Недеља свих светих је прва недеља после Свете Педесетнице (Духова), посвећена свим светима, као „жетве Духа Божијега“ и „плодова Божанствене благодати“ која је послата људима на дан Педесетнице. Пошто немају сви канонизовани свети своје дане одређене за празновање у календару, а поготово што се не знају имена свих оних које је Господ прославио, Црква је установила овај празник.
Још у време Св. Јована Златоустог, славила се успомена Свих Св. мученика у недељу после Духова. Из једне песме преподобног Јефрема Сирина види се да се успомена на Све свете празновала 13. маја, а из једног слова цара Лава VI Мудрог (886—912), види се да се успомена на Све свете празновала после Недеље свете Педесетнице. У служби овога дана и синаксару набрајају се по рангу сви свети: праоци, патријарси, пророци, апостоли, мученици, свештеноначалници, свештеномученици, преподобномученици, преподобни, праведни и цео лик светих жена.
Овим празником завршава се период Цветног триода и почиње обично раздобље године, када се богослужење обавља према Осмогласнику и Минеју. Од понедељка после Недеље свих светих почиње Петровски или Апостолски пост, који служи као припрема за велики празник у част светих и првоврховних апостола Петра и Павла 29. јуна/12. јула.
После Педесетнице, све недеље, то јест сви недељни дани, означавају се редним бројевима, почев од прве (Недеље Свих Светих), па закључно са тридесет другом. У складу са овим рачунају се и ступови васкрсних јутарњих Јеванђеља и ступови гласова Осмогласника. Ступ (столп) Јеванђеља почиње од Недеље свих светих, када се на јутрењу чита прво јутарње васкрсно Јеванђеље. Али ступ гласова Осмогласника почиње следеће, друге недеље. За ту недељу одређен је први глас, а друго Јеванђеље. Даље све иде по реду. Почев од Недеље свих светих, катавасија је „Отверзу уста моја…“
Беседа светог Јована златоустог у недељу свих светих
Још ни седам дана није прошло како смо свештену светковину Светог Духа обавили, а већ ево дочекасмо и мученички празник или боље, мученички лик и војску да прославимо. Војску која ни у чем мања не беше од оног анђелског окола што га је кадгод патријарх Јаков видео, но управо томе сасвим сличну и равну, јер се мученици и анђели само по имену разликују, а по делима су једнаки и једно другом истоветни.
“А како би то било, кад анђели на небу живе?”
Па тамо су и мученици.
“Али анђели су бесмртни и не знају за старост!”
Ни мученици не старе.
“Али ипак, анђели су бестелесни!”
Па шта онда? Кад су и мученици, истина телом, али бесмртним обавијени и, кад их је и пре него што се у бесмртно обукоше, Христова смрт и више него и само бесмрће њихових телеса, умудравала. Та не светли се ни небо мноштвом звезда украшено, тако као што су мученичка теласветлом крастом рана урешена. А отуд је баш и преимућство мученичко, што су награду и пре преобуке у бесмртно примили својој властитом смрћу увенчавши се, као што је то и Давид признао, кад је говорећи уопште о људској природи рекао: “Учинио си га мало мањега од анђела, славом и чашћу вјенчао си га” (Пс. 8, 5). Па и то што га је “мало мањега” учинио, Христос је онда, кад је својом смрћу смрт победио, надокнадио.
Али је не потврђујем тиме, но оним што смо баш са тим умањењем, што је услед смрти настало, у великој добити били. Јер да смртни нису били не би ни мученицима постали!
И заиста! Да смрти није било, не би ни венаца било; да смрти није било, не би ни мучења било; и на крају да смрти није било, не би ни Павле могао рећи: “Сваки дан умирем, тако ми, браћо, ваше похвале, коју имам у Христу Исусу Господу нашем” (1. Кор. 15, 31) као што да трулежи није било, не би могао изрећи: “Сада се радујем у својим страдањима за вас, и у своме тијелу допуњавам што недостаје Христовим патњама, за тијело његово, које је Црква” (Кол. 1, 24). Па немојмо ни жалити, што смо смртнима постали, но управо заблагодаримо, што нам се услед смрти поље мучеништва отворило, а уз трулеж случај награде добили, јер то нам управо средство беше да из борбе као победници излазимо. Видиш ли премудрост Божију? Можеш ли да докучиш, како је он и само наше највеће зло и крајњу несрећу, која нам од ђавола нанешена беше, смрт подразумевам, у част и славу нашу преметнуо, док је страдалнике кроз њу к мученичким венцима приводио.
Па шта дакле? Хоћемо ли морати ђаволу још за смрт благодарити?
Не. Нека не буде то. Јер није то дело његове воље, но Божије премудрости дар. Ђаво је смрт донео да би нас тако погубио и пошто би нас земљи повратио, сву нам наду спасења пресекао. Христос пак, својом смрћу, то је променио и њоме нас поново на небо уздигао. Па нека му сад већ нико не пребацује, што сам лик мученика и војском назвао, те тиме два супротна назива једној истој ствари придао.
