тамом незнабоштва, стога се одложи његово примање хришћанске вере и крштење. Штавише, код њега се појави замисао да крене у рат на Грчку земљу, да освоји неке градове и добије хришћанске учитеље који би га научили вери.
Скупивши војску, Владимир крену на Таврикију и заузе прво град Кафу. Затим дође под Херсон, престони град те земље, који се налажаше на обали Евксинског Понта и имађаше изврсно пристаниште. И опседе град тај, и силно ратоваше на њега не мало времена, и не могаше га освојити, јер град беше утврђен и грчка војска што беше у њему јуначки се бораше. И поручиваше Владимир Херсоњанима да му се драговољно покоре ако желе да има милости према њима; ако пак то не учине, онда ће њихов град држати под опсадом макар три године, док га не узме, али онда неће имати милости према њима. Међутим Херсоњани не придаваху важност Владимировим порукама, иако трпљаху оскудицу у граду, јер шест месеци већ беху под опсадом. Но неисказано промишљање Божје не само о Грцима него и у целом руском роду удеси да се град Херсон преда Владимиру на следећи начин. Херсонски протопоп Анастас написа Владимиру на стрели ово: „Царе Владимире! ако хоћеш да заузмеш град, потражи на источној страни у земљи водоводне цеви кроз које тече у град вода за пиће; пресеци их, и на тај начин лиши град воде, па ће ти се грађани приморани жеђу предати“. Написавши тако на стрели, протопоп натеже лук и пусти стрелу ка Владимировом шатору. Стрела паде пред шатор; а кад је узеше и видеше на њој грчко писмо, одмах је однеше Владимиру. Владимир дозва тумача за грчки језик; овај му преведе поруку, и Владимир нареди да се брижљиво потраже на источној страни те цеви. Кад их пронађоше, пресекоше их, те град лишише воде, и грађани изнемогоше од жеђи. Притешњени жеђу они се и против своје воље предадоше Владимиру. Владимир свечано уђе у град, али никоме не учини ни зла ни неправде.
По заузећу Херсона и целе Таврикије Владимир упути грчким царевима овако писмо: „Ево, заузео сам ваш славни град Херсон и сву земљу Таврикију. Но чујем да имате сестру, дивну девојку, дајте ми је за жену. Не хтеднете ли ми је дати, ја ћу са вашим Цариградом учинити што учиних са Херсоном“. – Примивши овакво писмо од Владимира, грчки цареви се ожалостише не мало, јер њихова сестра Ана није хтела да пође за незнабошца. Али се Грци бојаху војне силе руске и храбрости Владимирове. И цареви отписаше Владимиру овако: „Нама хришћанима не доликује да своју сестру дамо за незнабошца. Ако хоћеш да је добијеш ти се онда одреци својих идола и веруј у Христа истинитог Бога, као што и ми верујемо, и прими свето крштење, па ћеш без препрека узети себи за супругу сестру нашу, и бићеш с нама у љубави као истоверац, и још ћеш царство небеско наследити“.
Добивши такав одговор од грчких царева, Владимир им понова упути овакво писмо: „Ја заволех вашу веру од онога времена када се моји изасланици, које бејах послао да испитају разне вере, вратише и подробно испричаше како је ваша вера боља од свих осталих вера, и ваша богослужења којима служите Богу вашем дивнија него код других народа. Стога хоћу да примим вашу веру, а ви ми пошаљите епископа да ме крсти, и сами са сестром својом дођите к нама, или ми сестру своју пошљите за супругу, па ћу вам вратити Херсон са целом Таврикијом“.
Добивши овако добру вест, грчки цареви се обрадоваше великом радошћу и стадоше сестру своју саветовати и молити да пође за Владимира. И говораху јој: Смилуј се на хришћанско царство! јер не пођеш ли за њега, он неће престати да пустоши земљу нашу, и бојати је се да и Цариграду не учини што и Херсону. Ако се пак Владимир због тебе крсти, и Господ преко тебе обрати к себи земљу Руску а Грчку ослободи тешких и честих ратова и најезда руских, ти ћеш задобити вечну славу и наследити вечно блаженство.
