Деспот Стефан Лазаревић је био син и наследник светог српског кнеза Лазара Хребељановића, који је погинуо у бици са Турцима на Косову 1389. године, и кнегиње Милице (из побочне Вуканове лозе Немањића), која је и сама била песникиња. Године 1405. оженио је Јелену, кћи Франческа II Гатилузија, господара Лезбоса. На почетку своје владавине (1393. године) Стефан је носио титулу кнеза. Тек што је напунио 16 година, мајка му је предала државу на управљање и повукла се у своју задужбину, Љубостињу. Српски Деспот је постао 1402. године.
Признавши врховну власт султана Бајазита I, кнез Стефан Лазаревић учествује у биткама: на Ровинама (1395. године), код Никопоља (1396. године), у босанском походу (1399. године), и у бици код Ангоре (1402. године).
По повратку из Цариграда, где 1402. добија титулу деспота, највише византијско достојанство после царског, на Косову код Трипоља га сачекује и напада сестрић Ђурађ Бранковић. Породични сукоби ће трајати све до 1412. када је Ђурђа Бранковића и деспота Стефана Лазаревића успела да измири Марија Бранковић, старија сестра деспота Стефана Лазаревића и мајка Ђурађа Бранковића.
Стефан Лазаревић је 1403. године прогласио Београд својим главним градом и увео га у ред важних европских књижевних центара, био је угарски вазал и члан европског витешког реда. Када је угарски краљ Жигмунд Луксембуршки обновио Ред Змаја (1408. године), Стефан Лазаревић је био, после Сигисмунда, први међу оснивачима, двадесет двојицом угледних европских витезова.
Осим тога, краљ Сигисмунд (Жигмунд) је деспоту даровао многобројна добра по Угарској: у Срему му је даровао градове Купиник (Купиново), Земун, Митровицу (Сремска Митровица) и Сланкамен, а у торонталској жупанији у Банату бечејски (Нови Бечеј) и бечкеречки (Зрењанин) спахилук, а деспот је такође постао и велики жупан торонталске жупаније (1404. године).
Даље, деспот је добио поседе у околини Дебрецина у средишњем делу Угарске. Посед се састојао од самог града Дебрецина, трговишта Бесермењ и 34 села у околини та два места у бихарској и суседној саболчкој жупанији; а у источној Угарској, у сатмарској жупанији, које је обухватало мање насеља, свега 15 села и пустих селишта, али је зато имао важне трговачке и рударске градове Сатмар, Немци, Нађбању (Rivulus Dominarum) и Фелшебању (Medius Mons). Деспоту је било поверено и управљање сатмарске жупаније.
Године 1408. деспотов млађи брат Вук Лазаревић, кога су подржали сетрићи Бранковићи, обраћа се султану Сулејману за помоћ против Стефана. После дугих и крававих борби Вук Лазаревић и сестрић Лазар Бранковић гину 1410. године, султан Сулејман 1411. године, а Гргур Бранковић умире као монах Герасије. Преживели су само Ђурађ Бранковић и деспот Стефан Лазаревић.
Када је деспот Стефан 1413. године поразио султана Мусу испод Витоше, од новог султана Мехмеда I добио је Сребреницу у Босни и област између Софије и Ниша.
Убрзо затим Балша III, син Јелене Балшић и деспотов сестрић, прелази у Србију и ујаку, деспоту Стефану, предаје на управу Зету. Тако се у првој четвртини XV века уједињују старе српске области којима су владали деспот Стефан Лазаревић, Ђурађ Бранковић и Балша III.
Како није имао деце, 1426. године на сабору у Сребреници проглашава сестрића Ђурђа Бранковића за свог наследника. Деспот Стефан Лазаревић је изненада умро од можданог удара у току лова, 1427. године код места Црквине, засеоку села Марковац, општина Младеновац.