Лик и војска су доиста једно с другим у супротности, али овде су ипак једно те исто, премда су мученици и као ликујући с радошћу на муке потицали и као војујући толику храброст и мужественост показали, да су над противницима и победу однели. Јер ако на оно што је отуд произилазило погледаш, опазићеш и одупирање и хрвење и прави рат, а ако и намеру испиташ, наћи ћеш да је ту баш само ликовање, празновање, торжество и превелико весеље врђено.
Желиш ли пак да дознаш, да је ово дело, мучеништво мислим, и од самог рата ужасније? Онда погледајмо шта је у рату тако ужасно.
Ту са обе стране стоје војске једна према другој, са свих страна насипима заштићене, блистају се оружја која и саму земљу озрачавају, облаци стрела свуда лете и нможином својом ваздух застиру, потоци крви по земљи теку, и као што у време жетве класје пада, тако су и ту од међусобне битке лешине многих војника по земљи прострте.
Но од тог ћу вас рата сада к овом другом привести. И овде су такође два табора, један је мученички, а други мучитељски. Али мучитељи су наоружани, а мученици голим телом војују и, победу наги, а не наоружани односе.
Па ко се томе неће задивити што рањени одолевају онима, који ране задају, свезани несвезаном, жежени жегућима, и убијани убијајућим. Па сад ваљда знаш да је овај рат од оног много ужаснији. Јер онај, ако је и страшан, опет је бар природан, а овај је на сваки начин неприродан. А и по људским доследностима овај не бива да би разумео, да дело ово од Божије благодати зависи, пошто ништа вредовитије, и ништа безаконије од ових битака и ратова бити не може. У обичним ратовима борци се обеју страна наоружавају; овде пак није тако. Но један је наг, а други наоружан. И још, обема странама у оном рату, на вољи стоји руке подизати; овде је пак овај свезан а онај слободан што ране задаје. Па и саме судије по обичају тирана дозвољавају себи да зло чине, те мученике на страдање шаљу. Али ако је и тако на свете мученике нападано, не могаху их опет победити но и после несходне битке побеђени одлазише, и догађаше се оно, што би се догодило кад би ко каквог ратоборног човека на битку изазвао, али с копља му гвожђе отео и оклоп с њега скинуо, па голог на борбу позвао а овај би опет, ако и испребијан и исечен, па и рањав, победу однео. Јер исто тако и мучитељи беху од мученика побеђивани, и ако им руке натраг везиваху, по целом телу их батинаху и стругаху. И као што се драги камен, мада се по њему и удара, не луби, нити омекшава но и секуће гвожђе отупљује, тако се и душе светих, ако и много мучене беху, никако не умораваху, но напротив, разбијајући силу својих мучитеља са својим трпљењем погледаху за њима, како са стидом и подсмехом место борбе као побеђени напуштаху. Јер мученике су и за дрва привезивали, и ребра им стругали, и тако дубоке бразде по њима правили, као да би земљу парали а не тела растрзали, те се виђаху утробе раскинуте, ребра одваљена, прса растгнута. Па и на том беснилу крвожедни не остајаху, но и са дрва кад их скидаху, полагаху их на гвоздене решетке, које беху живим угљевљем напуњене те се нови, од првих још гори призори представљаху, и двоструке капље од телеса цурише, једне од текуће крви, а друге, од изнемоглих телеса. Али свети, као да би каквим ружама, а не на усијаном угљевљу лежали, тако на све то, што се с њима збиваше, са радошћу подносили.
Но ти кад о гвозденој решеци чујеш, опомени се оне лестве коју је патријарх Јаков видео да је од земље до неба достизала. По оној су анђели силазили а по овој мученици се пењали, а на обема беше Господ утврђен, јер само Њиме потпомагани могаху они оне муке подносити. Но да се по оној пењу и силазе анђели, а да се помоћу ове само мученици пењу, свакоме је ваљда јасно.
А зашто тако?
Они се у помоћ шаљу онима који хоће да спасење наследе; а ови као борци, који су венце заслужили и из борбе изашли, на крају одлазе Богу, кооји је борбу установио.
Али ми не треба да без пажње ово што се говори слушамо и да смо без осећања када чујемо да је ужрено угљевље под растргнутим мученичким телима лежало, но представимо себи како нам је кад под грозницом стењемо. Док смо у грозници мислимо да живот наш ни име живота не заслужује, па се жалостимо, тешко подносимо и као мала деца негодујемо, сматрајући да је огањ грознице не мањи од оног пакленог. А мученици нису под грозницом стењали, но и кад је пламен са свих страна око њих лизао, кад су варнице по ранама скакале, и од сваке звери горе ране им задавали, као неки дијаманти и као да су на туђим телима те муке гледали, све су великодушно и са само њима својственом храброшћу подносили, па и у највећим мукама нису од своје вероисповести одустајали, а тиме су како своју храброст, тако и помоћ Божију јасно откривали.