Принцеза Ана, иако не жељаше, ипак пристаде на савет и молбу своје браће, и са сузама рече: Нека буде воља Господња! – И послаше је цареви морем у лађама са архијерејем Михаилом, и са свештеницима, и са угледним великашима. Када стигоше у Херсон, свечано их дочекаше и у царски двор уведоше. Но на неколико дана пред долазак принцезе Ане, Владимир се разболе од очију и ослепе. И поче сумњати у хришћанску веру и у крштење, и смућен говораше себи: Богови руски се разљутише на мене што хоћу да их оставим и другу веру примим, због тога ме и казнише слепилом. – Принцеза пак Ана посла му овакву поруку: Ако хоћеш да оздравиш и прогледаш, прими што пре свето крштење, јер се друкчије нећеш избавити од слепила свог. Крстиш ли се, ти ћеш се ослободити не само телесног слепила него уједно и духовног.
Саслушавши овакву поруку, Владимир одговори принцези: Ако се твоја реч обистини, онда ћу по томе познати да је хришћански Бог велик. – И одмах дозва епископа, молећи га за свето крштење. Епископ га најпре огласи и добро поучи о светој вери. Затим га крсти у цркви Свете Софије, која се налажаше усред града, и надену му име Василије. При крштењу пак догоди се чудо, слично чуду са Савлом на путу за Дамаск: јер када ослепели Владимир уђе у свету крстионицу, и епископ по чину крштења метну на њега руку, одмах отпаде од очију његових слепило као крљушт, и он прогледа; и прослави Бога што га приведе у истиниту веру; и благодараше Христа Господа, радујући се и веселећи се.
Видевши ово чудо, крстише се Владимирови бојари и војска. И би радост велика Русима и Грцима, а нарочито светим анђелима на небу: јер када се анђели радују за једног грешника који се каје, они се несравњено више обрадоваше тако великом броју душа које Бога познаше, и запеваше: Слава на висини Богу!
Ово крштење Владимира, његових бојара и војске изврши се у години 988. После крштења би приведена Владимиру принцеза Ана ради обручења; а након не много дана они се венчаше у законити брак. И кнез Владимир поврати Грцима Херсон са целом Таврикијом; и утврдивши с њима мир, он се врати у своју земљу. Поведе са собом и архијереја Михаила који беше дошао из Цариграда са принцезом Аном. И он би први митрополит целе Русије[7]. Са архијерејем Михаилом Владимир поведе из Херсона и многе свештенике, клирике и монахе. А узе отуда и мошти светог свештеномученика Климента, папе римског, и његовог ученика Фива, и свете иконе, и књиге, и сваку ствар црквену. Поведе са собом и оног протопопа Анастаса, који га стрелом научи како да заузме град Херсон. И дође Владимир у Кијев с радошћу великом, славећи Христа Бога.
И одмах се Владимир с ревношћу даде на просвећивање престоног града свог Кијева и целе руске државе своје. Најпре Владимир нареди да се крсте дванаест синова његових, које имађаше од разних жена: Изјаслава, Мстислава, Јарослава и Всеволода од Рохмиде, кнегиње Полтеске; Свјатополка – од Гркиње, жене братовље; Вишеслава – од кнегиње Чехиње; Свјатослава и Станислава – од друге Чехиње; Бориса и Гљеба – од Бугарке; Брјачислава и Судислава – од неке друте. И крсти их митрополит Михаил на једном извору[8], који се налажаше у гори над Дњепром. Тај се извор од онога времена па до сада назива Крешчатик. Затим Владимир посла гласнике по целоме граду, наређујући да се сутрадан изјутра саберу на реку Почајњу[9] сви: стари и млади, велики и мали, богати и сиромаси, мушкиње и женскиње. Ако се пак ко у то време не нађе на реци, сматраће се за противника Богу и великоме кнезу.
Сутрадан изјутра дође на реку сам кнез са бојарима, и са архијерејем, и са свима свештеницима. И слеже се сав град на реку, безбројно мноштво мушкиња и женскиња, свакога звања и узраста, и то на место где се сада налази црква светих страдалника Бориса и Гљеба. И би им наређено да се свуку и уђу у воду, мушкиње одвојено и женскиње одвојено, одрасли где је дубље, мали где је плиће; и стајаху по групама у води, једни до гуше, други до појаса. Свештеници пак у свештеничким одеждама стајаху крај обале на даскама, нарочито за то спремљеним, и читаху над народом молитве прописане за крштење, и даваху им имена, свакој групи посебно једно име, и наређиваху им да се три пута погруже у воду, сами призивајући над њима име Свете Тројице, по чину крштења.
