Сви цитати су преузети из књиге «Беседе светог оца нашег Јована архиепископа Шангајског и Санфранциског». Сабрани на једном месту они дају свеобухватну слику која одражава пастирско-богословско искуство владике.
Може се запазити да се жива еклесиолошка и сотериолошка свест о томе шта је Евхаристија често не слаже с устаљеном праксом: ретко причешћивање, одлазак после Васкршњег јутрења пре причешћа (што по мишљењу владике не само да обесмишљава сам празник Васкрса, већ и сав припремни Велики пост (в. 19)), свођење причешћа на индивидуалне, често само овоземаљске потребе (здравље, срећа и т.сл.). Томе св. Јован бескомпромисно супротставља узвишену намену причешћа: оно не само да освећује (в. 3), јача (в. 4) и преображава човека (в. 7), већ му открива виђење славе Христа (в. 11), кроз Којег га чини заједничарем све пуноће Божанства (в. 6). У причешћивању светим Тајнама, које вернике уводе у вечни живот (в. 16) и представљају залог њиховог будућег општења са Христом (в. 10) остварује се такође (и св. Јован то више пута подвлачи) Црква, као ново сабрање које није од овога света, и које окупља чланове обједињене у «велико Тело Христово» (в. 12, 14). Владика Јован такође инсистира на томе да се достојно причешћује онај ко на добијени дар одговара својом устремљеношћу ка Господу (в. 17), укључујући и самоодрицање (в. 8)
Цитати су прикупљени из различитих проповеди (од којих ниједна није специјално посвећена Тајни причешћа), а ради лакшег усвајања дати су им наслови.
1. Тајну Причешћа Господ је установио на Тајној вечери.
Истовремено у Христово Тело и Крв се претварају хлеб и вино на Светој литургији и верници се њима причешћују. Тако је установио Сам Христос, Који је причестио Своје апостоле на Тајној вечери рекавши: «Узмите, једите; ово је тело Моје; пијте из ње сви, јер је ово Крв Моја новога завета» (Мт. 26, 26-28).
2. Причешће је литургијско сећање на Тајну вечеру.
Господ у Велики четвртак служи Тајну вечеру и на Литургији овог дана нас изузетно упечатљиво подсећа на то да причешћујући се Светим Тајнама са свештеним страхом заједно с апостолима једемо Тело и Крв Христову, а они који се причешћују недостојно постају слични Јуди. Али нека свако тежи томе да се причести искрено се кајући за своје грехове и добиће милост од Господа
3. Причешће освећује човека.
Ради потпуног освећења човека тело слуге Господњег треба да се сједини с Христовим Телом и то се дешава у тајни Светог причешћа.
4. Причешће је извор умилења и духовне топлине.
Христос нам већ овде даје да осетимо радост и сладост Његове Благости. Јача наше душе и тело Својим Божанским Тајнама... Понекад нас испуњава неизрецивим умилењем и духовном топлином кад се са свештеним страхом причестимо Његовим светим Тајнама.
5. Причешће је почетак раја на земљи.
Почетак пакла је већ овде на земљи. Исто тако и рај почиње у човековој души још у земаљском животу. Већ овде има Божанских додира на дан Светлог Васкрсења и кад се достојно причешћујемо.
6. Причешће човека чини заједничарем са свом пуноћом Божанства и вечним животом.
Сједињујући се с Васкрслим Господом и кроз Њега са свом Присносушном Тројицом, човек од Ње црпи снагу за вечни живот и сам постаје бесмртан.
7. Кроз причешће и деловање у складу са сопственом добром вољом човек постаје нова твар.
Не освећује се и не општи с Богом само душа, већ и тело човека у причешћивању Телом и Крвљу Христа кроз Којег се сједињује са свом Светом Тројицом. По благодати Божијој, уз учествовање сопствене воље и напора, човек постаје нова твар, члан вечног Царства Божијег.
8. Човек који се достојно причешћује и који је спреман да служи Господу постаје оруђе Божанске воље.
А онај ко се причешћује са свештеним страхом, љубављу и спремношћу да Му служи, тесно се сједињује с Њим и постаје оруђе Његове Божанске воље.