Ви сте често виђали какве лепе зраке сунце када ујутру изађе, расипа; а таква беху и тела светих када из удова њихових крвави потоци као неки светозарни зраци истицаху, те им тела много јаче него што сунце небо обасјава, светљаху. Ту крв када видеше анђели, наслађиваху се, а демони се од ње ужаснуше и сам ђаво задрхта. Јер не беше та тамо виђена крв, обична крв; но крв спаситељна, крв света, крв неба достојна, крв која увек младице Цркве напаја.
Демон је видео ту крв и ужаснуо се, јер се сетио оне Господње крви, премда од оног времена, када је ребро Владике прободено било, већ бесчислена ребра испробадана види. Па ко је тај који се не би са великом радошћу у овакве борбе упуштао, када заједничар Господњих старадања и саобразник Његове смрти треба бити? Та и ово је довољна плата, и ова част је врло велика, и награда, која и пре примања Царства Небеског, превазилази било које страдање.
Да се не ужасавамо дакле, када чујемо да је неко сличним страдањима одолео, но ужаснимо се онда када чујемо да је неко изнемогао, па је и поред награда које му предстоје, пао. А ако желиш чути нешто о тим наградама, заиста их није могуће речима представити, јер као што је написано: “Што око не видје, и ухо нечу, и у срце човјеку не дође, оно припреми Бог онима који га љубе” (1. Кор. 2, 9); а ко га заволе онако како га мученици заволеше? Но иако величанственост припремљених блага превазилази све речи и сваки могући појам, ипак нећемо ћутати, но колико је могуће да кажем и ви да разумете, покушаћу, иако нејасно (јер јасно о томе могу рећи само они који се у том блаженству већ налазе), да вам о томе нешто кажем.
Мученици сва несносна мучења у најкраћем времену претрпљују, и по свом разлучењу одлазе на небо куда их анђели и арханђели спроводе, испред њих идући. Анђели се не стиде својих заслужних пратилаца, но су спремни да учине све због њих, као што су они имали усрђе да због Христа и Господа свога све претрпе. И пошто на небо оду, све свете силе им прилазе. Јер када се, када неки непознати борци у град дођу, народ са свих страна стиче и окруживши их посматра опремљеност њихову, колико ће се пре анђели и све небеске силе са свих страна стећи, када се ови благочестиви борци на небо попну, да би видели њихове ране и да би им, као неким храбрим војницима који се из рата и бојишта са многим знацима победе вратише, у сусрет пошли и поздравили их. После тога, у свечаној поворци, одвешће их к Небеском Цару, престолу оном који великом славом сија, где Херувими и Серафими предстоје. И када дођу и поклоне се Ономе који седи на престолу, већу ће част од Бога примити него његови пратиоци, јер их неће просто као служиоце примити, иако је већ и то велика част коју није могуће описати, него ће их примити као пријатеље своје, јер је рекао: “Ви сте пријатељи моји” (Јн. 15, 14). Као што је то на другом месту потврдио, рекавши: “Од ове љубави нико нема веће, да ко живот свој положи за пријатеље своје” (Јн. 15, 13).
Будући да су они баш ту, највећу, љубав показали, зато се удостојавају тако достојног пријема, славом се наслађују, у сабор ступају да у нама тајанственим песмама учествују. Јер када су се они, док још у телу беху, на тајанствен начин у том сабору налазили, те су са Херувимима Трисвету песму (коју знате и ви верни) певали; колико ће пре сада, када су се са својим спојцима здружили, с великом слободом онај славопој заједно запевати?
Може бити да се ви до овога часа мучеништву нисте ни дивили, а сада му се не дивите него бисте га и пожелели? Но немојте да жалите што сада није време мучеништва, јер се ми можемо спремити за оно страдање које време захтева. Мученици су презрели живот, а ти презри раскош; они се нису опирали када су их мучитељи у ватру бацали, баци и ти имање своје у руке сиромашнима; они су гасили ужарено угљевље и ти угаси пламен похоте. Ако је ово и тешко, корисно је! Немој на садашње тешкоће гледати, већ на будућа добра; не на несреће које нас окружују, него на очекиване награде; не на страдања, него на плату; не на напоре, но на венце; не на зној, већ на награде; не на болести, већ на опоравак; не на горући огањ, већ на припремљено Царство; не на предстојећа зла, већ на Христа који нас увенчава.