Контроверза око тога је ли деспот Стефан Лазаревић сахрањен у Манасији или Копорину није разрешена. Оба манастира су његове задужбине. Српска Православна Црква је званично потврдила да су мошти у Копорину деспотове. Касније је ДНК анализом утврђено да је у Манасији сахрањен блиски сродник кнеза Лазара, и то је сензационалистички представљено као сигуран доказ да је у питању деспот Стефан. Међутим, на основу историјских извора није спорно да је у Манасији сахрањен други син кнеза Лазара, деспотов брат Вук, чији ДНК је могао бити пронађен тамо. Мошти у Копорину показују аберације костију које су типичне за особу са повредама које су посведочене код деспота Стефана, а код остатака из Манасије нема их. С друге стране, логичније би било да је деспот сахрањен у највећој и најзначајнијој својој задужбини, што Ресава неоспорно јесте.
У својој задужбини, манастиру Ресава (сада Манасија) организовао је Ресавску преписивачку школу, европски центар за превођење и преписивање књига. Манастир Копорин код Велике Плане изградио је 1415. године у част свог повратка из битке код Ангоре, као и изласка своје сестре Оливере из султановог харема (закалуђерила се). Двапут годишње: 1. августа, на дан његове смрти, и 15. августа, на дан славе овог манастира, отвара се ћивот у Копорину за који се сматра да садржи деспотове мошти.
Осим биографских радова, а посебно Закона о руднику Ново Брдо (1412), Стефан Лазаревић је писао и књижевне радове: Похвала кнезу Лазару (1389); Натпис намраморном стубу на Косову (1404); Слово љубве (1409), поетско писмо млађем брату Вуку (Лазаревићу), упућено вероватно као позив на помирење.
Имао је огромну библиотеку у којој је, осим богословских и поучних текстова, било филозофских списа и књига из историје и поезије. Његова задужбина манастир Ресава, сада Манасија, била је стециште сликара, писаца, песника, приповедача средњовековне Европе.
Читао је и писао на старословенском, преводио са грчког и владао је латинским језиком. Најзначајнији деспотов књижевни рад, поетска посланица, Слово љубави, један је од најлепших текстова српске књижевности; има десет строфа чији иницијали дају акростих: Слово љубве.
Живот деспота Стефана од Константина Философа показује да су, у време кад је животопис писан, у кругу књижевних људи око деспота Стефана били познати не само Платонова и Аристотелова философија и учења Херма Трисмегиста, него и Плутархов Живот Александров.
Српска православна црква слави Светог Стефана Лазаревића, деспота српског, на дан 1. августа (19. јула по јулијанском календару), заједно са његовом мајком, Светом књегињом Милицом, монахињом Евгенијом (великосхимницом Јефросинијом).
Да је српским државним руководиоцима у XVI веку било познато и питагорско-платонско-аристотелско удружење философске памети и политичке моћи, сведочи књижевни препород, око којега настојаху деспот Стефан, који је и сам био писац и преводилац са јелинског, и његови сарадници као писци, преводиоци и преписивачи.
Један од његових сарадника, Константин Философ, у својој књизи о правопису упоређује га са Птолемејом Филаделфом. То чини и преводилац библијског списа Четири књиге о царевима у једном запису из 1416-1418. године, говорећи да је Деспот „по даровима и милостима нови Кир, по слаткоречивости други Манасија, по просветољубљу наличио је на премудрога Соломуна; међу онима који су вредно испитивали божанствене старе и нове списе сличан је Птолемеју, оном који је после Александра Филипова владао Египтом и превео и преложио цео Стари Завет од јеврејскога на јеладски". Писац Паралипомена (књига дневника) сматра га значајнијим и од Птолемеја, јер док је овај скупљао књиге из таштине, деспот је желео „књигама украсити нарави, њиховом благодатношћу просвећивати душу и привлачити је богопознању".