И тако се сав народ Кијевски крсти у години 989, друге године након Владимирова крштења. Посматрајући крштење толиког народа, свети Владимир се радоваше духом; и подигавши очи и руке к небу, рече: Господе Боже, који си створио небо и земљу, погледај на новокрштене људе Твоје, и подај им да стварно познаду Тебе, Бога истинитога, и утврди их у православној вери, и мени помози против видљивих и невидљивих непријатеља, и прослави у Руској земљи пресвето име Своје!
По крштењу народа Владимир одмах нареди да се идоли поразбијају и храмови идолски до темеља поруше. Он нареди да главног идола Перуна вежу коњу за реп и вуку са горе ка Дњепру, а постави дванаесторицу људи да вученог идола моткама бију. А то он учини не да би идол осетио неке болове, јер је од дрвета, без душе и без осећања, него да би демону нанео што више срамоте. И довукавши идола Перуна до обале, бацише га у Дњепар, и вода га однесе далеко и притера уз једну високу гору која се и сада назива Перунова.
Стари казују и ово: верни узеше неког другог идола и одвукоше на Дњепар да га потопе, а неки га немилице удараху тојагама; и бацише га у Дњепар; када пловљаше низ воду, за њим плакаху људи, још помрачени неверјем, који иђаху обалом и нарицаху за идолом: „Видибај, господару наш боже, видибај! – тојест, испливај и на обалу изађи! – идол, покретан његовим демоном, изађе на обалу онде где је сада манастир Видубицки. Но када неверни хтедоше да узму идола, верни притрчаше, привезаше му камен, па понова бацише у реку и потопише, а место где беше изишао идол назива се од тога времена Видубичи.
И сви остали идоли, по наређењу великога кнеза, бише поразбијани, и једни у воду а други у огањ побацани. Кијевљани пак који још беху неразумни, видећи уништавање и пропаст својих старих богова, плакаху за њима и кукаху, а разумни Кијевљани говораху: Паметан је кнез и његови бојари, и они знају који је Бог бољи. Јер да су стари богови били добри, они не би наредили да се униште, нити би изабрали другу веру: боље изабраше, горе одбацише.
После уништења идола и разрушења идолских храмова, Владимир нареди да се на тим местима граде свете цркве. У почетку он сагради цркву светога Спаса на оном месту где се налазио идол Перун; затим подиже цркву у име светог Василија Великог, пошто и сам на светом крштењу доби име Василије; и мноштво других цркава он подиже свуда. Но нарочито много труда уложи око подизања цркве од камена у име Пречисте Богородице, која доцније би прозвана Десјатинаја, која за време Батија би порушена и остаде само један део од ње. Та црква беше већа и лепша од свих цркава у Кијеву, подигнутих у време кнеза Владимира; њу саградише премудри неимари грчки, и сваком лепотом украсише. Када ова црква би довршена, при освећењу уђе у њу кнез Владимир и, као некада Соломон у своме храму, помоли се Богу, говорећи: Господе Боже, погледај с неба и види, и посети виноград овај и усаврши, јер га засади десница Твоја! Погледај на ове нове људе Твоје, чија си срца уразумио да познаду Тебе, истинитога Бога! Погледај и на цркву ову, коју подигох ја, недостојан слуга Твој, у име свебеспрекорне Матере Твоје Приснодјеве Богородице. И ко се са вером и усрђем помоли у овој цркви, услиши молитву његову, отпусти му сваки грех, и све што је корисно подај му молитвама Пречисте Богоматере.
После такве дуге молитве, Владимир рече: Ево, од свега имања мог и од свих градова мојих дајем десети део за ову цркву Пречисте Богородице. – Рекавши то, он то и писменом потврди, и клетву изрече на оне који би се усудили одузети оно што је дато светој цркви. Од тога доба та црква би названа Десјатинаја. И ту цркву кнез повери гореспоменутом протопопу Анастасу, кога доведе из Херсона, и унесе у њу мошти светога Климента, папе римскога, и подари јој све скупоцене утвари што из Херсона беше донео.