Ово је најлепше средство и најлакши пут к добродетељи; тј. не треба само на напоре гледати, но уместо на њих на награду гледати, дакле не само на оно прво. Зато када не мариш да милостињу дајеш, не размишљај о расутом имању, но о стицању правде, јер је написано: “Просипа, даје убогима; правда његова траје довијека” (Пс. 112, 9).Не гледај дакле на расути иметак, но на умножавано богатство. Исто тако и када постиш, не гледај на то што пост слаби тело, но на ону добит духовну коју од те слабости добијаш. А и на молитви ако пробдеш, немој о труду бденија размишљати, но о нади коју од молитве добијаш. Исто тако чине и војници. Не гледају они на ране, него на награде; не на пораз, него на победу; не на тела која падају, већ на увенчане хероје. А слично томе и морепловци чине, јер и они пре на пристаништа него на буре гледају; пре о куповини, него о бродолому мисле; и укратко, пре свих недаћа на мору, замишљају она добра, која ће по преласку морске пучине моћи стећи. А тако и ти чини.
Размисли како је то , да у дубокој ноћи, када сви људи, звер и стока, почивају и када је најдубља тишина, ти устајеш и смело са Господом свих нас, разговараш? Сладак је сан, али ништа од молитве није слађе. Ако насамо са Њим разговараш, много можеш тиме учинити, јер те нико у томе не спречава и од молитве одваја, а имаш довољно времена да затражиш оно што желиш. Но ти се протежеш на мекој постељи лежећи и лењиш се да устанеш, а нећеш да помислиш на мученике, о којима говоримо данас, а који су на гвозденој решетки лежали и нису имали постељу, већ угљевље испод себе прострто.
Овде намеравам да поуку завршим, да бисте се, у свежем сећању решетку држећи, разишли и о њој даноноћно размишљали. Јер да нас држе и хиљадоструки окови, можемо да их раскинемо и на молитву да се подигнемо. А при свакодневном размишљању о овој решетки, немојмо само на њу мислити, но и остала мученичка страдања на ширину нашег срца исликавајмо. И као они, који домове своје желе да разнобојним живописом украсе, и све просторије њиме опремају, тако треба да и ми на зидовима наших мисли мученичка страдања да исликамо. Јер онај први живопис је бескористан, а овај нам може бити од користи. А осим тога овај не потребује ни новац, ни трошкове нити икакве вештине, но уместо свега биће довољна крепка воља са великодушним и трезвеним разумом; а поћи ће нам, мислим, лако за руком да њима, као неком вештом руком, мученичка страдања насликамо.
Насликајмо их дакле све на нашој души, насликајмо једне који леже на ужареним плочама, друге над угљевљем прострте, неке који су бачени у котлове, оне који су у мору потопљени; једне стругане, друге за кола привезане, оне у понор бацане, и оне који су се са зверима борили, оне, пак, који су у пропаст вођени и све остале онако како се догодило да живот свој скончају; насликајмо, велим, све то на срцима нашим, да бисмо, када таквим разноликим живописом дом свој украсимо, могли да га као достојан стан за Небеског Цара припремимо. Јер када слике такве он на срцима нашим опази, доћи ће са Оцем и Светим Духом и свој стан у нама наћи и већ унапред ће наше срце бити Царска палата, те се неће моћи никаква безакона помисао у њ уселити, но увек ће ту Бог, као Цар свих нас, становати и у нама пребивати. И ако на тај начин ми овде Христа примимо, онда се са уздањем можемо надати, да ћемо и вечне станове, када одавде одемо, наследити; које дај Боже да сви, без разлике, и добијемо, по благодати и човекољубљу нашега Господа Исуса Христа, с којим Оцу и Светоме и Животворном Духу слава у све векове векова, амин.
Извор: Верујем.орг;
Беседа преподобног Јустина ћелијског у недељу свих светих
Данас је Недеља Свих Светих, данас Црква прославља Све Светитеље од памтивека, сва Света Бића, почевши од Анђела, Арханђела, Херувима и Серафима, па кроз сва Света Бића, све Свете Људе од почетка света до данашњег дана. Зашто Црква данас слави Све Светитеље? Прве Недеље после Духова, прва Недеља после Свете Тројице, Црква слави Све Светитеље. Зашто? Да покаже да су Светитељи исповедници Свете Тројице, да је сав њихов живот у овоме свету од Оца кроз Сина у Духу Светоме, да је овај свет створен да постане Царство Божје.
Данас Црква открива душе Свих Светих и казује нам њихову тајну: чиме се они живели, ради чега живели, како живели у овоме свету, како су посветитли се? Открила је Црква свету тајну људскога бића кроз њих, да покаже да је човек створен да постане храм Пресвете Тројице: Оца и Сина и Светога Духа. Човек је створен да постане обиталиште Господа Христа у Духу Светоме са Оцем Богом.