У време кад је Србија била „последње уточиште православног хришћанства на Балканском полуострву" (В. Јагић), град Ресава са Манасијом, задужбином деспотовом, и средиштем ресавске школе, Љубостиња, задужбина његове мајке, Раваница, Дајша, Благовештење, и други манастири били су доиста расадници уметности и књижевности, висока културна средишта из којих су поново просијали православље и просвета.
Средњовековно раздобље српске историје било је плодно култовима националних светитеља. За Србе је то било време цивилизацијске равнотеже, одавно окарактерисано као златно доба црквено-народне историје. Тада се на првом месту Света Лоза Немањића, потомство Св. Симеона Мироточивог бринуло о напретку како Цркве, тако и државе. Идеал црквено-државне симфоније на тлу Европе средњег века нигде није тако достигнут као у Србији.
Владари су браниоци Цркве, њени помагачи, закони се доносе на добробит хришћанства. Треба истаћи да никада у историји средњовековне Србије није дошло до сукоба државних власти са представницима црквене јерархије.
Са друге стране, у Византији то није случај, јер су тамо чести примери цезаропапистичких тенденција владара и негирања аутономије Цркве, односно њених духовних надлежности.
Прекид директног мушког потомства Немањине лозе, тешке политичке прилике изражене кроз сукоб обласних господара и претеће османске најезде 1371, ставиле су Србе пред нове и непредвиђене изазове. Успон кнеза Лазара Хребељановића, његова политика уједињавања расутих крајева и наслањање на старе црквене традиције, пружила је темељ за успостављање бране према иноверном освајачу са истока. Добар плод његовог потомства јесте и син Стефан, који је у политичкој историји српског средњовековља заузео упечатљиво место.
ИЗМЕЂУ ИСТОКА И ЗАПАДА
О његовој владавини 1389-1427, поред документарних извора, страних хроника, путописа и других извештаја, главни извор података представља „Житије" које је написао Константин Философ. Писац је био деспотов савременик и аутор је наизглед хагиографског списа која се одликујују правом историјском фактографијом. Милан Кашанин са правом примећује да је Константин Философ велики као мемоариста и историчар, а мање дубок као мислилац и поета у односу на своје претходнике истог призива и посла житијног приповедња, Доментијана и Теодосија. Ипак, само дело има оригинални наслов: Житије и подвизи увек спомињанога, славнога, благочестивога господина деспота Стефана, написано по заповести и захтеву најсветијег патријарха све српске земље Кир Никона и дворских начелиника и виђањем трисветога јављања, док је сам деспот Стефан тражио да ово буде. Већ се у наслову откривају трансцедентни и драматуршки детаљи: упокојени владар се јавља на чудесан начин писцу његовог житија. Ауторство има благослов и врховну санкцију Српског Патријарха. Према делима вере и улози у духовном животу српског престола, народа и свога личног, деспот Стефан стоји у линији светости својих прадедова Немањића и свога оца, Св. великомученика и новомученика Кнеза Лазара српског и косовског.
Спис има доста историјских појединости, због пишчеве учености и обавештености спада у врсту доброг историографског штива. Стоји на библијској подлози и агиолошком терену, не губећи црквено значење и еклисијалну функционалност. Писац, деспота пореди са великим владарима старозаветне библијске историје. Тој компарацији доприносе деспотова дела која се пореде са боговидцем Мојсијем, песником и царем Давидом, премудрим Соломоном, војсковођом Исусом Навином... Деспотову изузетност за српску први је оценио Константин Философ, а од ње није, након акривичних и опсежних истраживања одступила ни модерна историјска наука. Наиме, каже се, да је био добар и са Западнима (Угри) и са Источнима (Турци). Преговарачком вештином и ратничким умећем, наизменичном применом оба политичка метода, сачувао је капацитет своје разорене и намучене земље, а добром економијом (рударство) уздигао углед Србије у тадашњем свету.
