Тешко је, готово немогуће, у животу срести човека, који не би хтео да са њим поступају по правди, правично. Вероватно су се само свеци радовали, када су их вређали, понижавали и оговарали, памтивши девету заповест блаженства: „Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због мене. Радујте се веселите се, јер је велика плата ваша на небесима, јер су тако прогонили и пророке пре вас“ (Мт. 5: 11–12). Али када се радило о одбрани части других људи, о непоколебљивој одбрани истине, чистоћи вере, срца светих су се распламсавала пламеном ревношћу о правди Божијој, а уста су је неустрашиво проповедала.
Осећај праведности пребива у срцу чак и најгрешнијег човека. Изопачен, себичан, болесно осетљив, осећај праведности не умире чак и када је спаљена савест и сахрањен стид. Истина је једно од Божијих имена, суштинско својство Творца, које је по сродству својствено и човеку. Али као и љубав, доброта, свезнање и свемогућност она код Бога не може бити самостална врлина, одвојена од осталих. А код створења после пада може. И у томе је суштина трагедије грехопада: када Божји дарови, бачени у коров страсти, започињу свој самостални живот. Тада ми добијамо љубав без правде и правду без љубави, веру без знања и знања без вере, снагу без самилости и милост без расуђавања. Раније сам већ поделио своје мисли о једној од таквих појава нашег замаљског живота – љубави без правде. Данас сам се одлучио да попричамо о правди без љубави.
Морам да започнем овај тежак разговор са исповешћу. Моје обраћање Богу и Цркви је средином 1990-их било одлучујуће и за многе неочекивано. Притом се нисам одважио на овај корак сам, већ са својом рођеном сестром. Пред нама се разоткрио светли, непознати, неизмерни и благодатни свет Православља. Покајавши се, оправши се, озаривши се, ми смо ушли у овај свет као мала деца, верујући свему. И окружење се чинило достојним, светим, како смо и замишљали: људи који су посветили себе пожртвованом служењу ближњима. За време гладних година су хранили и облачили сиромашне, помагали затвореницима, сиротиштима и породицама са више деце.
Једном, на празник преподобног Сергија Радоњешког у Тројственој лаври светог Сергеја моја сестра је имала част да добије благослов познатог и веома поштованог црквеног јерарха. Сва срећна она је пожурила да подели ову радост, са монахињом, која се старала о нама, малој деци у Христу. Била је веома добра, пожртвована до потпуног самозаборава, ревносна, кристално чиста и поштена. Њен одговор мојој сестри је гласио: „ Какав ужас! Па то је главни сарадник КГБ-а!“. За десет година је сестра, под мојим пажљивом вођством анализирала књигу митрополита Јована (Сничева) о митрополиту Манојлу (Лемешевском), професионално и немилосрдно бележећи и коментаришући наводе, који су наводно сведочили о сарадњи митрополита Манојла са тајним службама. У то време смо таман угостили духовна чеда митрополита Јована. И ми нисмо могли да се суздржимо, а да не поделимо са њима своја „открића“. Сасвим изгубљени, они су у његову одбрану само могли да кажу: "Нама су и наши греси довољни". Ми се тиме, наравно, нисмо задовољили, али смо у себи одлучили да је још рано овој малој деци давати тврду храну. Али је негде у нама остао лош осећај од њиховог беспомоћног: „Шта ми имамо да судимо другима!“
Злурадост, заједљивост, осуда „отпадника“, су уз спознају потпуне исправности спајали нашу заједницу чврстим везама истомишљеника. И, чинило се, да је било љубави – али само према својима, верним и оданим. Највише су „добијали своје“ јерарси из врха Цркве – „екуменски епископат“. Чинило се да су сви они баш ти о којима је пророковао преподобни Серафим Саровски. Живети у тој атмосфери је било загушљиво, али топло, понекад чак и вруће. И мада су се кадкад појављивале сумње у правилност изабраног пута све смо их одбацивали као ђаволска искушења. А скоро физички осећај повезаности и спојености смо схватали као неопходни услов придржавања уског пута. Али дубоко унутра, закључан иза седам брава и катанаца, увијен непродорном копреном страха, крио се осећај дубинске несреће и беспомоћности.
