Предговор књиге
На позив Господина Слободана Продића, преводиоца дела које је пред нама да напишем уводну реч превасходно се одазивам братске љубави ради, ограђујући се унапред да моја свегрешност не може ништа рећи ново, а да пре нас многи учени људи нису записали или говорили о овом великом делу великога оца неподељене Цркве. Овај предговор треба схватити пре свега као редакторско дело.
У нашем схватању Латинско хришћанство обично поимамо и повезујемо са догматском, канонском и еклисиолошком декаденцијом. Међутим, пре Велике шизме 1054. године, латински запад је у црквеном и културолошком смислу припадао Васељенској Цркви Христовој, вери патријаршијске „пентархије“, као и заједничких светих отаца и предања Седам Васељенских Сабора. Многи запдани Свети оци и учитељи Цркве, као Јероним Стридонски, Августин Хипонски, Иларије Пиктивијски, Амвросије Медиолански и други, оставили су за собом богату и обимну богословско-књижевну заоставштину. У овом низу, један отац нам је важан у литургијско-предањском смислу, али и у завичајно-историјском погледу. Почесто ограничени нашим (не)свесним „византинизмом“, на то не обраћамо довољно пажње. Реч је, наиме, о Блаженом Јерониму, подвижнику, богословском писцу, знаменитом преводиоцу Светог Писма на латински језик, теоретичару хришћанске аскезе и историчару Цркве.
Свети Јероним спада у једну ретко интересантну личност. Велики научник и црквени отац раног средњег века, слављен на Западу, поштован на Истоку, читан и проучаван широм васцелога света.[2] Засигурно овај отац Цркве један је од најзначајнијих књижевних стваралаца, али и аскета, које је дала Латинска Црква.
Као година када је Бог благоизволео подарити му живот наводи се 347. Сам Јероним забележио је да је рођен у Стридону, на граници између Даламције и Паноније (О знаменитим људима, 135).[3]
Име Јероним је грчког порекла и значи „свето име“.Обично се као пуно Јеронимо име наводи Софроније Јевсевије Јероним. Међутим, ово није тачно. Софроније је био монах који се спријатељио са Јеронимом, чак је и неке његове списе превео на грчки језик. Изгледа да је у тим преводима, поред Јеронимовог, стајало име преводиоца - Софроније, па је отуда грешком додато Јерониму. Што се тиче имена Јевсевије, то је било име његовог оца које је он сам себи додао. [4]
На основу његовог имена могло би се закључити да су му родитељи били грчког порекла. Јероним о својој породици није много говорио, тако да о њој немамо много поузданих података. Сам Јероним сведочи да је потицао из хришћанске породице. Његови родитељи, који су били либертини (ослобођени робови), поред њега имали су још једног сина и кћер. Били су веома богати, имали су пространа поља и шуме, а такође и послугу која ја је живела у одвојеној кући.
Богатство његових родитеља омогућило му је да се школује код најбољих учитеља. Школовање почиње у родном Стридону. Затим одлази у Рим, вероватно око 354. године. У „Вечном граду“ похађа једну од најугледнијих школа, коју је водио чувени граматик Елије Донат. Проучавао је реторику и класичну књижевност, а изгледа и грчки језик и философију. У то време се дружио са Руфином Аквилејским, такође значајним латинским писцем. За време студија, иако усмерен ка хришћанству, он живи веома разуздано, без осећања мере у сластима живота у великом граду. Јероним у тим данима не пропушта да доживи све што му се младом и сензуалном нуди. Али година његовог крштења биће преломна. Јероним је крштен пред сам крај студија. Крстио га је папа Ливерије (352-366) у Риму око 365. године. Када су животворне воде крштења спрале мрље ранијег живота његовог, он је постао нова личност. Бонвиван постаје подвижник, крчме и позоришта замењује хришћанским богомољама. Наводно је једно приликом рекао: „Будући да ме је опрао Христос, не требам се више прати.“[5]
По окончању студија Јероним одлази на путовање где одлучује о свом даљем животу. Креће монашким путем, на коме ће остати до краја живота.[6] Из Рима одлази за Тревир. У Тревиру је већ постојао уређен аскетски живот организован по узору на египатску пустињу. У том погледу много је учинио Свети Антанасије Велики за време свог изгнанства у Тревир. И управо ту је Јероним први пут дошао у додир са аскетским начином живота који га је одушевио и искрено привлачио. Такође је важно напоменути да он ни овде не престаје да се бави науком, али се од класичних писаца окренуо хришћанским оцима. Јероним је боравак у Тревиру искористио да обиђе читаву Галију. На путу по Галији, а нарочито на Рајни, учвршћује у себи одлуку да се посвети аскези и науци.