Кнез Владимир посвети велику бригу и књижном образовању: он нареди да се његови синови и мноштво бојарске деце уче грчком писмену, а и за руско писмо одреди им искусне учитеље. Поред тога он нареди да се у школу узимају и деца простих родитеља; а многе глупе мајке плакаху за децом својом као да су помрла.
Желећи да светлошћу свете вере просвети не само Кијев него и сву државу своју, кнез Владимир посла по свима градовима руским да се крсти народ; на оне пак који се нису хтели крстити, он налагаше велики данак. И живљаше Владимир богоугодно и праведно, изменивши своје древне незнабожачке обичаје. И би на сваку врлину упућен чесном супругом својом принцезом Аном, са којом живљаше по хришћанском закону. А остале пређашње жене своје, које имађаше пре крштења, он богато обдари па отпусти, оставивши свакој на вољу да се, ако хоће, уда за другога мужа. Првој пак жени својој Рохмиди, кћери кнеза полтецког Рогволда, која му беше милија од осталих, при повратку свом из Херсона кнез Владимир посла овакву поруку: Ја примих хришћанску веру и закон, и треба да имам једну жену, коју сада и узех међу хришћанима; а ти изабери себи између мојих велможа кога хоћеш, и удај се за њега. – Она му одговори: Еда ли је једино теби потребно небеско царство, а не и мени? Сем тога, како ја кнегиња могу поднети да будем слушкиња у слуге твога? Стога нећу да се удајем за другога мужа, него те молим, уневести ме Христу твоме. – Када она ово говораше, поред ње сеђаше њен син Јарослав, који беше хром од рођења. Чувши овакве речи од матере своје, он заблагодари Богу за благоразумност и добру одлуку њену, и одмах оздрави и стаде ходити, иако дотле није ходао. Владимир се двоструко обрадова поводом Рохмиде: што она узревнова за Христа, и што се сину Јарославу исцелише ноге. Пошто прими крштење, Рохмида се постриже у свети анђелски лик монашки, и доби име Анастасија.
После тога Владимир посла молбу у Цариград тадашњем свјатјејшем патријарху Сергију[10], да му пошаље архијереје и јереје, пошто је жетве много а посленика мало. Јер многим градовима руским беше потребна просвета, а руских људи спремних за духовни чин још не беше довољно, пошто школовање међу њима беше недавно почело. На ту молбу кнеза Владимира свјатјејши патријарх Сергије посла од Грка епископа Јоакима Хероонца, и друге епископе с њим, и не мало презвитера.
Узевши онда дошавше к њему епископе, Владимир оде у област Ростовску и Суждаљску, и основа град изнад реке Кљазме, и надену му своје прво име Владимир; и подиже у њему цркву Пречисте Богородице; и нареди да се свуда људи крсте и цркве граде, и даде им епископа. Отишавши одатле у Ростов, он подиже цркву дрвену, и даде епископа. Потом отпутова у Велики Новгород, и тамо остави за архиепископа Јоакима Херсонца. Овај архиепископ разруши тамо идола Перуна, сличног оном кијевском, и нареди да га једни вуку на реку Волхов а други да га моткама бију на велику поругу демону. А демон који у идолу обитаваше, стаде громко као од болова запомагати: „Авај, авај! тешко мени, тешко мени! јер упадох у руке ових немилосрдних људи, који ме јуче као бога поштоваху, а сада ми толика зла причинише! Леле, леле!“ – А људи, довукавши га на мост бијена, бацише га у реку Волхов, и одмах потону на дно, па мало затим исплива на површину и заплови уз реку. Један се човек баци на њега мотком, а идол дохвати ту исту мотку и баци је на мост и удари неке од оних што у безумљу свом жаљаху за њим, па опет повикавши потону и погибе са шумом. Свети Владимир обиђе и остале знатније градове своје државе, свуда крштавајуђи народ, подижуђи цркве и остављајући епископе и презвитере. И тако, учинивши велику корист свој земљи Руској, он се врати у свој престони град Кијев. И тада свети Владимир раздели земљу Руску на дванаест кнежевина према броју синова својих. Најстаријег сина свог Вишеслава он посади у Великом Новгороду, Изјаслава у Полоцку, Свјатополка у Турови, Јарослава у Ростову. А кад Вишеслав умре у Великом Новгороду, он на његово место доведе Јарослава из Ростова, а у Ростову посади Бориса, у Мурому Гљеба, у Древљану Свјатослава, у Владимиру Всеволода, у Тмуторокани Мстислава, у Смоленску Станислава, у Луцку на Волини Брјачислава, у Пскову Судислава. И строго им заповеди да живе у љубави и слози и да не вређају један другога, нити да повређују границе један другоме, него сваки да буде задовољан својом кнежевином. Не мање заповеди им и то, да сваки у својој кнежевини умножава славу Христа Бога и иште спасење душа људских, неверне у веру приводећи и цркве зидајући. Тога ради он свакоме сину даде епископа и презвитере.