Све се променило једног дана због једне фразе атоског старца схимонаха Гаврила: „Духовнак није у праву!“ Он је то рекао са ауторитетом. После тога је неправда „правдољубаца“ почела да се пројављује брзо и неминовано. Колективну љубав је заменила оштра мржња – сада смо ми постали прогнаници. Било је горко, раздражујуће, увредљиво – али је изнад свега тога лебдео осећај стечене слободе и пуноће постојања. Тако треба да се осећа лептир који се исчупао из чауре; опорављени болесник, који пуним грудима удише свежину небеса. Али је ту радост кварила туга због тога што су блиски људи, остали заточени у капсули, у мраку своје људске правде – правде без љубави, спремни да се угуше у заносу самопрозване праведности – праведности ван истине. Баш зато ми је тешко да пишем о томе, о тој незараслој рани, која пара срце.
Као последица самопрозване врлине, следи самодовољно мишљење које обележава „борце“ за чистоћу вере и морала. Нећу овде да наводим примере, има их више на наизглед православним и тим пре на расколничким порталима.
Испричаћу само невину причу из раног детињства једног мог познаника, коју ми је испричала његова мајка. Када је Иљуша имао три године и почео да иде у дечији вртић, он је био усхићен дивном машном у коси девојчице из његове групе. Код куће, упирући прстом у своју ошишану главу, он је захтевно изјавио мајци: „Завези!“ Мама је почела да објашњава: „Иљуша, ти си дечак, а машне носе само девојчице“. Син: „За-ве-зи!!“ Мама се труди: „Па како да ти завежем машну? Ти немаш ни косе на глави!“ Иљуша, пркосно машући прстом пут потиљка: „Заа-вее-зииии!!!“ С обзиром на неразвијеност мишљења у раном детињству овај пример није ништа сем куриозитета. Али када на сличан начин размишљају одрасле чике и тете то је већ дијагноза.
Ако је љубав без правде, о којој сам писао у претходном чланку, својствена јеретицима, који покушавају да примире тело и дух, онда правда без љубави обележава расколнике, обузете идејом своје изузетне исправности. Али ни љубав у првом случају, ни правда у другом, не достижу једини циљ, ради кога постоје – Истину, која јесте Христос. „Јерес је – учи светитељ Игњатије (Брјанчанинов) – грех ума. Суштина тога греха јесте богохуљење. Како се ради о греху ума, јерес не само што помрачује ум, него и срце заробљава окамењеношћу, убијајући га вечном смрћу. Кроз овај грех човек се највише уподобљава палим дусима, чији је главни грех противљење Богу и хула на Бога.“ „Раскол је нарушавање потпуног јединства са Светом Црквом, међутим, уз тачно очување истинитог учења о догматима и светим тајнама. Нарушавање јединства у догматима и светим тајнама је већ јерес“. Ако је јерес, у складу са учењем светитеља Игњатија, грех ума, онда је раскол грех воље. Јерес , по правилу, прати раскол, а раскол на крају крајева често доводи до јереси. И једно и друго не може да се спере чак ни мученичком крвљу. И мада расколници љуто мрзе јеретике, они попримају исти дух, јер су њихова срца једнако огорчена.
Желим да подсетим на познати случај из живота светитеља Василија Великог који је јарки пример одговорног односа према пастви и мудрог према јеретицима. Новомученик Јован Попов, позивајући се на сведочанство светитеља Григорија Богослова, прича о томе „како је одважност светитеља Василија спасла Кесаријску Цркву од јереси аријанства“. 371. године цар Валент, који је подржавао аријанску јерес, поново је отпутовао у Малу Азију са циљем да допринесе коначној победи аријанства. „Василије Велики је одбио да прими аријанске епископе, које је предводио Јевипије, а за којима је ишао и римски цар. (Bas. М., Ер. 68, 128, 244, 251). За епископима се појавио Модест, велможа надалеко познат својом суровошћу. Он је у име цара захтевао да светитељ Василије избаци из символа вере реч Όμοουσιος (Јединосушни – јеп. П.), претећи му у супротном протеривањем, конфискацијом имовине, мучењем. Василије Велики је са достојанством одговорио да се не боји претњи и одбио Модестове захтеве. Коначно, 6. јануара (по јулијанском календару) на празник Богојављења, сам цар је ушао у базилику, у којој је служио светитељ Василије. Цар је био запрепашћен складношћу појања верника који су се молили. Поразило га је и страхопоштовање које је уливао епископ. Чинило се да свети Василије није ни приметио долазак цара. Када је Валент принео свој дар нико од ђакона није се усудио да га прими без дозволе епископа – земаљски владика, који је навикао на додворавање дворских епископа био је толико збуњен да је посрнуо и засигурно би пао када га не би придржао неко од клирика. Тада је Василије Велики дао знак да приме приношење цара. Чврстином, тактом, личним шармом и благоразумном попустљивошћу Василије Велики је победио своје противнике. Валент је укинуо већ потписани указ о протеривању светитеља Василија и, одлазећи из Кесарије, оставио му је издашан прилог за добротворни рад. (Greg. Naz., Orat. XLIII, 44–55)»
Када бисмо опонашали примитивно мишљење псеудоревнитеља, требало би да дођемо до закључка да светитељ Василије Велики, примивши просфору од цара-јеретика, пројављује криминалну сервилност (недавно сам се спотакао о ту на мој рачун упућену, украдену реч), малодушност, притом издаје Христа и поклања се ђаволу. Какву буку би направили „православни ревнитељи“, када би се то десило у наше време. Али су и у време светитеља Василија „борци“ за чистоћу вере стално прекоравали свеца због „толерантности према јеретицима“. Интрига против светитеља Јована Златоустог је исто почивала на оптужби за помагање јеретицима, Дугој браћи, нитријским монасима, који су због недостатка образовања постали следбеници Оригена. Међутим, мишљење великих учитеља и светитеља Васељенске Цркве се разликовало од мишљења њихових опонената свеобухватношћу и целокупношћу, јер је проистицало из пастирске бриге и љубави према човеку, чак и заблуделом човеку, да би он био спасен од погибељи. Тако је поступао Христос, тако поступају сви истински пастири. Тако треба да поступају сви православни хришћани.