Враћа се у родни Страдон где затиче духовно мртвило. Тада је Јероним записао: „У мојој отаџбини, где грубост обичаја има свој дом; стомак је бог и живи се од данас до сутра, светији је онај који је богатији“. У таквој атмосфери Јероним долази у сукоб са својим родитељима. Разлози сукоба нама нису познати. Јероним из Стридона одлази у Аквилеју, где остаје три године (370-373). Овде је стање сасвим другачије. Опет захваљујући Светом Атанасију, Оцу Православља, који је 345. године боравио у Аквилеји и овде је организован један аскетски покрет, коме ће се касније прикључити и Јероним.
Али и њега, као и многе друге образоване Римљане почиње да привлачи Оријент, колевка Православља и цивилизације уопште. Кренуо је ка Палестини. Интересантно је да је на том путу понео своју богату библиотеку, од које се до краја живота неће одвајати, па ће га касније умесно назвати светим научником. Јероним је кренуо преко Јадранског мора до Албанске обале а одатле копном ка Истоку. Зауставио се у Атини, граду који је привукао Јеронима као класично образованог човека. Затим одлази у Сирију, где посећује манастир Росос. Када је стигао у Антиохију тешко је оболео. Ту је боравио код свог пријатеља Евагрија, а тих дана је упознао и чувеног испосника Малаха, чије ће житије написати сам Јероним. По оздрављењу одлази у пустињу Халкис, где борави пет година. Дане у пустињи проводи у строгом посту и непрестаној молитви. Коначно, то је било оно за чим је жудео.
Одушевљен путињским начином живота он пише: „Пустињо! Ти цветаш Христовим цвећем. Самоћо! У теби се рађа камење од којега се у Откривењу гради град великога Цара. Забити! Ти се веома радујеш Богу. Шта, брате, радиш у свету? Ти си од света већи. Колико ће те дуго притискати сене кровова? Колико ће те дуго затварати затвор задимљених градова? Веруј ми (...) ја гледам узвишену светлост. Угодно је збацити са себе терет телесни и одлетети чистом бљеску светлости.“
Међутим, боравак међу сиријским пустињацима га није могао ослободити од научних преокупација. У пустињи подробно ишчитава Свето Писмо. Почиње да изучава и библијске језике: грчки и стари јеврејски језик.
Јероним, који је био преке нарави, једном приликом је дошао у сукоб са монасима у пустињи. Разлог је био богословске природе. Свакако, та несугласица у ставовима је делом утицала на његово повлачење из пустиње и повратак у Антиохију. Био је познат по наглој и свађалачкој нарави. Своје противнике је називао „двоножни магарци.“[7]
У Антиохији га епископ Павлин рукополаже у чин презвитера. Интересантно је да Јероним, из своје понизности, није хтео да обавља свештеничке дужности. Ово је јединствени случај у историји хришћанске Цркве, који је до данас остао без правог објашњења. Боравак у Антиохији је, такође, искористио да слуша Аполинаријева тумачења Светог Писма, дакле, већ је добро познавао грчки језик.
Из Антиохије одлази у Цариград. Тада је епископ у Цариграду био Свети Григорије Богослов. Јеронима је вероватно глас о богомудром Григорију привукао у престоницу царства. Касније ће га Јероним често називати својим великим учитељем. Овде је, такође, упознао и Светог Григорија, епископа Нисијског, једног од највећих теолога Источне Цркве, и Светог Амфилохија Иконијског.
Јероним се из Цариграда враћа у Антиохију, одакле, на позив папе Дамаса, одлази у Рим, у пролеће 382. године. Позван је у Рим као одличан познавалац Светог Писма и предања, а такође и грчког језика. Било је потребно решити један велики црквени раскол, па је папи Дамасу био неопходан један образовани богослов какав је био Јероним. У Риму остаје три године (382-385).
Боравак у Риму биће од пресудног значаја за даљу Јеронимову каријеру. Папа Дамас му поверава важне црквене послове, а као добар познавалац библијских језика и уопште библијске науке, добија задатак да изврши ревизију старолатинског превода Библије, а такође почиње и сам да преводи Св. писмо на латински. Због смрти папе Дамаса, његовог великог пријатеља, и несугласица са новим римским епископом, одлучује да напусти „Нови Вавилон“ и поново оде на Исток, али овог пута без повратка.