Зато је Спаситељ говорио ученицима Својим на Тајној Вечери, откривајући им тајну човека и овога света, да ће Он доћи и уселити се у њих, у свакога ко има љубав к Њему, ко држи заповести Његове, са Оцем и Духом Светим. То значи Еванђеље Господа Христа: није ништа друго него обожавање Пресвете Тројице, и живот у Оцу и Сину и Светоме Духу. То је крајња мета, то је крајњи циљ људског живота у овоме свету, да човек телом његовим и душом његовом постане обиталиште Пресвете Тројице. То су постигли у највећој мери Светитељи Божји, сваки Светац од првог до последњег, а то је и наш циљ. То је наш главни задатак у овоме свету, свакога хришћанина: да од себе, од душе своје начини обиталиште Господа Христа, Духа Светог и Бога Оца. Зато је Еванђеље Господа Христа у овоме свету, зато је Господ основао Цркву, зато је Света Тројица сишла у овај наш земаљски људски свет да нам покаже, да нам да силе да ми заиста можемо постати, и да постанемо обиталиште Пресвете Тројице.
Доказ - сваки Светитељ... Први доказ: Свети Апостоли; на дан Педесетнице на њих сишао Дух Свети, Сила небеска, Сила с висине, Божја Сила, и претворио их у свемоћне људе, свемоћна бића и свемудре људе. Свемоћни и свемудри - ето то су Свети Апостоли постали на дан Педесетнице. Попут њих, и за њима и сви Светитељи Божји. Сви су они Духом Светим постали свети и свемоћни и чудотворци и богомудри.
Све долази од Духа Светога, од те Небеске Божанске Силе, све од Свете Тројице. Различити су дарови - вели се у Светом Еванђељу - али је Дух један. Различне су силе, али је Бог који чини, све у свему. Све у Светој Цркви бива по Светој Тројици: од Оца кроз Сина и Духа Светога. Нико не може Господа Христа Богом назвати без Духа Светога - вели се у Светом Еванђељу. И све што је Господ дао, све што је Господ Христос донео као Човек, Бог Који је постао Човек, све је то Сила Божја, све је то средство да ми постанемо свети, да осветимо себе, да посветимо себе, живимо у овоме свету ради Господа.
Данашње Свето Еванђеље није ништа друго него живопис свакога Светитеља. Данашње Свето Еванђеље уствари јесте житије сваког Светитеља, јер нам открива тајну како је сваки од њих постао Светим, како човек грешан, или човек блудник, или човек убица, или човек крадљивац, како такав човек постане Светим човеком. Који је то пут који он пређе, које је то средство које он употребљава? Шта он постиже са собом, да од највећег грешника постаје највећи Праведник, од несветог постаје Светим човеком. Ту тајну нам открива Господ кроз Своје Свето Еванђеље.
Прва сила, прво средство којим сваки човек постаје Свети, ретко који није постао Светитељ, јесте вера у Господа Христа
- Истинитог Бога - и исповедање своје вере пред свима људима у овоме свету пуном лажних богова. Веровати у Господа Христа - ето, то је прво средство, прва сила која човека освећује и просвећује. Чули сте да Господ вели у данашњем Еванђељу: "Који год призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем Својим Који је па небесима". Вера у Господа Христа - то је почетак и твог и мог освећења, то је почетак, то је темељ сваког Свеца Божјег.
Исповедати Истинитог Бога - то душа човекова може у пуној мери само кад Духом Светим сиђе на њега Сила и испуни га. Нико не може Исуса назвати Господом, ни истинитим Богом без Духа Светога. Дух Свети је та Сила која ... Господа Христа и усељује Га у нашу душу.
Ако човек не верује у Господа Христа, ако Га се одриче, тешко њему! "Који се одриче мене, одрећи ћу се и ја њега". Човек - човек престаје бити човек без Господа Христа. Човек уствари и није човек ако не верује у Њега. Неверујеш у Истинитог Бога? Чиме онда живиш, човече, на чему је темељ твоје куће, твога тела, твоје душе, твоје савести? Без вере у Господа Христа ти престајеш бити човек, без Богочовека ти не можеш постати човек. Ти си стално неко недовршено биће.
Човек који не верује у Господа Христа, који не живи по Његовом Светом Еванђељу, он је увек качовек; он путује ка човеку, а никада да постане човек, никад да доврши себе, да оствари циљ божански због кога је створен. Такав човек обично отпада и пропада и завршава тиме што постаје подчовек и нечовек. Тако вера у Господа Христа, Истинитог Бога, прва је основна сила која човека подиже из понора греха, из понора незнања, из помрчине незнања, и води га у светлост истинског богознања и казује му да је Господ Христос Једини Истинити Бог у свима световима, и да од Њега зависи сав човек у свима световима.
Иза те почетне силе, иза вере, иде - љубав. Чули сте Спасове речи данас: Који љуби оца и матер већма него мене, није мене достојан; који љуби сина свога и кћер више од мене, није мене достојан. Тешке и страшне речи!... Шта је то? С каквим правом Исус из Назарета тражи од мене и од тебе да Њега више волимо него оне које треба највише волети у овоме свету, родитеље, браћу, сестре? Шта је то? Зар љубав наша према родитељима, према деци, није достојна ако испред ње не стоји љубав наша према Господу Христу? То је истина данашњег Светог Еванђеља.