Борба за самопрозвану праведност је почела чим је грех ушао у свет – од пада Луцифера који је повео за собом део анђела, усадивши им мисао о неправедности (неједнакости) Божије небеске хијерархије. „Будите као богови“ – завео је лукави прародитеље у рају паролом о једнакости, која је потом обогаћена са још два термина у познатој тријади: слобода, братство, једнакост! Лукавост ђавола је у томе што представља лаж као истину. Човек по замисли Творца треба да постане бог по благодати. Зато, обећавајући Еви божанско достојанство, ђаво лаже не изговарајући лаж, али је подразумева. Каже: хоћете да будете као богови! А подразумева: хоћете да будете равни Богу. Лукаво пита: а да ли је заиста Бог то заповедио? – сејавши помисао да Бог може да изговори неистину. Вешто се поигравајући са људским осећајем за праведност, одвојеним од Истине, сатана даровану човеку слободу у Богу, обраћа у слободу од Бога; благословено братство оних који се подвизају у доброти, замењује на савез оних који уживају у греху. Хероизација борбе за социјалну праведност, неизоставни атрибут свих револуција, рађа такве трагичне фигуре као крвавог Робеспјера, који се поноси својим беспрекорним поштењем; ћерку градоначелника Петрограда Софију Перовску, која је изгубила све, чак и сопствени живот, ради безумне идеје свргавања царске власти, она је негованим рукама копала тунеле за постављање експлозива, немењеног Руском Цару; или слепи Н.А. Островски, који је оставио совјетској књижевности аутобиографски лик Павке Корчагина – јунака „праведне“ лажи. А свако од њих је имао своју „правду“, као и „јунак нашег доба“ бивши епископ Чукотски Диомид. Или „последњи јунак“ – Дмитриј Цорионов – Ентео. Истакавши на заставе нову паролу социјалне праведности и једнакости, борбе са дигиталним уређајима за идентификацију личности и вређања осећаја верујућих, „јунаци“ ступају на пут рата. Револуционари-безбожници су на питање – ко вам је дао благослов за овај рат? – са поносом одговарали: другови по борби. А од наших православних бораца не можеш да чујеш јасан одговор – у најбољем случају је то неки непознати старац, добро да није „прикривени имам“.
Али на шта се своди огромна лаж бивших револуционара и садашних ревнитеља? Својом страственом борбом они маргинализују саму идеју отпора злу у њеним разноликим испољавањима. Стављајући у уста бораца ватрене речи о правди и праведности сатана их води за собом. И када неравнодушни, али трезвени, они који разумно расуђују, подигну свој глас против ових или оних испољавања неправедности и богохулства, етикетирају их: комуниста, диомидовац, божевољник итд. Ето зашто је опасна делатност свих ових „бораца“. Када би они усмерили своју енергију на борбу са сопственим страстима постали би светим људи. А овако, само долази до раскола и саблазни.
Јерес и раскол су за Цркву увек трагедија, неутешан бол. Сви јересијарси и расколоучитељи одводе за собом у погибељ читаве заједнице људи, које временом освајају земље и континенте. А то су наша браћа и сестре, ближи и даљни, такође створени по образу и лику Божијем. Као и ми, они су намењени за живот вечни, али осуђују себе на бесконачну муку.