Оставивши иза себе Рим, Јероним креће на дуг и мукотрпан пут. Прво се зауставио на Кипру, а потом и у Антиохији, како би посетио своје старе пријатеље. Коначно, стиже у Свету Земљу за којом је толико чезнуо. Овај пут је отишао и у Александрију да упозна великог мистика, подвижника и великог теолога Дидима Слепог. Јероним је обишао и египатске пустињаке и коначно се населио у Витлејем. Ту оснива два манастира: мушки, којим управља сам, и женски који је дао на управу Павлини, која је заједно са њим дошла из Рима. Некада разуздани Јероним, сада је свети житељ пустиње, заокупљен љубављу према Богу.
Пред крај живота му тешко обољевају очи, али он и даље не престаје да се даноноћно бави писањем. Умро је 30. септембра 420. године, пишући коментар на књигу пророка Јеремије. Православна Црква његов спомен слави 15. јуна.[8]
Све до смрти Јероним остаје аскета, али аскета науке, схваћене као пута у свет вечних истина. Он је успео да у себи помири интелектуалне страсти и страсти срца, сјединивши их у јединствену тежњу ка вечној Истини, ка Господу Христу.
Јероним је много писао. Полемисао је са јеретицима пелагијанцима, оригенистима, аполинаријевцима, али је његов главни задатак био рад на Светом Писму. Списи посвећени историји и критици библијског текста, превод Библије на латински (Вулгата), као и његова многобројна тумачења, биће најзначајнији део његове књижевне заоставштине.
Он је, такође, саставио и неколико важних хагиографских дела, то су: Живот светог Павла, првог пустињака Тивејског; Живот Малаха Монаха; Живот светог Илариона. А његово дело „О знаменитим људима“ (De viris illustribus) биће прво те врсте у историји хришћанске мисли; захваљујући том делу он ће постати Отац Патрологије као науке о писцима и оцима Цркве.[9]
Јероним преводи на латински језик Јевсевијеву „Хронику“, заправо њен други део каноне. Јевсевијева Хроника је у Јеронимов преводу била више по укусу Латина од његове црквене историје. Ово је очигледно већ из тога што је Јевсевијева Хроника често чотана, због чега је и сачувана у великом броју рукописа. Интересовање за ово Јеронимово дело учинило је да су многи писци у својим историјским делима пошли овим смером.[10]
У целини, Блажени Јероним пред нама стоји као необично монолитна, доследна природа, као веома симпатичан, премда помало необичан човек, уз све то и веома вредан. Није нам оставио неке интересантне богословске радове, али у његовим писмима налазимо разматрање једног питања које је до дана данашњег остало од еклисиолошког интереса, питање повезано са проблемом порекла епископата. Овде би требало примети и да, веома обимна, преписка Св. Јеронима адресована на његове помоћнице, представља најдрагоценији извор информација о животу Цркве у то време. Такође је необично интересантно његово лично мишљење, а посебно — нескривено непријатељство према епископима. Св. Јероним је био убеђен да између епископа и свештеника нема никакве разлике:
Одавде следи да су свештеник и епископ - једно исто, и све до онда када је, подстакнуто ђаволом, у религију ушло частољубље, и људи почели да говоре: „Ја сам Павлов", ,ја Аполосов", ,ја Кифин", Црква је била једно тело руковођено свештеницима.
На тај начин, Јероним је истрајавао на неопходности чувања у Цркви колективног руковођења од стране свештеника.
У свом познатом писму Евангелу, Јероним излаже исту ту идеју о једнакости свештеника и епископа. Позивајући се на Св. Јована он подвлачи утилитарни карактер епископства:
Када је касније један презвитер био изабран да руководи свима осталима, то је било учињено да би се исцелио раскол и предупредила подела Цркве на делове од стране различитих лица, која су пожелела да је привуку к себи.
Посланица Евангелу, бр. 146.
Даље он наставља да говори о чисто функционалној улози епископа:
Чак и у Александрији у време еванђелисте Марка ... презвитери су за епископа увек, из својих редова, именовали једног ... Јер, осим посвећења, у чему се састоји функција епископа, а да то у исто време није и функција презвитера?
Тамо.
