Молитва је – пут ка Господу. Призовимо Име Божије и спашћемо се! Ако нам име Божије буде на уснама, спашћемо се.
Молитва нам више од свега прибавља благодат Духа Светога, зато што нам је свагда при руци, као оруђе за њено стицање. Двери молитве отворене су свима – и богатом и сиромаху, и угледном и неугледном, и моћном и слабом, и здравом и болесном, и праведнику и грешнику.
Онај ко је истински решио да служи Господу Богу, треба да се вежба у сећању на Бога и непрестаној молитви Исусу Христу, говорећи умом: „Господе, Исусе Христе, помилуј ме грешног!“ У поподневним часовима, може се ова молитва говорити овако: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, молитвама Богородице, помилуј ме грешног!“ Или се може прибегавати баш к Пресветој Богородици, молећи се: „Пресвета Богородице, спаси нас!“ (или говорећи анђелски поздрав: „Богородице Дјево…“). Човек који се у томе вежба и клони расејаности и чува мир савести, може да се приближи Богу и са Њим саједини. Јер, по речима Исаака Сирина (Слово 69), ми се Богу не можемо приближити, осим уз помоћ непрестане молитве.
Можеш, дакле, сасвим добро да се при раду молиш, у ходу исто тако, па чак и у постељи. Главно је да непрестано у срцу призиваш Господа свога и да не заборављаш да се пред Њим и Његовом Пресветом Мајком клањаш до земље.
Призивањем Имена Божијег наћи ћеш покој, достићи чистоту духовну и телесну, у тебе ће се уселити Дух Свети, Источник свију добара, и Он ће те руководити у светињи, у сваком благочашћу (побожности) и чистоти.
Начине молитве веома је добро разврстао Свети Симеон Нови Богослов (Добротољубље I, стр. 62 – Слово о трима начинима молитве). Њено достојанство, пак, врло је добро изобразио Свети Јован Златоусти. Велико је оружје молитва, вели он, благо непропадиво, богатство никада неисцрпиво, лука безбедна, молитва је узрок тишине, корен и источник и мати непребројних добара.
Да би се стекао дар молитве, потребно је много (с)трпљења. Ко одбија да стекне (с)трпљење, узалуд је постао монах. Као што војник не иде у рат без оружја, тако ни монах не може да почне свој манастирски живот ако се не наоружа (с)трпљењем… Без молитве монах умире као риба без воде. Од монаха који не зна да врши Исусову молитву – ништа. Бог слуша ум наш, па отуд они који спољашњу молитву са унутарњом не повежу, и нису монаси него – нагореле главње.
Ако се на молитви деси да се умом занесемо и да нам ђаво поткраде мисли, треба да се смиримо пред Господом Богом и да молимо за опроштај: Господе, речју, делом, мишљу и свим својим осећањима сагреших Ти!…“
У цркви на молитви стој затворених очију са унутарњом пажњом, а очи отварај само ако те хвата униније, или ако те сан притисне и наводи на дремеж – тада очи треба да управљаш на икону и свећу која пред њом гори.
Гледајући на свећу која гори, особито када стојимо у храму Божијем, подсећајмо се на почетак, ток и крај свога живота, јер као што се свећа топи, тако се сваким треном скраћује и живот наш, приближавајући се крају. Та мисао помоћи ће нам у храму да нам пажња мање лута и да се молимо усрдније и да настојимо да живот наш пред Богом личи на свећу од чиста воска, која не одише нечистотом примеса…
Треба вазда настојати да се мислено не расејавамо, јер се кроз расејавање мисли душа удаљава од сећања на Бога и љубави Његове, по дејству ђавола. Како каже Свети Макарије: сва брига нашег противника јесте да нашу мисао одврати од сећања на Бога и страха Божијег и љубави (Слово 2, гл. 15).
Када ум и срце буду сједињени у молитви и када се мисли душе више не буду расејавале, срце ће се згревати топлином духовном, у којој ће просинути Светлост Христова, испуњавајући миром и радошћу унутарњег човека.
За све треба да захваљујемо Богу и треба да се предајемо вољи Његовој. Богу такође треба да приносимо све своје мисли, речи и дела, и да настојимо да све то служи само богоугађању.
Извор: Светосавље
.png)