9. Причешће је победа над грехом и смрћу.
Причешћивање Телом и Крвљу Христовом јесте примање у себе Васкрслог Христа, Победника смрти, Који онима који су с Њим дарује победу над грехом и смрћу.
10. Причешће је почетак вечног живота.
Чувајући у себи благодатни дар Причешћа, имамо залог и почетак вечног блаженог живота душе и тела.
11. Причешће је извор вечне радости и виђења славе Васкрслог Христа.
Онај ко се духом и телом сјединио са Христом у овом животу, духом и телом ће бити с Њим и у будућем животу. Благодатне струје Животворних Тајни Тела и Крви Христове представљају извор наше вечне радости у општењу с Васкрслим Христом и виђењу Његове Славе.
12. Кроз причешћивање верник постаје члан великог Тела Христовог (односно Цркве).
Кад примамо истинско Тело и истинску Крв Христову постајемо део великог Христовог Тела.
* * *
Причешћујемо се Христовим Телом и Крвљу (у светим Тајнама) како бисмо сами постали чланови Христовог Тела (Цркве).
* * *
Божанска Евхаристија, приношење бескрвне жртве и причешћивање њом, освећују и укрепљују њене учеснике, оне који примају Тело и Крв Христову чине истинским члановима Његовог Тела Цркве.
13. Спасење људи кроз достизање сродности с Божанским животом Христовог Тела је циљ Цркве.
Сви делови Васељенске Цркве имају један заједнички циљ – проповедање Речи Божије, припрему људи за то да постану способни да буду чланови Христовог Тела, и кад такви постану, да све више и више, све искреније и јаче постају сродни с Божанским спасоносним животом Тела Христовог, јер се управо у томе састоји спасење људи.
14. Али и сама Црква је евхаристијско јединство верника.
По православном схватању Цркву не чине само јерарси и свештенослужитељи, него и сав верујући православни народ. Овај скуп и јединство у причешћивању Светим Тајнама Христовим и јесу Црква, Тело Христово.
15. Због чега се треба стално причешћивати?
Хришћанин се кроз покајање очишћује, на најближи начин сједињује са Христом у причешћивању светим Тајнама, али затим на њега поново пада прашина греха и удаљава га од Христа и Цркве, због чега су поново потребни покајање и причешћивање.
Све док се не заврши човеков земаљски живот, до самог растанка душе и тела, у њему се одвија борба између греха и истине. Без обзира на то колико да је неко узвишено, духовно и морално стање достигао, може да постепено или брзо и дубоко падне у бездан греха. Зато свако треба да се причешћује светим Телом и Крвљу Христовом, који јачају наше општење с Њим и напајају нас живоносним струјама Благодати Светог Духа, које теку кроз Тело Цркве. Колико је важно причешћивање светим Тајнама показује житије преподобног Онуфрија Великог, којем су као и другим отшелницима који су живели у пустињи, анђели доносили свето Причешће; преподобне Марије Египатске, чија је крајња жеља била да после дугих година пустињског живота прими свете Тајне; преподобног Саватија Соловецког и мноштва других. Јер није случајно што је Господ рекао: «Заиста, засита вам кажем: ако не једете Тело Сина Човечијега и не пијете Крви Његове, немате живота у себи» (Јн. 6, 53).
16. Често причешћивање је залог општења са Христом у будућем Царству.
Што се више човек налази под дејством благодати причешћа и што се више сјединио са Христом, тим више ће се наслађивати општењем са Христом и у Његовом будућем Царству.
17. Причешћујући се Телом Христовим, стремимо ка Њему духовно.
Христова Црква је Христово Тело, Он је лично предводи и Својим Божанским Телом и Крвљу храни вернике, храни децу Своје Цркве, тако да треба да будемо јединствени са Христом и телесно, и духовно. Телом се сједињујемо са Христом кроз Божанско Причешће, а душевно треба одмах да усвојимо и поштујемо Његове заповести.
