Каже се да је лето мали живот пун разних догађаја, открића и авантура, посебно за децу. Али како учинити да дете одмор запамти за цео живот и да му буде на душевну корист? Одговор на ово питање зна јереј Олег Абрамович, старешина храма Свете Тројице у селу Солтановшчина у Несвишком рејону.
Отац Олег је свештеник прекаљен сеоским животом, он поседује велико мисионарско искуство и искуство у раду с омладином, али је уједно млад духом, што му омогућава да иде укорак с младом генерацијом и да проналази заједнички језик с њом. Већ 15 година свештеник је руководилац дечјег кампа „Света Русија у Солтановшчини који се појавио буквално у пустари. Данас у једној смени камп прима преко 100 људи. А недавно је у бази кампа одржан I слет православне омладине Слуцке епархије. О јединственом искуству рада с омладином у сеоској парохији разговарамо с јерејем Олегом Абрамовичем.
– Оче Олеже, у бази дечјег кампа «Света Русија» у селу Солтановшчина, чији сте Ви организатор, одржан је I слет православне омладине Слуцке епархије. Зашто је, по Вашем мишљењу, изабрано ово место?
– Зашто је слет одржан код нас? Зато што већ 14 година радимо с омладином, код нас се 14 година одржавају такве манифестације: кампови, слет. Због тога је епархија донела одлуку да одржи први омладински слет у бази нашег кампа у Солтановшчини. Овај слет је за нас прво искуство тродневног боравка омладине. Овде су углавном била деца старија од 14 година. Припремио сам теоријски материјал. Узео сам неколико својих радова, бечелорски и магистарски који су посвећени летњем опоравку у православним камповима. У једном од њих сам описивао педагошке принципе овог рада, а у другом – методе. Упознао сам се са светским искуством у овој области, између осталог, и наше Руске Цркве. Полазећи од искуства наших прошлих кампова и од искуства наших другова, организовали смо рад слета и све је одлично протекло.
– Како сте Ви као свештеник из сеоске парохије Свете Тројице успели да организујете овакав камп?
– Наша парохија је једна од најмањих у Белорусији, али већ 14 година носимо ‘крст’ кампа. Лично раније нисам чуо да је било где иницијатор оваквих кампова била сеоска парохија. Али ми имамо такав камп који је покренуло неколико сеоских свештеника. То смо моји другови и ја, они ми и дан-данас помажу. Кампови се могу организовати у свакој парохији, у манастиру, али треба да постоји жар за то, тим треба живети, према томе се треба озбиљно односити. Зато што такав рад даје озбиљне плодове. Код нас су некад долазила мала деца, а сад већ долазе са својом децом. Неки од учесника у камповима су постали свештеници, и монаси, и ђакони, и лекари, и уметници, и научници, и грађевинци, и наставници. Они нам сад помажу. Сад су они код нас волотери, помоћници, помажу у кухињи.
– Испоставља се да у кампу постоји наследност међу генерацијама?
– Изванредно је кад у кампу постоји наследност. Дође, на пример, дете са 7 или 9 година, а неко је у његовим годинама већ ‘ветеран’. Мама га је раније донела још у наручју. А кад кажеш да треба да се обави неки задатак и кад одговоре: ‘Знамо, нисмо овде први пут,’ то ти помаже.
– Које су особености кампа «Света Русија»?
– Ако је реч о нашим летњим камповима, имамо смене и од по недељу, и од по две недеље. Сад код нас почиње радни камп, касније ће бити за опоравак. Пре тога смо имали туристички камп. Израчунао сам да ће се овог лета манифестације одржавати око месец и по дана. Зато што многи знају за наше искуство, желе да дођу код нас и обраћају се епархији. Формирамо групе. С једне стране, то се одвија стихијски, а с друге представља показатељ искуства. Премда, уздамо се у Господа и више се не плашимо толико.
Чак и на основу искуства из совјетског периода знате да једна смена у кампу у васпитању детета даје исто колико и цела школска година. Имамо овде учитеље и наставнике веронауке и помоћнике намесника за рад с омладином, они ће ва рећи да, кад деца дођу у школу на неке манифестације, она ту проведу 30-40 минута, сат времена, и од њих се ништа посебно не захтева, а овде треба радити 24 часа дневно. Деца су стално под контролом, уче да граде односе са одраслима и са вршњацима. То је ефикасан начин рада с омладиом. У верили смо се у то и одлучили смо да радимо само у том правцу. Премда знам да многи сматрају да је такав рад нешто што не треба узимати за озбиљно.
– Како излазите на крај са сложеним ситуацијама у кампу?
– Господ све даје. Можда није лепо оно што ћу рећи, али не да имам смелу молитву ка Господу, можда је она чак и дрска? Вероватно је Богу ипак и то потребно ако нам пружа такву могућност. И сам се чудим шта се дешава. Не могу да кажем. Једноставно, могу нешто да радим, да нешто учиним. А остало је чудо. Наша парохија нема ниједног приложника, ниједна организација нам не помаже, али некако излазимо на крај.
По првом образовању ја сам учитељ разредне наставе и старији пионирски предводник. Завршио сам Несвијашку педагошку академију. После сам се школовао за свештеника.
Прва ствар коју треба изучавати приликом рада са децом јесте педагошко искуство. Такође треба да имамо на уму заштиту и безбедност, јер за разлику од школе веронауке, деца у кампу живе извесно време и морамо да им обезбедимо стопостотну заштиту. Као што постоји страх пред Богом, постоји и страх за дечје животе. А друга ствар је да се уздамо у Господа, да се молимо. Такође треба нешто сами да радимо, да се трудимо.
Кад су једног свештеника који више година заредом довози децу код нас питали зашто то ради, он је одговорио да овде живи благодат. Можда смо је смело призвали и она је овде присутна. Осећам то, и не само ја А благодат није само у месту, већ и у људима. Мој задатак и задатак старијих, предводника, јесте да задржавамо ову благодат у људима и да чувамо такве људе. Поштујем своје људе, свако дете које је дошло овамо. И за малог, не претерано важног радника учинићу све да му се овде свиди. И бићу захвалан за то што дели овај подвиг са мном. Можда то и није подвиг, али нечег херојског у томе свакако има.
Са руског Марина Тодић
Извор: Православије.ру