Човек - прави човек, који зна смисао људскога бића у овоме свету, божански смисао човекова бића, такав човек дужан је да Господа Христа претпостави свему: и сестри, и браћи, и пријатељима, и природи, и сунцу, и месецу, и свима и свакоме; сваком створењу и свакој твари да претпостави Господа Христа, и да Њега воли више него ма кога и ма шта у овоме свету.
Зашто? С каквим правом то Господ Христос тражи од тебе и од мене и од сваког људског бића? С каквим правом да Њега више волимо него родитеље браће и сестре? Шта нам родитељи дају, шта браћа и сестре, а шта Господ Христос? Могу ли родитељи и браће и сестре да нам дају Живот Вечни? Не, то само Господ Христос даје! Могу ли родитељи и браћа и сестре да нам дају Вечну Истину? Р1е, то само Господ Христос даје! Могу ли родитељи, браћа и сестре, пријатељи и сав род људски да нам дају Вечно Добро? Не, то само Господ Христос даје! Могу ли родитељи и браћа и сестре да нам дају Царство Небеско, сва блага Небеског Царства? Не, не, не! то само Господ Христос даје за веру у Њега и за љубав према Њему. Зато Господ с правом тражи од свакога од нас да Њега више волимо неголи ма које људско биће, ма коју твар у природи.
Све у овоме свету: родитељи, браћа, сестре, сунце, месец, звезде, без Господа Христа - лешина, лешина до лешине. Шта ће ми, шта ће ми те лешине ако ме једнога дана самеље смрт, самеље грех, самеље ђаво. Зато захтева од Светих Апостола, а захтева и од сваког човека, сваког људског бића, да Њега више љубимо и волимо неголи ма које створење. И све такозване љубави у овоме свету: љубав према деци, према пријатељима, према жени, према породици, према природи, према сунцу, све те љубави, ако не извиру из нашег христољубља, из наше љубави према Христу, све су то лажне љубави, све су то смртне љубави, јер свака од тих љубави не освећује се ако не извире из Христове љубави, ако је Господ не благослови. Без Христа те љубави су смртне, а то значи - шта? Те љубави претварају наше тело и нашу душу у зверињак, у смрад, у смрад смрти. Помириши таквог човека он заудара на смрт, мирише на смрт. А Христов човек - душа му мирише на бесмртност! А у Светитеља и тело мирише на бесмртност, тело из кога је истеран сваки грех. Грех је смрад пред Господом. Зато Свете мошти Светитеља Божјих миришу.
Наша љубав, свака земаљска љубав сва је грех, смрт. Љубав према деци, ако није из наше љубави према Христу, шта она даје нашој деци - шта? Опет смрт, опет грех, пакао. Зар то родитељи желе својој деци? Не, али ако родитељи љубе своју децу Христовом љубављу, еванђелском љубављу, ако им желе Вечни Живот, они их уче вери у Христа, и уче их животу по Еванђељу Христовом. Тако и друга сила, стваралачка сила, сила делатна која непрекидно дела код сваког Светитеља љубав, Христољубље... Христољубље и у њој све врсте љубави, љубави освећене.
И та сила ствара се у души сваког Светитеља, сваког Свеца (ствара) јесте Христос. (Он) објављује у данашњем Еванђељу стваралачку силу. Сваки Светитељ је крстоносац и тиме Христоносац: јер ићи за Господом Христом непрекидно, то значи: носити крст, крст страдања, крст борбе, непрекидне борбе са самим собом. Јер, шта је борба против греха? Сваки Светитељ се непрекидно бори против греха, целог живота себе спасава искушења и саблазни. То је патња, то је мука, то је подвиг. Не може се лако из себе ишчупати грех који ти је омилио ако не понесеш крст, ако не постиш, ако не страдаш, ако не чупаш из себе своју страшну страст.
Који су хришћани - вели Свети Апостол Павле - распеше своје тело са страстима и сластима, распеше тело своје. Горд си, поносан си, грех, страшан грех. Ти мораш, ако хоћеш Царство Небеско, да распнеш себе, то јест да гордост своју сатреш, да распнеш себе на крсту смирења, на крсту смирености. Пробај, то је мука, то је подвиг, то је бол, патња, али спасоносна патња, јер само тако се иде за Господом Христом, носећи крст свој. Идеш за Њим, јер хоћеш да постанеш крстоносац: то можеш постати само кроз крстоношење. Борба са гресима, са страстима то је уствари борба са ђаволима, јер иза свих наших страсти стоје ђаволи. Зато Апостол и објављује свима хришћанима да наш рат није са крвљу, него са духовима зла испод неба, са управитељима таме, са демонима, са сатаном. Тако је страшна наша борба.