ТРАДИЦИЈА ДЕСПОТОВЕ СВЕТОСТИ
Деспот Стефан се назива Светим у књижевним саставима насталим непосредно после његове смрти. У српском родослову писаном око 1597. године назива се „Блаженим и Светим", а исти придев се помиње и у родослову из друге половине XVII века. Крајем XVI века српски монаси у својој преписци са папом Климентом VII наводе да се „деспотово Свето тело налази у Манастиру Раваници". Народно поштовање исказано кроз црквени култ, неговање нарочитог односа и спремност да се од личности тражи молитвено заступништво пред Божијим престолом види се и у иконографским остварењима. Деспот Стефан се приказује са ореолом у Каленићу, Манасији, Љубостињи, Руденици, Копорину, Добруну и Ораховици. Поред лика најчешће се наводи титула „Свети цар". То је поједностављено схватање значења деспотске титуле у Византији која је одмах до цареве. Ово су довољна сведочанства спонтаног поштовања које је верни народ помесне Српске Цркве исказивао. Такође, из српског културног круга популарност и поштовање деспота Стефана Лазаревића се преноси у XV веку међу Русе, а њихови богослужбени рукописи га сматрају Светитељем (бр. 686 Тројицко-Сергијеве Лавре, бр. 307 Волоколамског манастира, бр. 47 Почајовске лавре). Од XVII века рачунају га међу Свете и неки чешки месецослови. Лик деспота Стефана Лазаревића је, према мишљењима неких историчара уметности извајан међу ликовима угарске властеле под окриљем Пресвете Богородице у римокатоличком Манастиру на Птујској Гори. Ипак, Свети није имао ни рукописне ни штампане службе што ће се наметати као главна примедба и препрека рецепцији његове традиционалне Светости.
ОЗАКОЊЕЊЕ КУЛТА НОВИЈЕГ ДАТУМА
Патријарх Димитрије се и сам бавио историјским истраживањима, а своје интересовање за проблеме из историје Српске Православне Цркве није сакривао пред кругом својих учених пријатеља. Приредио је прво критичко издање Хиландарског типика Светог Саве, које се дуго у науци сматрало као најбоље. Митрополит Београда и целе Србије Димитрије је Светом Архијерејском Сабору Краљевине Србије још 1907. и 1912. године предложио да се деспот Стефан Лазаревић и званично упише у каталог Светих. Као основне разлоге навео је владарев допринос изградњи нових цркава (Манасија, Руденица, Велуће, Копорин, Београдске цркве) и његов допринос на књижевном пољу, тј. организацији преписивачке делатности.
Званично проглашење деспота Стефана за Светитеља била је давнашња жеља поглавара Београдске митрополије коју је он саопштио ученим Србима Стојану Новаковићу и Чедомиљу Мијатовићу. Питање се одгодило јер је Србија ушла у узастопне ратове, најпре Балканске (1912-1913), а затим и Први светски рат (1914-1918). Питање је поново покренуто 1924. године, на Ванредном заседању Св. Архијерејског Сабора у Пећи од 26. до 27. августа када је, сада Српски Патријарх Димитрије Павловић покренуо питање званичног уписа деспота Стефана у диптихе Светих Срба. На предложени дневни ред као прва тачка је стављена деспотова канонизација. У Сабору по овом питању није била постигнута једногласност. Јавили су се за реч архијереји који су предлагали да се то питање не решава на пречац, него да се формира посебна комисија и одбор за канонски поступак. У живој дебати су учествовали Епископ битољски Јосиф Цвијовић који се залагао за опрезно и трезвено поступање. Слично мишљење су изразили Митрополит скопски Варнава, Епископи: Георгије темишварски, Иларион вршачки, Михаил рашко-призренски, Јефрем жички и Иринеј бачки. На саборској седници није постигнута одлука. Ипак, Патријарх Димитрије је на бденију 19. јула 1927. прогласио деспота Стефана за Светитеља, предложивши Сабору да се његово име упише у диптихе Светих, а за ту прилику му је написао службу која је литографски умножена.