Постоји такав израз: блиски по духу. Погледајте са каквом жеђи наши "православни ревнитељи" траже блиске себи по духу, на једном од „ревнитељских“ сајтова:
"Димитриј: Захваљујем ти што си направио овај сајт, хвала Богу, има још хришћана, блиских по духу."
"Владимир: Када читам коментаре и постове на овом сајту, добијам утеху, радостан сам што има још правих православаца. Понекада сам потиштен због тога што у мојој близини (у Казахстану) нема таквих истомишљеника. Бог вам свима помогао“.
Можемо наводити сличне примере до бесконачности. А ови Димитрији и Владимири су, по правилу, добри, часни, поштени људи. Управо ове одлике су многе од њих приморале да напусте греховни живот и свим својим снагама поверују у Христа-Спаса. Али и ђаво на спава. Он обраћа ревност неофита на борбу не толико са својим страстима, него са туђим. Добро је када ово протестно стање новообраћеног пролази брзо и без последица, као заразна дечја болест, формиравши имунитет за цео живот. Али када се унутар Цркве налазе хронични дисиденти, несрећа се назире. За вечног дисидента смисао живота представља борба са спољашним злом. И чак када је зло побеђено дисидент не може да пронађе мир: његова стихија је борба, бесконачни протест. Међутим, свети оци нас уче да се боримо са злом унутар себе. Како се разликује религиозни фанатик од ревнитеља? Ревнитељ мучи самог себе, а фанатик друге. Онај који није навикао да побеђује своје сопствене страсти не може ни да помогне другима у томе, јер је то исто као када не знаш да читаш, пишеш, певаш, црташ, па не можеш ни друге да научиш овим вештинама.
Христос изобличује оне који воле да примећују туђе грехе, називајући их лицемерима: «Лицемере, извади најпре брвно из ока свога, па ћеш онда видети извадити трун из ока брата свога.» (Мт. 7: 5). Неосетљивост према сопственој грешности, изоштрена осетљивост према грешности других је ознака најопасније духовне болести, охолости. Зато Господ и говори да су пијанице, блудници, прељубници, који су свесни својих грехова, ближи ка спасењу него охоли фарисеји, који се поносе својом праведношћу.
Јарки пример обраћања од мртве правде, „правде законске“ ка живој истини је Господње призвање фарисеја и прогонитеља хришћана Савла, који је постао првоврховни апостол Павле. «По правди закона беспрекоран, – прзинаје свети апостол, – по ревности – гонитељ Церкве Божије» (ср.: Флп. 3: 6). Та „правда законска“, тојест одвојена од живота, слепа, лишена духа истине, помножена ревношћу, постаје беспоштедно оружје у рукама фарисеја, који желе по сваку цену да задрже своју власт.
Управо стремљење властвовању одликује расколоучитеље, који одмах после отпадања од црквене целине ступају у жестоку борбу за власт у својим верским заједницама, који полажу право на истину у последњој инстанци. Бесконачно распарчавање расколничких деноминација је резултат борбе својеглавости и самољубља разних људи, од којих сваки хоће да буде патријарх, поглавар, манијакално стреми апсолутној власти. Сви ови прерушени „патријарси“ и „митрополити“ представљају жалосни призор до тог тренутка када се одређене политичке силе не усуђују да их искористе у постизању својих циљева. Као на („у“ не користим не у инат, већ упркос) несрећној Украјини (У руском језику граматички је правилна формулација "на Украјини", али Украјинци захтевају да се у руском језику користи формулација "у Украјини" - прим. прев). Испуњавајући интересе нечасних политичара, расколници и секташи обављају најпрљавији посао, не презајући ни од голе лажи и гнусне клевете у циљу оправдавања убистава и насиља.
Са лажним патријарсима и псеудомитрополитима је све јасно, људи то не могу да исправе. Али шта да радимо са Дмитријима и Владимирима, које жалимо до бола? Они су још унутар Цркве, иако се духом већ узносе изнад црквене хијерархије, лако дозвољавајући себи да осуђују црквене великодостојнике и страсно траже подршку себи сличних људи. Наравно, треба да се молимо за њих, са љубављу и да им се не обраћамо агресивно. Али судећи по свом искуству морам да кажем да то није довољно. Потребно је да и они сами желе да се промене. Господ ће њих јадом и искушењима позивати на покајање. Треба се само одазвати, као Савле, и тада ће нестати духовно слепило и спознаће такву светлост и такву љубав да: «Ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашему.» (Рим. 8: 38–39).
С руског Александар Ђокић и Ана Ведјајева
Извор: Православије.ру