И ти, ако хоћеш да победиш те страшне противнике, наоружај се свеоружјем Божјим - како вели Свети Апостол. Узми оклоп вере, узми мач молитве, обуци се у сваку врлину, јер гле, свака еванђелска врлина и јесте оружје, свепобедно оружје које побеђује свакога врага, свакога ђавола. А борба са гресима, борба са страстима, борба са ђаволима? О, колико рана човек прима од њих, колико рана! Често као рањеник пада, али завапиће: "Господе, опрости и помози"! Сила Божја доћи ће сигурно, Сила Божја помоћи ће и ти ћеш савладати и најстрашнијег ђавола, и најстрашнију страст своју.
Када су Светог Андреја Јуродивог питали како изгледа ђаво? Ђаво - вели он - само изгледа страшно, изгледа страшно. Али он је слабић, он је немоћан пред Крстом Христовим, пред Христовим човеком. Бори се са њим кроз грехе, рви се са њим. Само рашири руке своје, вели он, и гле ти постајеш крст. Појури на ђавола, појури на демоне, појури на сатану, и он ће побећи од крста твог.
Вера, вера у свемоћ Господа Христа, вера у Духа Светога: кад имаш ту Силу са висине, пред тобом сваки грех се претвара у немоћног слепца, у леш се претвара, и односиш победу над сваким непријатељем спасења свог. Тако, када на молитви стојиш па се и замориш на молитви, ето - то је крст, то је крст који ти носиш и идеш за Господом Христом. Или у манастиру си вршио послушање, заморио си се, чак и падаш од умора, али крст који носиш идући за Господом Христом води право Царству Небеском. Зато прими крст кроз служење Господу Христу, јер нема васкрсења без умирања Господа Христа ради. Кад смо с Њим једнаком смрћу, бићемо и васкрсењем - објављује Свети Апостол.
Али, да би прошао кроз Његову смрт, мораш примити на себе све муке Христове, муке овога спасења. "Сви који хоће да живе побожно у овоме свету, биће гоњени" - вели Свети Апостол, биће гоњени. Ти хоћеш да победиш грехе своје, страсти своје, тебе ће гонити силно сви демони. Не могу људи да познају и да виде, али знај, ако си прави хришћанин, тебе бију ђаволи непрекидно, и у сну и на јави. У томе је основна патња хришћана у овоме свету, и борба. Који хоће победу у Живом Христу Исусу биће гоњени од нечистих сила, које делују невидљиво, кроз људе делају. Ти никада не малакши вером, знај да је Крст Христов увек јачи од сваког зла, од свакога демона у свим световима.
Кад су Светог Варсануфија Великог питали монаси: "Којим ми то виђењима да верујемо и визијама, и којим то сновима? Треба ли веровати свима или не веровати? Шта да радимо оче"? Он је одговорио: "Не веруј никаквим виђењима, макар ти се јавио Господ Христос, знај да ти се ђаво јавља у обличју Господа Христа. Да ти се јаве сви Светитељи у сну или на јави, не веруј никоме. Веруј само ономе виђењу, ономе сну где има Крста Христовог, јер од Крста ђаво бежи и на јави и у сну". Ако сањаш нешто и Крст није ту, ту нема Бога. Ако нема Крста, не веруј. Ако имаш иеку визију, виђење, на јави или у сну, не веруј ако нема Крста Христовог. Таква је сила Крста Христов. Ту силу Крста Христовог наћи ћете у свакој души сваког Светитеља. Гле, Крст блиста из душе сваког Светитеља!
Хришћани су уствари крстоносци у овоме свету. Зато они носе Крст што је Он Крстом васкрсао из свих смрти. Да! То је душа свих Светитеља, вера, љубав, Крст! Ето у њима све врлине и све силе. То је данашње Еванђеље Светих, али не само Свих Светих. Чули сте да то Еванђеље важи за свакога од нас. Светитељи нису лакши од нас по природи: иста природа је у њима као у нама, исто тело са истим бројем чула, душа у њима, савест у њима као и у нама, воља у њима као у нама. Али се разликују од нас - по чему? По вољи, по одлучности својој, по жељи да постану Христови.
Апостол Петар вели Господу Христу: кад већ то захтеваш од нас људе да оставимо све и идемо за Тобом, ето, ми смо оставили све и идемо за Тобом - шта ће бити с нама? Спаситељ одговара да ће они, Дванаест ученика Његових, кад дође дан Страшнога Суда седети на Дванаест престола и судити свету. И сваки који остави кућу, или браћу, или сестре, или оца, или матер, или жену, или земљу своју мене ради, примиће сто пута толико, и у ономе свету живот вечни. То је Његово обећање, обећање Истинитог Бога. То што даје Светитељима, Он то тражи и нуди свакоме од нас. Сваки, вели он, сваки добиће Живот Вечни.
Када су Серафима Саровског, великог Светитеља Руске Цркве питали: зашто данас нема тако много подвижника, много Светитеља, као што их је било у стара времена, Светитељ одговори: "Зато што је вера наша слаба и воља наша неодлучна". Треба бити одлучан, наредити себи, приморати себе, приморати себе на свако добро.