Из врло очигледних разлога ови Јеронимови искази одувек су надахњивали протестанте, али не само њих. Године 1922. када Украјинска црква није желела да призна руски епископат, група свештеника, сабравши се, рукоположила је у чин епископа неколико свештеника из својих редова, остваривши на тај начин исти тај „александријски“ начин рукоположења о којем нам овде говори Јероним.[12]
Свeти Јероним Стридонски спада у ред најученијих аутора који су икада писали на латинском језику. Он није био мислилац или беседник, попут Светог Амвросија Миланског или Августина, већ је био човек огромне ерудиције коме је знање помогло да у области духовног живота буде окренут практичним проблемима.
[3] Истраживања и даље нису тачно локализовала место Стридон, изгледа да је то био мали градић негде у Далмацији, стога се Јероним често назива Далматинцем. Аутори који су стварали на подлози хуманизма и ренесансе XV и XVI века су у својим ерудитским покушајима Стридон идентификовали са Зрењом у Истри, античким Сидроном код Скрадина, или су га смештали на „међу Паноније и Далмације“, отприлике код данашњих Окучана. Новија филолошка довијања су Стридон јаче доводили у везу са Зрином, постојбином и поседом грофова Зрињских, у доњем Поуњу. У трци за родни крај Св. Јеронима није изостајало ни западно Међумурје, где тамошња црква посвећена овом светитељу у месту Штригову претендује на решавање проблема светојеронимовског завичаја. Али то место је дубоко у римској провинцији Панонији, иако вреди поменути да папа Никола V 1447. године заповеда становницима Штригова да подигну цркву у част црквеног оца. Историчар Цркве, археолог и римокатолички свештеник Фране Булић (1846-1934), Стридон идентификује са Босанским Граховом, а то мишљење заокружује у подужој расправи: Стридон – Грахово поље у Босни, родно мјесто Св. Јеронима, Загреб, 1920. г. Разлог да се родни Стридон Св. Јеронима смести јужно од Гламоча, а према Босанском Грахову, је тај што се у том региону налазио градић Сидрона (Σιδρωνα), кога помиње стари географ Птоломеј, а у пред-августовско време, уочи рођења Господа и Спаса Нашег Исуса Христа, кроз те крајеве је заправо и пролазила међа провинције Далмације и Паноније.
Ученик Светог Апостола Павла, Тит, основао je далматинску цркву и био je први епископ те цркве. Проповед Титова у Далмацији била je пo наредби Ап. Павла. Ο томе сведочи сам Павле у другој својој посланици Тимотеју (4, 10). Α тο исто казују и неколики стари црквени писци. Теодорит, наводећи речи Павлове, да je Крискент пошао у Галатију, a Тит у Далмацију, каже, како су ова двојица слободни од онога укора, што je Павле исказао за Димаса, који га je оставио, јер га ови послушаше и пођоше да проповедају, први у Галатију, a други у Далмацију. Јевсевије у својојИсторији Цркве пише, да je Павле послао Крискента у Галатију, a Тита у Далмацију ради тога, да онај управља оном провинцијом, a овај овом. О томе говори и Јероним у тумачењу поменуте Павлове посланице.
[5] Etches, Stephen (2001). Pregled povijesti crkve. Udruga za teološko-biblijsko proučavanje. biblijskestudije. btrt.net/download%20docs/Etches%20pdf/Church%20History.pdf
[7] Etches, Stephen (2001). Pregled povijesti crkve. Udruga za teološko-biblijsko proučavanje. Biblijske studije. btrt.net/download%20docs/Etches%20pdf/Church%20History.pdf,
[8] Јероним би рођен (око 347. г.) у Стридону у Далмацији беше веома суров према себи подвижник, необично учен и трудољубив писац, пун љубави према Господу Христу у свим бурама и олујама свога живота. Живео је најпре у Риму, Галији и Аквилеји, а затим у Палестини крај Витлејемске пећине. Стално је био заузет читањем или писањем књига, и скоро се никако није одмарао не само дању него и ноћу. Упокојио се 30. септембра 420. године.
Архимандрит др Јустин Поповић. ЖИТИЈА СВЕТИХ ЗА ЈУНИ, Београд, год.1975, с.400
[9] Tomislav J. Šagi-Bunić,Povijest kršćanske literature, Prvi svezak,Patrologija od početka do Sv. Ireneja, KRŠĆANSKA SADAŠNJOST, Zagreb god.1976, s.2
Извор: Епархија нишка