* * *
Наравно, за јединство са Христом није довољно само сједињење нашег тела и Христовог Тела. Примање Христовог Тела је благотворно кад духом стремимо ка Њему и сједињујемо се с Њим. Примање Христовог Тела, уколико се духом одвраћамо од Њега, има сличности с тим како су Христа додиривали они који су Га тукли, који су Га ударали и разапињали. То што су Га додиривали није им послужило на спасење и исцељење, већ на осуду.
18. О причешћивању у будућем Царству.
У будућем Царству Христовом неће бити потребе за причешћивањем Телом и Крвљу Христовом, јер ће сви они који се удостоје бити у најтеснијем општењу с Њим и наслађиваће се предвечном светлошћу Живоначалне Тројице, осећајући блаженство које се језиком не може изразити и које наш слаб ум не може да појми. Зато се после причешћивања светим Христовим Тајнама на Литургији, у олтару, увек узноси молитва која се пева у дане Васкрса: «О, Пасха велија и свјашченејшчаја Христе! О! Мудросте и Слове Божиј и Сило! Подавај нам истјеје Тебе причашчатисја в невечерњем дни Царствија Твојего.» («О, Пасха велика и најсветија Христе! О! Мудрости и Речи Божија и Сило! Дај нам да се савршеније причешћујемо Тобом у незалазном дану Царства Твог.»)
19. О причешћивању на Васкрс.
А какав најдрагоценији дар Божији добијамо тада, шта представља завршетак нашег подвига поста? О томе нам говори већ прва песма, којом започиње свакодневно појање стихира у посту: «И подајетсја нам в сњед Агнец Божиј, во свјашењеј и свјетоноснеј ношчи воскресенија, нас ради приведеноје заколеније, учеником приобшченоје в вечер таинства.» («И дато нам је да једемо Јагње Божије, у светој и светоносној ноћи васкрсења, Које је због нас заклано, а Којим су се ученици причестили на тајној вечери.»)
Управо причешћивање Телом и Крвљу Васкрслог Христа увечни живот јесте циљ свете Четрдесетнице. Људи се не причешћују само за Васкрс. Напротив, за Васкрс треба да се причешћују они који су постили, исповедили се и причестили за време Великог поста. Уочи самог Васкрса нема могућности да се човек добро исповеди за све, време и свештеници су заузети службама Страсне седмице. За то човек треба да се припреми унапред.
Свако причешћивање Христовим Тајнама је сједињење са Самим Христом и за нас је спасоносно. Зашто се онда такав значај придаје причешћивању у ноћи Светог Васкрса и зашто смо сви на то позвани? Тада нам је дато да посебно осетимо Христово Царство. Тада нас посебно обасјава Вечна Светлост и добијамо снагу за духовно усхођење.
То је незамењив Христов дар, неупоредиво благо. Нека се нико сам не лишава ове радости и нека уместо причешћивања у Пасхалној ноћи не жури да једе месо и друга јела. Ако се тада причешћујемо Светим Тајнама, то нас припрема за трпезу у вечном Царству Божијем.
* * *
Једемо Јагње Божије у светој и светоносној ноћи Васкрсења. За то се молимо чим почнемо да се припремамо за пост, а затим више пута у току Великог поста: да нас Господ удостоји да се причестимо у ноћи Светог Васкрса. Благодат Божије тада посебно делује на људска срца. Ми се тада причешћујемо Васкрслим Христом, постајемо учесници у Његовом Васкрсењу.
Наравно, треба постити раније и кад се већ причестимо у току Великог поста, треба поново да се причестимо Светим Тајнама. Уочи Васкршње литургије немамо времена да се детаљно исповедимо, то треба да учинимо раније. А у светоносној ноћи, добивши заједничко разрешење, треба да приступимо Божанском Јагњету, залогу нашег Васкрсења. Нека нико не оде из Цркве пре времена, журећи да једе месо животиња уместо да окуси Пречисто тело и Крв Христову.
* * *
На Светли дан Васкрса је главно наше општење с Васкрслим Христом, што се посебно испољава у причешћивању на Светлој Служби, за шта више пута узносимо молитве на службама Великог поста. Одлазак с Васкршње службе пре завршетка литургије је грех или несхватање црквене службе.
Избор цитата и наслови
протојереј Леонид Грилихес.
Са руског Марина Тодић
Извор: Православије.ру