Нема спасења - вели Свети Макарије Велики - ако човек не приморава себе на свако добро, ако хришћанин не приморава на свако добро себе. Када се молиш па ти се неће, раслабљена воља, раслабљена душа, савест малаксала, и ти приморавај себе онда; приморавај себе, вољу своју скрши и Бог Који гледа и тражи од тебе твој труд, твој мали земаљски труд, када види да примораваш себе на молитву а немаш је, ти онда добијаш од Њега Небеску силу. Он ти даје благодатне Небеске силе с висине, и теби молитва постаје лака, и ти све више и више волиш молитву, док је једног дана потпуно не заволиш и она се непрекидно лије из срца твога.
То важи не само за молитву, него за сваку еванђелску свету врлину. То важи и за смирење. Немаш смиреност, мислиш о себи високо: ја оно, ја ово, ја могу, ја сам бољи од тебе, бољи од онога. Гордост смрди по твојој души, убија све што је живо у њој. Шта треба да радиш? Приморавај себе на смиреност... Погледај себе добро, завири у све своје грехе - какав смрад, какав ужас! Ти имаш грехе и јавне и тајне, а ти их онда склониш са себе па се смириш пред Господом. Кад се смириш пред Њим лако ти је осудити себе а покрити грехе брата свог, сестре своје. Љубав покрива мноштво грехова. Зашто? Зато што човек Христов види све грехе своје, стално осуђује себе, стално осуђује себе а не друге, не сматра себе достојним тога, нити има права на то. И кад Господ види да ти примораваш себе на смирење, Он ти даје Небеске силе и ти постепено збиља стичеш смирено срце, збиља све више осећаш како си грешан.
Свети човек све више осећа грехе своје. Светитељи осећају себе и увек исповедају себе као најгрешнија бића, као врло грешне људе. То је искуство свих Светитеља, а то је тајна вере хришћанске. Што је човек светији и смиренији, што се више смирава пред људима, све више осуђује себе а не своје ближње. Приморавајмо себе, јер смо раслабљени због наших страсти и сласти, па нам се неће да се потрудимо у овој или оној врлини. Али ту има један лек: приморај себе, и кад примораш себе Господ ће ти дати силе да ту врлину са радошћу стекнеш, и учиниш је бесмртном и вечном у својој души.
Не реци: Ах немогуће! Гле, шта су Светитељи? Ето, Светитељи су заиста примери тога како се побеђује грех. То је пример и за мене и за тебе, да и ми на исти начин победимо грех, сваки грех. То је пример да се победе ђаволи, сви ђаволи овога света. То је пример и мени и теби, који су људи показали, да и ми то можемо чинити. Како? Са вером у Господа Христа, са љубављу према Њему и са Крстом Христовим.
Ми хришћани у Цркви Христовој, ми стално живимо са Свима Светима. Данас их прослављамо, данас је њихова Недеља, али сваки дан пуно Светитеља Црква празнује. И сви Светитељи живе заједно са нама у Цркви Христовој, која је духовно тело Христово, и сви су они савремени нама. Данас, Свети Апостоли Петар и Павле и Сви Свети ту су поред нас. Они су савремени нама и свима поколењима хришћанским. Сви ми чинимо једно у Вечноме Животу у Цркви Христовој. Сви ми стално живимо са Свима Светима. Зато Апостол Павле не престаје препоручивати хришћанима да буду стално са свима Светима, еда би се учили великој тајни Цркве Христове, светоме животу.
Ви чујете на дан по неколико пута ону дивну молитву упућену Пресветој Богомајци и Господу Христу: "Помињући Пресвету, Пречисту, Преблагословену славну Владичицу нашу Богородицу и Приснодјеву Марију, са свима Светима, сами себе, један другог и сав живот свој Христу Богу предајмо".
Не можемо ми задобити Живот Вечни ако нас Сви Светитељи не воде, ако ми не живимо с њима у посту, молитви, и свима светим врлинама; ако испред нас, испред свих наших жеља не иде Пресвета Богомајка са Свима Светитељима, и води нас ка Сину Свом, да живот свој сав предамо Њему. И уствари, ти си хришћанин, и ја сам хришћанин, и сваки је човек хришћанин тек онда када га Пресвета Богомајка и Сви Свети воде кроз све Свете Тајне Цркве Христове и кроз све свете врлине; воде и руководе и одводе у Царство Небеско, у Живот Вечни, где царује Чудесни Господ наш, Господ љубави Христос, коме част и слава, сада и увек и кроза све векове. Амин.
Беседа изговорена
у Светоархангелској ћелијској обитељи
1965. године.
у Светоархангелској ћелијској обитељи
1965. године.
Прилог припремио,
Бранислав Илић, студент
Православног богословског факултета.
Бранислав Илић, студент
Православног богословског факултета.
Извор: Спц