Уредивши их тако и разаславши их у њихове кнежевине, сам кнез Владимир живљаше у Кијеву, сада већ стар. И ревноваше свети кнез у добрим делима, цркве и манастире подизаше и украшаваше, изобилну милостињу свима даваше, богате трпезе често приређиваше сиромасима у своме двору. А болесницима који не беху у стању долазити двору његовом он колима шиљаше сваковрсне намирнице. Са суседним државама: пољском, угарском, и чешком, он имађаше мир и љубав; једино са Печењезима ратове вођаше, али их силом Христовом побеђиваше.
Свети Владимир беше толико милостив и милосрдан, да не хиташе са кажњавањем и окорелих злочинаца. Због тога се умножише разбојници, лопови и остали разноврсни злотвори. И упита митрополит са старцима кнеза Владимира: Зашто, кнеже, не кажњаваш зле? – Он одговори: Бојим се греха. – На то му митрополит и старци рекоше: Ти си од Бога постављен владар да кажњаваш зле а милујеш добре; зато треба да извиђаш кривице злих и кажњаваш их. Јер ако не кажњаваш зле, знај, ти зло чиниш добрима, пошто се због твог наређења умножавају зли на зло добрима. Но ти кажњавај зле, да би добри живели у миру.
За време светог кнеза Владимира дође из Свете Горе Атонске преподобни отац наш Антоније и настани се у варјашској пештери над Дњепром близу Берестова. Потом се стаде приближавати блажена кончина светог Владимира. Али на три године пре његове кончине најпре се престави ка Господу његова супруга, велика кнегиња Ана, принцеза грчка, виновница просвећења целе земље Руске и спасења безбројних душа људских. На кратко време пред свој одлазак к Богу, свети Владимир позва к себи сина свог Бориса, јер му он беше најмилији. А догоди се да у то исто време дође у Кијев и Свјатополк. Утом стиже Владимиру извештај да Печењези иду на Русију. Пошто Владимир беше болестан и не могаше сам изићи противу Печењега, то он посла сина свог Бориса са целом војном силом. И стаде свети Владимир с дана на дан изнемогавати телом; а Свјатополк не одлажаше из Кијева очекујући, или боље – желећи очеву смрт. И пошто кнез Владимир болова доста дана, учинивши све што је потребно за хришћанску кончину, он у добром исповедању предаде праведну душу своју у руке Божије, у петнаести дан месеца јула 1015 године.
Тако се упокоји свети велики кнез Владимир, назван у светом крштењу Василије, пошто проведе на престолу великог кнежевства Кијевског тридесет пет година. Властољубиви пак Свјатополк обрадова се смрти свога оца, жељан да се дочепа великокнежевског престола. И испрва он тајаше смрт његову; али пошто не могаде утајити, он пренесе чесно тело његово у цркву Пречисте Богородице, Десјатинују. И слегоше се к чесном телу светога Владимира сви Кијевљани и околни житељи, духовници и световњаци, плачући и ридајући као за оцем својим и посредником спасења. И приредише му свечан погреб, и положише га у мраморну гробницу у тој истој цркви коју он подиже. Затим одредише да се и спомен његов празнује као светог и равног апостолима, јер сву земљу Руску он просвети светим крштењем. Речено је Господом: Ко једнога грешника обрати од заблуде и одвоји драгоцено од рђавога, биће као уста Божија (Јерем. 15, 19; Јак. 5, 20). Утолико пре онај, који је толике грешнике незнабожног народа обратио к Богу од пагубне преваре идолске и од недостојних начинио их достојне Богу, обрете се као уста Божија и би увршћен међу свете у царству Христа Бога нашег, коме са Оцем и Светим Духом част, слава, благодарност и поклоњење, сада и увек и кроза све векове. Амин.
.png)
.jpg)
